Siti se ispričasmo ...

Čemu služi i kakva korist od plana koji odbacuju svi oni kojima se sugeriše kao rešenje; oko čije interpretacije se ne slažu ni oni koji su ga sastavili; i za koji niko ne zna kako bi tačno trebalo da izgleda njegova primena? Načelno, na odgovor nema svrhe trošiti prostor i vreme. Ali kad se ovo primeni na konkretnu situaciju - u ovom slučaju krizu u Siriji, i nemoć svih zainteresovanih strana da je, milom ili silom, okončaju - frustracija eksponencijalno raste svakim proteklim danom. A od početka pobune protiv režima predsednika Bašara al Asada proteklo je već 17 meseci. Poslednja međunarodna konferencija o Siriji, na kojoj je plan sa svim pomenutim nedostacima i osmišljen, u potpunosti se uklapa u - još u ranoj fazi ustanka uspostavljenu - matricu po kojoj šta god da se čini kako bi se prilike smirile, stvari samo postaju sve gore. Učesnici skupa u Ženevi se jesu složili oko toga da je najbolji put za uspostavljanje mira formiranje prelazne vlade koja bi uključivala predstavnike i Asadovog režima i opozicije, i koja bi trebalo da stvori uslove za organizovanje slobodnih izbora. Ali, između Zapada na jednoj i Rusije i (manje eksplicitno) Kine na drugoj strani ostale su uobičajene razlike oko toga da li to podrazumeva Asadov odlazak s vlasti ili ne. Dok su francuski ministar spoljnih poslova Loren Fabijis i američka državna sekretarka Hilari Klinton insistirali da politička tranzicija neizostavno znači Asadov silazak s vlasti, bez obzira na to što se to u usvojenom dokumentu eksplicitno ne navodi, ruski šef diplomatije Sergej Lavrov rekao je da plan tako nešto uopšte ne podrazumeva i da nije na međunarodnoj zajednici da prejudicira političko rešenje za situaciju u Siriji. Po sistemu mora - ne mora, može - ne može, sastavljen je, uostalom, i spisak učesnika ženevskog sastanka. Na njemu tako nisu učestvovali značajni regionalni igrači, Iran i Saudijska Arabija: Rusi nisu hteli Saudijce, jer podržavaju sirijsku opoziciju, dok su SAD bile protiv Iranaca, koji su na Asadovoj strani. A upliv obe zemlje na zbivanja u Siriji je neosporan. Ima još. Dok generalni sekretar NATO Anders Fog Rasmusen svako malo ponavlja kako Alijansa nema nameru da vojno interveniše u Siriji, te da tako nešto od nje niko nije ni tražio, Klintonova je u Ženevi najavila da će Savet bezbednosti UN početi da radi na rezoluciji koja predviđa upravo mogućnost vojne intervencije, a u svrhu podrške prvobitnom mirovnom planu izaslanika UN i Arapske lige Kofija Anana - koji je dosad ostao mrtvo slovo na papiru. Nema nagradnih poena za odgovor na pitanje ko bi za tu intervenciju bio zadužen. I reagovanja zvaničnog Damaska i rascepkane sirijske opozicije na plan o prelaznoj vladi bila su očekivana: obe strane su ga odbacile, s tim što su, reklo bi se, u tome eksplicitniji bili protivnici režima, zgroženi i samom mogućnošću da posle svega o nečemu još treba i da pregovaraju sa Asadom. Međusobno zavađene i podeljene, između ostalog i oko odnosa prema eventualnoj stranoj vojnoj intervenciji - neki je prizivaju, drugi su protiv nje - opozicione grupe svojim ponašanjem kao da nagoveštavaju u šta će se već razorena zemlja pretvoriti jednom kad sukobi prestanu: sve i da se rat sutra završi, neće tu još mnogo toga čitavog ostati.