Okupacija zdravog razuma

Fasciniraju me advokati, branitelji kriminalaca, iznenadi me odsustvo one makar tanke linije koja bi ih generalno delila po izgledu i ponašanju, po govoru i gestama, od njihovih štićenika. To je taj svet, jedan i jedinstven. I ne čine ga samo advokati i sudije, tu su i političari, novinari, policajci, lekari - čitav jedan univerzum koji se međusobno prepoznaje i čuva, bratstvo koje je uspostavljeno na ruševinama jednog društva koje je pola veka postojalo, negovalo dvostruki moral, iznedrilo ogledne primerke ketmanske psihologije.

Danas nije baš lako objasniti mlađim generacijama da su ondašnji javni disidenti svi redom bili nagrađivani državnim nagradama, da su “kažnjavani” unosnim sinekurama, i da su nepogrešivo, krajem osamdesetih godina, prepoznali novog vođu na tenderu nacionalnog preporoda.

To društvo negovalo je slugeranjsku psihologiju, društvo u kojem su zreli ljudi đuskali za štafetom, pravili budale od sebe zaklinjući se na vernost osobi koja, iako jezik njihov nije baš najbolje govorila, beše nesvakidašnje inteligentna, hedonista i sjajan psiholog, osoba kojoj se ne može negirati sporadična genijalnost, hohštapler sa stilom, i zato, sve što se posle njegove smrti dogodilo bilo je nekako logično. Verovatno se krvavi rasplet mogao izbeći da je u ondašnjem režimu bilo manje klonova, a više vanpartijaca. Sećamo se kako je sedamdesetih i osamdesetih godina bila prava epidemija pronevera i finansijskih malverzacija. Sve su to činili članovi Saveza komunista, jer se u tadašnjem jugoslovenskom društvu nije moglo biti ni šef samousluge bez članstva u Partiji. Pa, ako su to činili najugledniji i najsvesniji pripadnici ondašnjeg jugoslovenskog društva, šta bi tek bilo da su kojim slučajem na odgovornim mestima bili vanpartijci? Sve je bilo predvidljivo, poznato, i nekako “naše”. Dugovečnost takvih režima obezbeđuje neprosvećena većina, koja uvek i svugde daje prednost životu u poznatom dekoru. Otuda strah zbog skidanja stare predstave sa repertoara. Ali, baš u tom strahu kriju se i šanse “naših” danas.

Pojava Milana Veruovića, bivšeg telohranitelja Zorana Đinđića, jeste disonanca u raspevanoj himni našeg krimogenog društva. Taj mladić izgledom i ponašanjem kao da dolazi iz neke druge vasione. NJegovo lice se tako razlikuje od onih u staklenom kavezu. Naravno, istinu ćemo čitati u feljtonima kroz desetak godina. Ovo sada je samo kozmetika. Pokušaj da se zaštite ne samo izvođači radova, već i projektanti, idejni tvorci 12. marta koji se verovatno ne bi dogodio da je bilo 6. oktobra. Đinđićeva jeres je nepristajanje na postojeću mentalnu matricu, što je trebalo da za posledicu ima potpuni raskid sa pavijanskim nasleđem, stvaranje prosvećene većine i širom otvorena vrata kroz koja bije promaja Evrope.

Zoran Đinđić se zamerio bogovima plemena, i zato je morao biti kažnjen, kao nauk za sledećeg, kome bi ne daj bože palo na pamet da uspostavlja slobodnog građanina kao meru svih stvari. Srbija, onako kako je vidi i zagovara naša samoproklamovana elita, podseća na instalaciju etnografskog muzeja: paori sabijeni oko ognjišta, s obaveznim guslarom koji im peva i propoveda šta im se zapravo u tom času događa - jer idealni podanik je onaj čija pamet radi na “pladžback” - zatim, kasta domaćina koja upravlja po srezovima i određuje tačnu meru Jevrope u ekološkoj Srbiji. Dakle, u pitanju je demokratija feudalnog tipa sa posebnom vrstom nakota koji se podjednako uspešno lepi za Tita, Slobu ili Voju, rđa koja i bakelit nagriza.

Đinđić je bio čovek sa misijom, političar sa vizijom, a ne bostandžija koji umorno žmirka hineći mudrost i iskustvo. Napokon smo imali državnika pored kojeg su mnogi zapadnoevropski lideri izgledali provincijalno i pomalo inferiorno. Verovao je da svoje “Krcune” drži pod kontrolom, i da se po istom principu mogu jednokratno upotrebiti kriminalac i kolumnista. U tome je pogrešio. Međutim, teško je zamisliti užas onih, zaista demokratskih opozicionih političara, koji su nakon 5. oktobra zavirili iza zavese u dubinu pozornice, navodno, srušenog režima, i suočili se sa pravom slikom bolesti jednog društva.

A kada se dogodio 12. mart, došlo je do ponovne instalacije programa koji je za neko vreme bio “out of njork”. Horski je podržana teorija po kojoj prethodna vlast - Jahači apokalipse (socijalisti, radikali i julovci) - jeste bila grozna, ali ova danas je još gora. Ta floskula, orkestrirana kroz medije, u režiji DB-a, uspešno je upisana u svest ovdašnjeg glasača. Uvek sam se pitao za koga radi naš DB? Jer, patriotizam je nešto što se očekuje od svakog građanina, posebno od državnih službenika koji su i plaćeni za taj svoj patriotizam. Uostalom, i jedan pisac kalibra Lorensa Darela radio je za Intelidžens servis, tačnije za interese Velike Britanije. Ali, za koga radi naš DB? Meni se čini: ZA MENTALITET. O tome nekom drugom prilikom.

Priznajem, loše se osećam u zabranu većine, ali još mrskije mi je u zaklonu samoproklamovane manjine, koja kao brine o većini. U tom smislu, pohod na “srpske veštice” je neukusan prosto zato što šta god da su te dame skrivile ne može se porediti sa hipotekom naših Jahača apokalipse koji su trinaest godina vršili zločine nad okupiranim zdravim razumom. Nešto se ne sećam da su hrabri kolumnisti upotrebljavali više od sordine kada su navodno žestoko kritikovali ondašnji režim. Ipak, dobro razumem šta podrazumeva gradska faca: biti na Karićevoj slavi, ali i na koktelu gradske vlade, ne zamerati se ni kruni, ni generalštabu, ni crkvi, ali ni mafijašima maskiranim u ktitore, ponekad trknuti i do Paviljona za kulturnu dekontaminaciju, tek da se ako može produži Šengenska viza. To su ti izmišljeni likovi koji cvetaju kao lopoč, u stajaćim vodama, daleko od bistrih brzaka i slapova, slobodni kadrovi kojih se ne odriče nijedna vlast.

Postoje ljudi koji su kao artičoke, nemaju srži, skidaš listić po listić i uvek nalaziš isto, nigde nema centra. Naravno, ljudi-artičoke nisu endemska vrsta u Srbiji, postoje na svim meridijanima, ali nije svejedno da li su locirani u lejama, ili bujaju na sve strane.