Igrači mi veruju

Željko Obradović, daleko najtrofejniji evropski košarkaški trener sa osam titula prvaka Evrope, dve pobede u Kupu Saporta i bezbroj nacionalnih titula, protekle nedelje bio je u Beogradu, da glasa i udahne malo vazduha pred ono što ga krajem nedelje čeka u Istanbulu, mestu njegovog prvog velikog uspeha u 20 godina briljantne karijere. Već u petak čeka ga polufinale Lige šampiona, a protivnik njegovom Panatinaikosu je ruski CSKA. U ekskluzivnom intervjuu za NIN Obradović za početak iznosi najupečatljivija sećanja na dvanaest „Fajnal for“ (F4) turnira na kojima je učestvovao sa pet klubova: Partizanom, Huventudom, Realom, Benetonom i Panatinaikosom. Partizan, Istanbul 1992? Šok. Naravno pozitivan. Najmlađi tim šampion u istoriji takmičenja, 20 od 21 utakmice daleko od Beograda, ja trener početnik. Tu titulu, iskreno, nismo smeli ni da sanjamo. Kad mi je profesor Aca Nikolić posle trijumfa u finalu protiv Huventuda čestitao i rekao „Želim ti još mnogo titula“, pomislio sam da se šali, da se ovo dešava sad i nikad više. Na sreću, profa je, kao i obično, video dalje od svih nas. Huventud, Tel Aviv 1994? U četvrtfinalu, u borbi za odlazak na F4, eliminisali smo Real Madrid sa 2-0 iako je Real imao prednost domaćeg terena. U polufinalu smo glatko dobili Barselonu a u finalu Olimpijakos u meču čija je završnica bila neregularna - jer je sat stajao i stajao dok je Olimpijakos tri puta pokušavao da izjednači posle našeg vođstva trojkom Kornija Tompsona... Na kraju sam otišao do stola i pitao je l` konačno kraj. Real Madrid, Saragosa 1995? Kada sam 1994. potpisao za Real Madrid, klub je stavio klauzulu da ugovor može biti produžen samo ako budemo prvaci Evrope. Moj advokat mi je rekao da sam lud ako to prihvatim. Rekao sam mu da nemam šta da izgubim - ionako će me otpustiti ako ne osvojimo evropsku titulu. I osvojili smo je, možda najlakše od svih. Real Madrid, Pariz 1996? U polufinalu smo izgubili od Barselone. Bio je to moj prvi poraz na jednom F4 turniru. Vodili smo i sa 20 razlike, ali nismo imali dovoljno dugačku klupu. Te godine igrali smo bez Sabonisa koji je otišao u NBA i morao sam drastično da menjam način igre. Beneton, Barselona, 1998? Žao mi je te propuštene šanse, imali smo dobar tim. U polufinalu smo igrali izjednačenu utakmicu sa AEK-om a izgubili smo je tako što je u odlučujućem trenutku Henri Vilijams ispao iz igre a Bane Prelević pogodio trojku sa devet metara... LJudi pamte trojke Đorđevića i Tompsona koje su Partizanu odnosno Huventudu donele titule prvaka, a ja pamtim i tu Prelevićevu. Panatinaikos, Solun 2000? Moja prva godina u Atini. Verovatno sam i doveden da bi Panatinaikos bio prvak Evrope i uspeli smo to da ostvarimo već u prvom pokušaju. Pamtim da smo neposredno pre F4 u Solunu izgubili finale Kupa Grčke od AEK-a ali su navijači sjajno ispratili ekipu i dali joj samopouzdanje. Pre finala sa Makabijem razgovarao sam sa Odetom Katašom koji mi je rekao: „Ne brinite, dobijamo sigurno. Znam ih u dušu, mene u tom timu niko ne može da čuva“. Panatinaikos, Pariz 2001? To je ona godina duplog takmičenja, novoosnovana Evroliga je imala svoje a FIBA svoju Suproligu u kojoj smo mi igrali. U finalu nas je pobedio Makabi i to je jedino evrofinale koje sam izgubio. U celini, bili su bolji i zaslužili pobedu. Panatinaikos, Bolonja 2002? Velika pobeda, prvo u polufinalu protiv Makabija, a onda u finalu protiv Kindera koji je igrao pred svojim navijačima. Sećam se da mi je neki čovek pred početak meča prišao i bacio pod noge nešto belo. Pitao sam o čemu se radi, rekli su mi da je to so i da po verovanju u Italiji donosi nesreću onome pred kim se prospe. Posle sam ga tražio da mu zahvalim za „lošu sreću“ koju mi je doneo. Igrali smo izvanredno, stigli i prestigli 14 poena protivnika. Panatinaikos, Moskva 2005? Makabi nas je zasluženo pobedio, mada nismo bili inferiorni. Presudilo je naše neiskustvo jer smo imali tim u formiranju. Ali moram priznati da je Makabi imao moćan tim i da je zasluženo poneo titulu. Panatinaikos, Atina 2007? Najlepša finalna utakmica sa stanovišta ofanzivne košarke. Pobedili smo CSKA 93-91. Ponosan sam na tim u koji mnogi nisu verovali. Panatinaikos, Berlin 2009? Verovatno najjači F4, sa istim timovima koji su sada u Istanbulu. Utakmice su odlučivane na jednu loptu, sa dva poena razlike. U polufinalu smo igrali sa Olimpijakosom, što je uvek poseban događaj, a u finalu smo imali fantastično prvo poluvreme, ali nas je CSKA u drugom gotovo stigao. Panatinaikos, Barselona 2011? Čini mi se da smo glavni posao obavili kada smo u četvrtfinalu izbacili Barselonu. Kada smo izgubili prvu utakmicu u Barseloni prvo što sam rekao igračima bilo je: „Vidite li da možemo da ih dobijemo i ovde? Uradite to sutra“. I uradili su, otišli smo kući sa 1-1, dobili dva meča u Atini i vratili se na F4. Posle te titule najavljeno je smanjenje budžeta ali je „PAO“ opet na F4? Ovo je odlična sezona za nas. Već smo osvojili Kup Grčke, igramo na F4 a borićemo se u finalu plej-ofa i za titulu prvaka Grčke. Morali smo da se odreknemo nekih igrača a svima koji su ostali, uključujući i nas iz stručnog štaba, ugovori su smanjeni za nekih 20 odsto, ali igrači su ostali profesionalci i rezultat je tu. Jednom je napisano da Željko radi sve isto što i ostali treneri samo bolje? U čemu je tajna tog „bolje“? Svaki čovek radi svoj posao kako misli da je najbolje. Košarka je sport u kome trener najviše može da utiče na tok igre. Mora da donosi brze odluke, da predviđa, da ima rezervni plan jer se sprema i protivnički trener... Za mene je najvažnije da mi igrači veruju, da shvataju da je ono što tražim od njih najbolje u datom trenutku. Kada sam postao trener Partizana tri meseca nisam mogao da spavam bojeći se pitanja igrača na koje neću imati pravi odgovor. Mislim da sam postigao da mi igrači veruju. Kako uspevate da timovi koje vodite uglavnom dobijaju finala? Finale je kao i svaki drugi meč, samo je ulog veći. Najvažniji su igrači. Ja sam tu da im pomognem, pre svega da održe koncentraciju. Potom utiče mnogo faktora, od iskustva do sreće. Šta ćete poručiti igračima pred mečeve u Istanbulu? Da je ovo možda naša zajednička poslednja šansa i da je naša obaveza da sa terena izađemo uzdignuta čela. Zvuči kao oproštaj od „zelenih“? Poznato je da ja nikada nisam razgovarao o narednoj sezoni dok traje tekuća, ali u ovom trenutku je nemoguće znati šta će biti na kraju sezone. Kako vidite srpsku košarku, posebno reprezentaciju? Reprezentacija ima najboljeg mogućeg trenera. Dušan Ivković je vratio kult reprezentacije. Imali smo odlično drugo mesto na EP u Poljskoj 2009, znamo kako nismo postali vicešampioni sveta 2010. Ovaj poslednji rezultat na EP u Litvaniji nije bio dobar, ali i to je sport... . Slažemo se da je Ivković najbolje moguće rešenje, ali kada on odluči da se povuče, postoji varijanta da ponovo budete selektor? Ne postoji. Reprezentacija je za mene završena priča. To je za mene bilo ogromno iskustvo i još veće zadovoljstvo. Osvojili smo nekoliko vrednih titula i doživeli neke neuspehe od kojih je najveći svakako u Beogradu na EP 2005. za koji i ja snosim odgovornost, ali i to je završena priča. Loš izgovor Kako gledate na regionalnu Jadransku ligu koju mnogi u Srbiji krive za pad kvaliteta srpske košarke? To je glupost, izgovor za one koji slabo rade. Kako može da bude štete od kvalitetnog takmičenja? Vi možete jako da trenirate ali ne možete da napredujete ako ne igrate jake utakmice. Ja mojima u Čačku stalno pričam da njihov cilj treba da bude Jadranska liga. A ima sto načina da se centri u Srbiji jačaju... Druga je stvar što treba menjati vlasničku i upravljačku strukturu te lige, ali njen kvalitet je nesporan. Partizan nikad bi stigao na F4 da je igrao samo Srpsku ligu.