Duboki su koreni palanaštva

Kada smo se, odmah s ulice, iza belih vrata bez imena, našli usred impozantnog prostora ateljea, na čijim su zidovima naslonjene još nedovršene slike, sa kojih se širio svež i oštar miris uljane boje, slikar Vladimir Veličković kratko je rekao: „Ovo je moj raj i moj pakao“. Prostor nekadašnje fabrike delovao je kao savršene kulise za umetničku dramu koja se svakodnevno odvija u ovih nekoliko stotina kvadratnih metara. Svetla koja su stizala sa mozaične strukture ovalnog svoda pojačavala su intenzitet boja na slikama ali nisu spasila izbledelu zastavu bivše nam domovine koja svedoči da je njen vlasnik nepopravljivi jugonostalgičar. Ali i neverovatno uredan i sistematičan za jednog slikara. Zato su opali cvetovi japanske trešnje u unutrašnjem dvorištu ateljea uredno pokupljeni, kao što je i na galeriji uredno sređena kartoteka pozamašne biblioteke sastavljene od kataloga i knjiga koji se odnose na pedesetogodišnji rad ovog slikara. Čekaju ga uskoro veliki projekti. Izložba u Nacionalnom muzeju u Havani još traje, zatim slede izložbe u junu u Slovenj Gradecu koji je pridružen Mariboru, prestonici kulture 2012, potom u julu u Splitu. A onda Beograd, u septembru gde će u Galeriji SANU prikazati period od poslednje izložbe 2002. do danas, sa gavranovima u glavnoj ulozi. Nedavno je u Tuluzu zatvorena, do sada, najveća retrospektivna izložba slika i crteža akademika Vladimira Veličkovića. Izložba u Tuluzu organizovana je u bivšoj klanici, koja je pretvorena u Muzej moderne umetnosti. Da li je izložba i za vas kao umetnika jedan sasvim novi pogled u sebe? Prvobitna namena ovog objekta projektovanog 1926. i sagrađenog dve godine kasnije, bila je klanica, da bi dve hiljadite godine bila adaptirana u jedan od najatraktivnijih muzejskih prostora u Francuskoj, sa svojih 4.000 metara kvadratnih, 11 sala, tri nivoa... Način na koji je izbor eksponata napravljen otklonio je bilo kakvu mogućnost iznenađenja. Tačno je da je to moja, po broju eksponata, do sada, najveća i najkompletnija izložba, ali ja sam ih, krajnje precizno, izabrao sa željom da se sagleda retrospektivno ono što sam uradio za ovih pedesetak godina. Retrospektivnost je bila podeljena na desetak tema, a unutar njih je ispoštovana izvesna hronologija. Ispostavilo se da su pojedine teme već bile „načete“ dalekih šezdesetih. Ne sve naravno. I tokom vremena nije se bitno menjala suština – menjao se pristup -  slikarski, koloristički, menjala se kompozicija. Primer je slika „Predeo mrtvih ptica“ iz šezdesetih koji se ponovo pojavio u seriji požara iz devedesetih. Strašila iz istih šezdesetih evoluirala su u raspeća nekoliko decenija kasnije. Recimo, da se radi o evoluciji i kontinuitetu. Ova izložba nije za mene bila iznenađenje, pre sagledavanje u tom božanstvenom prostoru jedne relativno bogate i raznovrsne produkcije. Bio je to jedan veliki susret pre svega sa samim sobom. Kakav je odnos vaših slika i crteža koji su se našli u tih devet sala? Kakvi su se to krugovi uspostavili? Veza, crtež-slika je za mene veoma bitna. Čak dajem prednost crtežu koji može da bude u bilo kakvoj formi od obične beleške do veoma kompleksnog i kompletnog crteža, čak dimenzija slike velikog formata. Crtež, bitna karika u mom radu, uglavnom prethodi slici i insistiram na tome da ih zajedno izlažem. Dopunjuju se i mnogo puta se pokazalo da je taj „duet“ jako dobro funkcionisao. Tako je pristup potpuno drugačiji. Na simboličnom planu klanica sublimiše sudbinu čoveka koga vi slikate. Da li je savremena civilizacija u stvari klanica? Klanica je, bez sumnje, i to kakva. Svakim danom, svakog časa, imamo dokaze da je vreme u kome živimo veliko bure baruta. Utihne na jednom mestu, eksplodira na drugom. Bez ikakve nade sam, pesimista sam. Premda su interesi da se demokratije uspostave, da se diktature obore, ta prokleta nafta razlog je ovoj teškoj svetskoj situaciji. Etički, ova je civilizacija na rubu gnušanja i očaja. Sramota me je što joj pripadam. Ipak pokušavam na svoj način da o tome govorim. Da li i promena kolorita na vašim slikama o tome govori, hladna, sivo plavičasta, pa užarena sa dominantnim tonom cinobera i karmina... Nisam kolorista u pravom smislu reči. Kolorista sam pre u okviru pretežno monohromog. Boja je, u mom slučaju, u funkciji sadržaja, teme i tokom svih ovih godina se relativno malo menjala. Poslednje slike, sa dominacijom sivo-plavog su povratak na same početke, spontano se to dogodilo i ta „hladnjikava“ gama mi, u ovom trenutku, odgovara. Počeli ste da slikate i prstima, bez posrednika... još ste bliži slici? Radi se o najdirektnijem mogućem kontaktu sa materijom, bojom i podlogom, platnom, ponekad papirom. Taj gest je brz, pun neizvesnosti, slučajnosti, ali ipak dirigovane slučajnosti. Rezultat može da bude zadovoljavajući iz prve, ako nije - ponoviću ga. „Građenje“ slike a i crteža je, što se trajanja tiče, jako varijabilno. Ponekad se taj proces odvija brzo, ponekad traje li traje. Nema vam većeg neprijatelja od vaših sopstvenih loših slika. Treba biti nemilosrdan i od sebe zahtevati najbolji mogući rezultat. Da li je slikanje za vas samo uživanje ili i „muka stvaranja“? To je čudno stanje – potpunog angažovanja i posvećenosti – između sumnje i zadovoljstva, brige i nestrpljivosti. Ne verujem u „inspiraciju“. Hoćete da to bude ono što ste zamislili, to nije „muka“, to je pre borba sa tim protivnikom, tom površinom koju treba da savladate, date smisao, funkciju, svojim simbolima, svojom likovnošću, da upotrebite sve ono što već znate i ono što ćete otkriti, da se iznenadite, da sebe iznenadite. I kada se dogodi – to je ono pravo, to su ti mali pomaci, tako neophodni da bi se išlo napred. Devedesetih ste slikali pejzaže sa vešalima, bilo je to neko umetničko predskazanje vremena ratova, sada slikate gavrane... Gavrani su bili prisutni već na „strašilima“ iz šezdesetih. Ponovo su se pojavili devedesetih u „pejzažima“, požarima devedesetih, mirno kljucajući po onome (onima) što je ostalo, da bi, poslednjih godina, zauzeli i te kako važan prostor na slikama, crtežima i kolažima. Simboliku ne treba objašnjavati. Gavran nije izabran slučajno. A što se tiče „predskazanja“ da, početkom devedesetih sam, kao baksuz, uradio nekoliko slika velikog formata sa prizorima onoga što će nam se malo kasnije dogoditi. Razaranja, vešala, požari, krv, dim i pepeo. I to traje širom planete. Ne mogu da kažem da me nije strah od tog ljudskog ludila, čačka se oko Irana, zvecka na sve strane, a ona parola „nikad više“ je potpuno pala u zaborav. Nemam nikakvog razloga da prestanem da se bavim ovim temama, čak smatram to nužnošću. Kako se slikarstvo u sveopštoj opsednutosti multimedijalnošću, bori za opstanak? Da li je umetnička planeta uzdrmana, i gde je ishodište? Ta borba za opstanak je veoma, čini mi se, stimulativna. Zahteva pun angažman, veliku energiju. A o potrebi za slikarstvom svedoče ogromni redovi pred galerijama i muzejima, i velike izložbe. Tačno je da su multimedijalne tendencije značajno obogatile likovnu scenu, učinile je raznovrsnijom. Svako iz tog uzavrelog lonca uzima ono što mu je blisko, što odgovara ličnom senzibilitetu. Mladi se okreću svakojakim manipulacijama, kompjuterskim. Fotografija je veoma popularna. Ali ne treba smatrati da je svako ko drži foto-aparat umetnik.. Ona mnogo više „konstatuje“ nego što je kreativna, banalna je, sa tiražima ogromnih dimenzija, na silu, okupira izložbene prostore, po svaku cenu želi da se nametne. Ali pravih umetnika poput NJutna, Šermana, Goldina, Vitkina..., ima premalo. Već sam negde spomenuo Andre Žida: „Umetnost se rađa iz potrebe, živi od borbe, umire od slobode“. Sve je dozvoljeno. Mnogo toga se proglašava umetnošću, otuda navala svega i svačega. U ime te spontane, spomenute slobode ne bi li trebalo preispitati šta zaslužuje a šta ne da se naziva umetnošću, dok nije kasno. Kada pogledate koliko danas košta jedan eksponat recimo Demijena Hirsta, šta kažete? Nije normalno da se nedavno Vorholova serigrafija, već ne znam kog otiska, na aukciji proda za 37 miliona dolara, kao što nije normalno da se marketinški trikovi Demijena Hirsta tolerišu i stvaraju potpuno lažnu sliku o tržištu i vrednostima. Šta kažem? Pokušati da se održite i sačuvate neko svoje mesto pod suncem, pre pod oblakom, za koji ste se izborili. Ostati na nogama nije nimalo jednostavno i zahteva totalni angažman, veliku energiju i kao uvek ambiciju. I dok god bude velikih živih slikara koji se bore da slikarstvo opstane, ne treba paničiti. Preživelo je do sada, preživeće i od sada. Da li još žalite za Jugoslavijom? To sam rekao i nikad porekao. I ostaću takav – jugonostalgičan. Nepopravljiv. Zajedno smo bili jači. Konkurencija, pre svega u umetnosti, bila je stimulativna. Krug se suzio. Mediokriteti su preuzeli kormilo. Najveći ste, najznačajniji pisac, slikar, kompozitor... u maloj sredini.   Svet se promenio. Katastrofičari prognoziraju propast evropskog projekta, sugerišući besmislenost našeg zalaganja da se krećemo prema EU integracijama. Može li se uspostaviti čvrst identitet Evropljana? Nisam katastrofičar. Evropski projekat će, bar se nadam, uz velika odricanja, preživeti. Ove učestale krize koje pogađaju pojedine zemlje će ostaviti bolne tragove i moramo se zapitati zašto je jedan lep projekat saradnje doveden u ovako tešku situaciju. Treba pripitati sve te hohštaplere i mešetare koji su tu kašu zakuvali, koji su u jednom trenutku u Evropskoj uniji videli kravu muzaru iz koje je trebalo izvući maksimum kredita, koji se ne mogu vratiti. Ne bih se upuštao u ono što ne znam, ali naći će se rešenje jer ga se mora naći. Naše je mesto u Evropi, bilo je i biće. Samo treba biti obazriv, novac će stići ali će se tražiti račun, što kod nas baš nije pravilo. Treba se pripremiti na odricanja, ali kako i ovako ne valja možda će se ta žrtva isplatiti. U toj priči, mi u Evropi, nema šale. Nema improvizacija ni lopovluka, nema ni onog „nema problema“ – ima problema, ali kažem, da ćemo ih rešiti. Povremeno dolazite u Beograd. Kakvu tu promenu posle svih ratova i kriza, primećujete? Beograd volim i voleću ga ma kakav bio, ali na moje veliko veselje svaki put kad dođem konstatujem, istina male, ali ipak korake ka poboljšanju izgleda grada. Vidljivi su napori da grad bude čistiji, svetliji i to ovih dva miliona stanovnika to zaslužuje. Ali zašto se ne zabrani prodaja sprejova koja bi znatno umanjila iživljavanje pojedinaca na sveže obnovljenim fasadama. Zašto već godinama važni objekti zvrje prazni u strogom centru kao aveti. Zašto se, recimo, privremeno ne daju na korišćenje Narodnom muzeju i Muzeju savremene umetnosti koji su godinama skandalozno zatvoreni, a da niko nema suvisao odgovor na taj civilizacijsko-kulturološki genocid. Čitave generacije nisu kročile u dva najvažnija nacionalna muzeja. Postavlja se pitanje odgovornosti za grobnu tišinu koja vlada ovim institucijama. Da li neko nadležan traži rešenje za projekte koji su odobreni i koji čekaju na realizaciju. Kako je moguće da preduzeće koje je angažovano za revitalizaciju Muzeja savremene umetnosti bankrotira na pola puta. Ko je odgovoran? Da li se zna ko lišava nas, našu decu i unuke, da se upoznamo sa našim kulturnim blagom? Pronađimo sponzore, raspišimo zajam – to se i u svetu radi – ako nam je stalo da ne ostanemo na margini, ne na margini, nego u dubokoj rupi iz koje nas, što vreme više prolazi, niko neće izvući. Šta znači ta skela na Narodnom muzeju? Pa pobogu, kuća se uređuje iznutra ili gradimo Potemkinovo selo? Šta se dešava sa društvom kome kultura nije na listi prioriteta?    Društvo kome kultura nije prioritet je društvo bez fizionomije, obezglavljeno, koreni prosečnosti i palanaštva su veoma duboki – i ovo naše društvo danas liči na onaj sir ementaler, sa rupama, s tim što su te rupe sve veće nauštrb onoga što bi trebalo da predstavlja čvrst oslonac jednom društvu, bazu svega intelektualnog, sposobnog, poštenog, maštovitog, odgovornog, angažovanog i motivisanog što čini jedan narod, državu uvaženom sa autoritetom, izaziva poštovanje. Koji su razlozi? Masovni odlasci mladih, sposobnih, bez nade da će se vratiti, nedostatak stimulisanja, teškoće da se podrži lična inicijativa i na kraju ili na početku, odlazak stare garde, celog jednog sloja ljudi koji su svojim ličnim kvalitetima, znanjem, požrtvovanošću, poštenjem, odgovornošću bili temelj jednom društvu, jednoj sredini i koje je zamenila masovna prosečnost. To su te gore pomenute rupe u siru. Srećom, imamo fantastične sportiste koji nam donose lepe vesti iz zemlje na veliko zadovoljstvo svih nas i ovde i tamo. Nešto je trulo Bili ste profesor na prestižnoj umetničkoj školi Ecole de Beaux-arts u Parizu. Da li se preteruje kad se govori o izuzetnom slikarskom talentu našeg sveta? Nesumnjivo su talentovani i imaju šta da kažu ne samo u domenu umetnosti.  Sve te nagrade, konkursi, govore da je potencijal veliki. Šta se dešava s tim mladim ljudima da prestanu u jednom trenutku (ne svi). Da li je to nedostatak ambicije, energije, teški uslovi, nemogućnost afirmacije, praktično nepostojeće tržište... Nešto je trulo u toj našoj kulturnoj politici, govorim o likovnim umetnostima.. Trebalo bi organizovati manifestacije u svetu kao što je to bilo u ono vreme. Već se i ne sećam na koliko smo izložbi jugoslovenske umetnosti učestvovali. Šetala se ta naša generacija od NJujorka i Vašingtona do Venecije, od Londona do Moskve, od Rija do Tokija... Jeste da smo izgubili za ovih godina „koje su pojeli skakavci“ neko, kakvo-takvo mesto na svetskoj sceni, odvikli su se od nas, konkurencija je ogromna, ali na nama je da pokrenemo tu mašineriju. Niko to neće učiniti umesto nas. Imamo šta da pokažemo. Nedostaje jedna određena kulturna politika i inicijativa, nije sve u parama. Pogledajte kako se bore Nemci, Englezi, a da ne govorimo o Amerikancima koji uspevaju da promovišu osrednje umetnike snagom svojih dolara. Veliki posao čeka ovu državu. Krediti za kulturu se krešu svuda, ona je prva na udaru, ali sa malo mašte, a važimo kao maštoviti, tom relativno arogantnom svetu možemo da pokažemo to što imamo. A to što imamo itekako zaslužuje pažnju. I ova fantastična mlada generacija, dinamična i prelepa, mora da preuzme kontrolu, ne treba joj stavljati klipove u točkove. Verujem u nju.