Ubistvena ideologija

Tokom prošlog meseca u Makačkali, prestonici Dagestana, bombaš-samoubica je ubio 13 ljudi, sedmoro više nego što je to učinio talibanski fanatik u Kabulu. Dva mlada Ukrajinca osuđena su na doživotnu kaznu zatvora jer su ubili 21 osobu “radi afirmacije i prevazilaženja straha od ljudi”. Najmanje pet ljudi je ubijeno na Univerzitetu Oikos u kalifornijskom Oklandu kada je naoružani čovek upao i počeo da puca po studentima na način kakav se bar jednom godišnje dešava u SAD, a u poslednje vreme i u Evropi. Za to vreme je norveški masovni ubica Anders Brejvik, koji je priznao ubistvo 77 ljudi, sa optuženičke klupe tvrdio da nije neuračunljiv iako se u ovom trenutku vodi oštra rasprava o tome uz prisustvo dva psihijatrijska tima koja imaju potpuno oprečne stavove. Nekako je logično da se upitamo da li su sve te masovne ubice, od fundamentalista i ratnih zločinaca do onih koji ubijaju nasumično ili članove svoje porodice obični ludaci (da upotrebimo u stručnoj javnosti neomiljeni termin koji i pored toga daje veoma dobar opis) ili samo produkt vremena, okolnosti i ideologije koja nam možda nije razumljiva, ali koja egzistira u sferi onog što nazivamo „normalnim“. I da li im treba suditi ili ih smestiti u neku od ustanova za mentalno obolele ljude? „Na to pitanje ne postoji odgovor, svaki slučaj je individualan i prema svakom se moramo odnositi na taj način. Takva veštačenja su veoma delikatna i teško je proceniti, kao kod Brejvika, koliki je uticaj političkih uverenja a koliki je uticaj bolesti“, kaže dr Petar Ristović, psihijatar i sudski veštak, i dodaje: „Kao sudski psihijatar poslednjih dana sam se mnogo puta susreo sa pitanjem kako je moguće da dva tima sastavljena od vrhunskih psihijatara daju toliko različitu procenu i to jeste pravo pitanje, ali je na njega teško dati pravi odgovor. Sve zavisi od toga u kom trenutku je rađeno veštačenje, a po onom što smo do sada videli može da se radi o sasvim normalnom i zdravom čoveku koji ima izuzetno jaka politička ubeđenja, ali i o čoveku koji spada u grupu fanatičnih idealista i ima neki od poremećaja koji ide uz to.“ IZOPAČENOST Fanatični idealisti ili ubice iz mržnje su za stručnjake komplikovana kategorija jer je teško napraviti razliku kada su u pitanju psihopate, a kada „idealisti“ spremni da se žrtvuju za svoje ciljeve. Zbog toga se otvara dilema da li je, recimo, Adolf Hitler bio lud ili samo opsednut mržnjom prema Jevrejima koje je krivio za probleme Nemačke, što predstavlja politički stav ma koliko nam on neprihvatljivo zvučao. Na drugoj strani su teroristi, sa podjednako neprihvatljivim političkim stavovima, koji su u njihovim glavama „sveti ciljevi“. Teroristi koji su srušili poslovni centar u NJujorku, baš kao i svi ostali bombaši samoubice, koriste uništenje i žrtve kako bi realizirali vlastite političke ili religijske ciljeve. Iz njihove perspektive, smatraju psihijatri, razneta tela (njihovih žrtava ili njih samih) posmatraju se kao doprinos višem cilju i eliminacija nekolicine koji ne razumeju ili ne dele njihova uverenja. Za razliku od njih, potpuno drugačiji način razmišljanja imaju ubice tipa “postavi i beži”, poput Timotija Mekvejna i Terija Nikolsa, koji su uništili federalnu zgradu u Oklahomi u bombaškom napadu samo zato što su bili besni na američku vladu. Dovoljno da ubiju druge, ali ni slučajno toliko da žrtvuju sami sebe – postavili su eksploziv i pobegli. Ono što je objedinjujuće za sve njih je – ne žele da ih iko smatra ludima jer bi na taj način ono za šta se zalažu izgubilo svaki smisao. A i ne moraju da budu ludi, tvrdi Sajmon Vesli sa Instituta za psihijatriju na Londonskom kraljevskom koledžu, jer gnusnost zločina, sama po sebi, nije dokaz da je neko neuračunljiv, a mogućnost da se precizno organizuje ukazuje na to da ga nije izvršio neko sa mentalnim problemima već neko ko je želeo da pošalje poruku. A opet, ako pogledamo sva velika masovna ubistva, čak i kada se radilo o nasumičnim pokoljima u supermarketima bez ikakve ideološke ili političke pozadine ili o likvidaciji sopstvene porodice, ubice su često imale neku važnu poruku koju se želele da prenesu svetu: da se bore protiv nezakonitog otpuštanja, protiv elitizma u školi ili da ne žele da im deca rastu u tako korumpiranom i izopačenom društvu. A šta ih na to pokreće uglavnom je ostalo tajna iako je veliki broj stručnjaka posvetio opsežna istraživanja ovoj temi. Generalno se smatra da masovne ubice imaju problem organske, psihološke ili psihosocijalne prirode, a često se radi i o kombinaciji više faktora. poremećaj Jedna od popularnih teorija je da su u detinjstvu bili fizički zlostavljani ili su na neki drugi način doživeli traumu mozga koja je dovela do toga da kasnije više ne mogu da kontrolišu nasilje. Prisustvo tumora se takođe pojavljuje kao mogućnost, a njeni zagovornici su tu teoriju potkrepljivali činjenicom da je nađen u glavi Čarlsa Vitmena koji je davne 1926. ubio 14 a ranio 32 osobe. Ipak, nijedna od ovih teorija nije dokazana, mada psihijatri smatraju da se najčešće radi o osobama sa poremećajem ličnosti (psihopatijom), osobama sa paranoidnim ili nekim drugim psihotičnim poremećajem. Ređe, ali ipak dovoljno često da se pomenu, pojavljuju se i seksualni poremećaji tipa onog koji je dijagnostikovan kod Ričarda Speka, ubice koji je pre pola veka, u jednom danu, silovao i ubio osam medicinskih sestara. Ali između pomenutih ubica i masovnih koji nastupaju sa ideološkim ili političkim opredeljenjem postoji bitna razlika, a samim tim su i kriterijumi za procenu njihove neuračunljivosti drugačiji. “Postoje fanatični ideali i često se masovne ubice, posebno kada se radi o politički motivisanim ubistvima, regrutuju iz kategorije koja im je sklona - ličnosti kod kojih je naglašena subjektivnost i koji podležu nekom učenju, nekom političkom pokretu i slično. U islamu postoji mnogo ljudi koji su spremni da postave bombe na sebe, a statistički je nemoguće da svi oni imaju neki poremećaj. Tu se radi o jakom uticaju vere, politici i psihologiji mase. U psihologiji mase ljudi zbog slabosti ega podležu političkom učenju ili dominantnim stavovima, što smo mnogo puta tokom istorije mogli da vidimo. Neki od njih, naravno, jesu psihički poremećeni i to su najčešće vođe koje obično imaju poremećaj ličnosti. Među njima postoji grupa veoma inteligentnih psihopata sa jakim liderskim predispozicijama i oni u tom što rade mogu da budu veoma uspešni kao što je to bio Hitler“, kaže dr Ristović. Brejvik, Hitler, Staljin, Mladić... svi koji su ubijali iz ideala se razlikuju još po nečem – nijedan nije izvršio samoubistvo kao čin kajanja, dok mnoge masovne ubice to čine, što predstavlja jedan od problema u proučavanju njihove psihe, presuđuju sebi pre nego što im „presude“ psihijatri. Ovaj fenomen se tumači ne samo kao odsustvo empatije za žrtve već i kao dokaz da im um funkcioniše kao u ratu (bilo da rata ima ili ne) kada se masovna ubistva često proglašavaju herojskim činom. Na domaći način Brejvikova zadivljenost srpskim „herojima“ svakako ne predstavlja dobru vest za zemlju koja je ionako u svetu poznata po ratnim zločincima i masovnim ubistvima tokom ratnih sukoba. Upravo zbog toga ostaje u senci da je Srbija jedna od retkih zemalja u kojoj još uvek niko nije upao u obdanište ili školu i nasumično pobio decu, u kojoj se omladina ne dokazuje tako što se popne na neko uzvišenje i snajperom ubija prolaznike ili što se neki nezadovoljni otpušteni radnik opaše bombom i digne u vazduh i sebe i svoju bivšu firmu. Ipak, masovnih ubica je bilo. Ne mnogo i ne često. Najveće se dogodilo 2007. kada je Nikola Radosavljević u selu Jabukovac ubio devet i ranio dve osobe. Dvadeset godina ranije, u kasarni u Paraćinu, Azis Keljmendi, kosovski Albanac koji je bio na odsluženju vojnog roka, automatskim oružjem je ubio četvoricu, a ranio petoricu vojnika. Sličan zločin je počinio takođe vojnik Jozef Meneder 1993. koji je u kasarni u Vranju usmrtio sedmoricu i teško ranio četvoricu vojnika. I Keljmendi i Meneder su izvršili samoubistvo. Na isti način je okončao i Dragan Čedić koji je 2002. u Leskovcu ubio sedmoro ljudi, samo što je on samoubistvo izvršio posle nekoliko nedelja bežanja, dok je taksista Zoran Jovanović to učinio istog trenutka kada je posle kafanske svađe ubio četvoricu svojih kolega.