Nasilje je zabavno

Ja sam klon svog oca“, priznaje u polušali tridesetdvogodišnji Brendon, čiji je prvi film Antivirus (Antiviral) premijerno prikazan na programu Kanskog festivala Izvestan pogled. Isti teskobni, opsesivni, kafkijanski svet u kome dolazi do neobičnih telesnih transformacija, karakterističan za filmski opus njegovog oca (u ranoj fazi) Dejvida Kronenberga. Kanadski reditelj je u Kan došao sa novim filmom Kosmopolis, koji je prikazan u takmičarskoj konkurenciji. Dok je tema njegovog filma finansijski sistem oličen u klaustrofobičnom mikrokosmosu limuzine u koju ne dopire buka i bes spoljnog sveta, njegov sin se bavi jednom drugom iluzijom koja je poput virusa zahvatila savremeni svet, predstavom koju projektuju mediji i reklame. „Kad samo pomislim da mi je trebalo dvadeset godina da uđem u kansku selekciju, a Brendonu je to odmah pošlo za rukom!“, kaže ponosni otac, majstor horora i mračnih psihotrilera, poput Praska, Pauka i Nasilne prošlosti, koji su bili u konkurenciji za Zlatnu palmu. Iako nije neobično da su na programu festivala filmovi autora mlađe generacije koji su „ispekli“ zanat od slavnih roditelja, poput Sofije Kopole ili Nika Kasavetisa, prvi put se dogodilo da otac i sin predstavljaju filmove u isto vreme. Susret koji je tokom festivala organizovao kanadski filmski centar u hotelu Mažestik, na Kroazeti, bio je prilika da ukrste poglede o filmu, izvoru inspiracije i tajnama stvaralačkog procesa. Brendon: Odrastao sam posmatrajući oca kako snima filmove, ali sam dugo izbegavao da se bavim ovim poslom. Pritisak nije dolazio od roditelja već od drugih koji su mi govorili da bi trebalo da se oprobam kao reditelj, što me je dugo opterećivalo. Bavio sam se vizuelnim umetnostima, muzikom, pisanjem scenarija. Kada sam odlučio da se posvetim pravljenju filmova prestao sam da se opterećujem time šta je moj otac radio. Dejvid: Nisam imao nikakve dinastičke ambicije za Brendona, uvek sam mislio da želja da se nečim bavite dolazi spontano. Oduvek je bio dobar umetnik i dobro je pisao, a film je sveobuhvatna umetnost, koja uključuje i muziku i dramu, svetlo, kompoziciju, fotografiju, pa je logično što je izabrao film. Brendon: To što imamo slična interesovanja je razumljivo. Dejvid: Odrastao sam u Torontu koji je u vreme mog detinjstva ličio na selo, okružen prirodom, a ja sam oduvek voleo prirodu, insekte. Brendon ima sličan senzibilitet, slično interesovanje za nauku, biologiju, životinje. Oduvek me je privlačila čudnovatost životinjskog sveta na zemlji. To je u vezi sa filmovima koje sam pravio, a vidim da je slično i kod Brendona. ANDERGRAUND Dejvid: Prvi put sam došao Kan 1971. godine. U to vreme sam živeo u malom srednjovekovnom gradu u podnožju Alpa. Tamo sam napravio dva andergraund filma, Stereo i Zločini budućnosti (Crimes of the future), ali u to vreme još nisam bio siguran da li zaista želim da se posvetim filmskoj karijeri. Maštao sam da budem nepoznati romanopisac. Još mi je želja da budem opskurni reditelj ali to je teže, jer tako nećete dobiti novac za finansiranje filmova. Kada sam se preko Nice spustio u Kan doživeo sam pravi šok. Nisam znao kako da pređem Kroazetu, toliko sam se odvikao od gužve u saobraćaju. Na sve strane ferariji, plakat sa Šonom Konerijem preko čitave prednje strane hotela. Pobegao sam nazad u svoj mali planinski grad, a onda sam shvatio da ću morati da se naviknem na ovakve festivale ukoliko želim da postanem profesionalni reditelj. Vratio sam se sa drugačijim stavom i odlično se proveo. Bio sam daleko od festivalske palate i filmova u selekciji, ali sam sa oduševljenjem otkrio filmsku pijacu na gradskim ulicama. Tipovi koji su se tu muvali izgledali su kao dileri koji se skupljaju po ćoškovima, a bili su, zapravo, korejski reditelji koji su prodavali filmove finskim distributerima. Upoznao sam mnogo zanimljivih ljudi i shvatio da je zvanična selekcija na festivalu možda vrh ledenog brega, ali da breg čine hiljade filmova koje retko imamo priliku da vidimo, a koji se prave širom sveta. To je bila prava škola. Kanadski filmski centar je tada bio smešten u hotelu „Karlton“ i davali su mi da prespavam u njihovim kancelarijama, na kauču, koje sam morao da napustim ujutru kada su dolazili na posao. To je bio moj uvod u Kanski festival. Za Brendona je drugačije... Brendon: Velika je čast predstaviti ovde film, ali atmosfera je pomalo neurotična, a ja sam prilično asocijalan, osim na snimanju filma. Dejvid: Sve u mojim filmovima je izmišljeno, nema nekog mračnog poriva koji me tera da stvaram, nema demona koji mi ne da mira. Pokreće me zadovoljstvo stvaranja, bez obzira na to koliko film bio zastrašujući. Kada se sve dobro odvija, na snimanju je veoma je zabavno, vrlo ležerno, mnogo je humora, bez obzira na to koliko priča bila mračna. U pravljenju filma ima mnogo igre, kao kada ste se kao dete igrali u pesku sa drugarima, stavljali smešne brkove, odeću, zvali se imenima koja nisu vaša, pokušavali da budete neko drugi. U procesu stvaranja postoji ta dečja naivnost. Brendon: Imamo identičan unutrašnji prostor, slično doživljavam stvaralački proces. Tokom snimanja najviše smo se zabavljali na scenama koje su bile najstrašnije, sa najviše nasilja. Mračne teme ne dolaze nužno iz nekih skrivenih kutaka ličnosti. Tragam za interesantnim načinom da analiziram današnju kulturu i igram se stvarima koje me interesuju. INSPIRACIJA Dejvid: Kao dete sam glumio u pozorištu, ali biti reditelj, voditi glumce, pogotovo na filmu, potpuno je drugačije. Gledanje filmova je dobra priprema kako bi stekli predstavu koji stil glume volite, stilizovan, realističan, manje ili više izražen. Stičete predstavu o onome što želite kao reditelj, ali to vam ne pomaže da otkrijete kako to i da postignete. Svaki glumac je različit. Ja sam često lenj, nikada ne probam unapred sa glumcima već im kažem: ‘Samo nek bude odlično’. Ali profesionalni glumci dobro reaguju na to, oni već imaju osmišljen plan. Kao u bejzbolu, kada slušate komentatora kad kaže za nekog igrača : ‘Ušao je u igru sa idejom šta hoće da postigne’. Tako je i sa dobrim glumcima, dođu na snimanje sa planom, sa idejom, i ako se ne uklapa onda je menjamo, prilagođavamo. Brendon: Ni ja ne ponavljam sa glumcima. Okupili smo se pre snimanja da prođemo kroz scenario ali se završilo tako što smo razgovarali o likovima, o glavnoj ideji. Imao sam veliku podršku oca koji me je savetovao naročito u fazi pisanja scenarija. Vodili smo duge razgovore koji su počeli pre snimanja i koji su se nastavili sve do kraja. Zahvatio sam kraj ere filmske trake. U školi smo koristili kamere sa crno-belim filmom od 16 mm, sa kojima su snimali još za vreme Prvog svetskog rata. Sa tim kamerama možete lako da ubijete nekoga. Ali ‘Antivirus’ sam snimio digitalnom kamerom. Dejvid: Ta evolucija je bila neminovna. ‘Kosmopolis’ je prvi dugometražni film koji sam snimio digitalnom kamerom. Proces pravljenja filma je potpuno isti, osim što vam digitalna kamera omogućava da vidite šta ste snimili i ako vam se ne sviđa možete da promenite. To je fantastično, zašto bi se vraćali na filmsku traku. Najnovije digitalne kamere su mnogo osetljivije na svetlo tako da vam je potrebno manje materijala za osvetljenje. Možete da snimate noću, u gradu, i da vidite ceo grad, što nije moglo sa filmskom trakom. Zvuk i montaža se rade u digitalnoj tehnici već godinama, bilo je vreme da i filmska traka umre. To je prirodna smrt. U Torontu su filmske laboratorije zatvorene, pa ukoliko snimate filmskom trakom morate da pošaljete film u Los Anđeles na razvijanje, što je nepraktično i previše skupo. Nedostaje mi samo onaj miris, kad otvorite kutiju sa filmskom trakom. Ali onda sam se setio da bih mogao da uzmem kodak osveživač za vazduh i tako rešim problem.