Sluge i gospodari

Kada sam primio poziv da napišem nešto o Srbiji posle izbora, prvo što mi je palo na pamet bio je Voren Biti. Priča o holivudskoj megazvezdi i najvećem muškom seks simbolu svog doba dovoljno je intrigantna da bi potcrtala razlike u težnjama određenih epoha. Okoreli neženja do svoje 55, koji je tokom karijere snimio svega dvadesetak filmova, od kojih bar pet spadaju u nezaobilazne klasike zaradivši mu 12 nominacija za Oskara, zapečatio je karijeru u svojoj 44. godini filmom „Crveni“ za koji je dobio čak četiri nominacije (jedini uz Orsona Velsa) – za scenario, produkciju, režiju i glavnu mušku ulogu. Slučaj je hteo da svoj jedini Oskar osvoji baš za režiju tri časa i 14 minuta duge epopeje o komunističkom aktivisti i novinaru DŽonu Ridu i njegovoj saputnici Luiz Brajant, kroz koju je mešajući dokumentarne delove rađene u obliku svedočanstava istorijskih ličnosti, među kojima su i pisci Henri Miler i Rebeka Vest ili američka predstavnica u Kominterni Dora Rasel, dao uverljiv prikaz o turbulentnoj istoriji radničkog pokreta i borbe za ženska prava na tlu Amerike početkom dvadesetog veka. Ali ta vrsta podsećanja nikom u Imperiji ne treba. Iako je sam film bio među 10 najgledanijih 1982. i doneo 12 nominacija za Oskara i zaradu na blagajnama od sočnih 50 miliona dolara, priča o državnom intervencionizmu, frakcijskim borbama, ulozi DŽej Pi Morgan banke u finansiranju Prvog svetskog rata, salonskim levičarima, ekonomskoj blokadi, obruču i učešću trupa 16 država u građanskom ratu na tlu Rusije, začecima dogmatskog socijalizma i koječega još što se provlačilo kroz ljubavnu priču o dvoje levo pozicioniranih liberala, bilo je previše za sve koji su bili obuhvaćeni njom i film je ubrzo skrajnut ostavši kao zaboravljeno ostrvo u moru trivijalnosti kojima se u poslednje tri decenije savremena civilizacija tendenciozno čisti od pošasti sopstvene istorije kao istorije klasne borbe. Vorena Bitija su deceniju kasnije konačno oženili. DŽon Rid je boravio u razrušenom Beogradu u proleće 1915, ostavši šokiran nad činjenicom da je među austrijskim vojnim ciljevima bilo i uništenje Univerziteta. Čitav vek kasnije, s drugim akterima i nešto drugačijim sredstvima, taj cilj se delimično ostvaruje. U eseju objavljenom pre četiri decenije, Hans Magnus Encensberger se pozabavio fenomenom da „...svaka glava, pa i najnesamostalnija, zamišlja da poseduje samostalnu svest...“ suprotstavivši mu Marksovu tezu iznetu u Nemačkoj ideologiji (1845/46), po kojoj je „...svest oduvek bila društveni proizvod i ostaće to dokle god ljudi postoje“. Encensberger istražuje rađanje industrije svesti, „radikalno nove, rapidno rastuće sile“, koju smatra ključnom industrijom XX veka: „Gde god se danas okupira ili oslobodi neka visokorazvijena zemlja, gde god dođe do državnog udara, revolucije, prevrata, novi režim ne osvaja prvo puteve i središta teške industrije, nego radio-stanice, štamparije i telegrafske službe.“ On potom daje nekoliko zanimljivih pretpostavki, među kojima je ključna ta da se industrija svesti može razviti samo u društvima u kojima je obezbeđena masovna proizvodnja potrošnih dobara i da samoj industriji svesti nije stalo do produkcije „već samo do njenog posredovanja, do sekundarnih i tercijarnih izvođenja iz tog posredovanja“, pa tako „poezija za nju postaje šlager, a misao Karla Marksa šuplji slogan“. Encensberger zaključuje da materijalno iskorišćavanje nije samo ekonomska činjenica već i činjenica svesti: „Ko je gospodar, a ko sluga ne rešava se samo na osnovu toga ko raspolaže kapitalom, fabrikama i oružjem nego – što dalje, to jasnije – ko raspolaže svešću drugih (...) Ne ukida se iskorišćavanje već svest o njemu. Počinje odbacivanje u industrijskim razmerama – s jedne strane zabranom, cenzurom, državnim monopolom (...) a s druge ---`samokontrolom` i ekonomskim pritiskom. Na mesto materijalne stupa nematerijalna beda, koja se najjasnije izražava u činjenici da pojedinci gube mogućnost učešća u politici: naspram mase političkih golja (...) stoji sve manji broj politički svemoćnih. Što je većina prihvatila i dobrovoljno podnosi ovo stanje je najvažnije postignuće industrije svesti.“