Bankrot siti, SAD

Bič bojsi jesu ovog proleća izdali novi album, ali ona mitska Kalifornija o kojoj su pevali, ako je ikad i postojala, danas je prisutna još samo u nepouzdanim sećanjima onih koji su pre nekoliko decenija u „Zlatnoj državi“ proveli svoje (i moguće njene) zlatne godine. Posmatrana sa praktično bilo kog mesta na planeti, Kalifornija i dalje deluje kao obećana zemlja, ali kad se u poslednje vreme nađe u vestima, to je obično nekim neveselim povodom. Kao ovih dana, kada je u kratkom razmaku objavljeno da su dva tamošnja grada - jedan zapravo tek gradić, ali zato drugi veličine, recimo, Niša - proglasila bankrotstvo. dugovi Slučaj zimovališta Mamot Lejks manje-više je jednostavan. Ovo mesto od 8.000 stanovnika, smešteno u planinskom lancu Sijera Nevada, više nije moglo da podnese teret otplaćivanja duga na osnovu presude iz 2008. kojom mu je naloženo da investitoru s kojim je bio u sporu isplati 30 miliona dolara - duga koji je, s kamatama i advokatskim honorarima sada dostigao 43 miliona dolara, više nego dvostruko od 18 miliona, koliko iznosi godišnji budžet Mamot Lejksa. Povrh toga, lokalna uprava suočena je i sa manjkom od skoro 2,5 miliona dolara u gradskoj kasi, pa je, pošto su ispunjeni zakonski uslovi za proglašenje bankrotstva (koji se razlikuju od jedne savezne države do druge), povučen i taj poslednji potez. Više pažnje privukao je, očekivano, bankrot Stoktona, sa oko 290.000 stanovnika najvećeg američkog grada koji je takva sudbina snašla još od 1979, kada je bankrotirao Klivlend, u Ohaju. Stokton, smešten na reci San Hoakin, na oko 140 kilometara istočno od San Franciska, ne tako davno bio je relativno prosperitetno mesto, u vreme velike ekspanzije tržišta nekretnina viđeno kao lokacija ka kojoj bi, u potrazi za mirom i komforom tipičnim za američku suburbiju, mogao da krene deo stanovništva tog velikog grada. Gradska kasa punila se novcem od poreza na promet nikad skupljih nekretnina, puno para donosila su i ulaganja penzionih fondova na berzi; pripremani su, delom i realizovani, ambiciozni projekti izgradnje nove marine i sportskih terena, a zaposleni u javnim službama u penziju su od sredine devedesetih (umesto povišice plata koju su zahtevali) počeli da odlaze s punim paketom zdravstvenog osiguranja, ugaonim kamenom socijalne sigurnosti u inače izrazito nesigurnom okruženju američkog modela kapitalizma. A onda se 2008. desilo to što se desilo: prenaduvano tržište nekretnina doživelo je kolaps, a sa njim i temelji na kojima je počivao plan za svetlu budućnost Stoktona. PAD Kako su pare od nekretnina i sa berze prestale da stižu, tako se gradski budžet pretvorio u rupu bez dna. Deficit se vrtoglavo uvećavao, velikodušni paket zdravstvene zaštite za penzionisane radnike javnih službi koji nije pravio razliku između dugogodišnjih nameštenika i onih koji su se tu kratko zadržali postalo je nemoguće dalje finansirati, pa su ceh prvi platili oni još radno aktivni: otpuštena je četvrtina policajaca, trećina vatrogasaca i dve petine zaposlenih u svim drugim gradskim službama. Nezaposlenost je, naravno, eksplodirala (sada je 15 odsto, skoro duplo u odnosu na prosek u SAD), kao i - takođe logično, s obzirom na manjak policajaca na ulicama - učestalost nasilnih oblika kriminala; paralelno se odvijao i slom privatnih biznisa, ljudi više nisu bili u stanju da otplaćuju dospele rate stambenih kredita, pa su zaređala trajna oduzimanja nekretnina; veliki javni projekti samo su uvećavali gubitke... Nije prošlo mnogo, a Stokton je dogurao do prvog mesta Forbsove liste „najmizernijih gradova u Americi“ (vidi okvir), na kome će se dve godine kasnije naći još jednom. Na poslednjoj objavljenoj listi Stokton je ispao iz prvih (tj. najgorih) deset, ali to je otprilike jedino što se u međuvremenu popravilo. I pored toga što su u prethodne tri godine kresanjem budžeta ostvarene uštede od 90 miliona dolara, deficit je i dalje velikih 26 miliona; a pošto pregovori gradskih vlasti sa poveriocima nisu rezultirali dovoljnim brojem pojedinačnih dogovora o reprogramiranju duga, jedini preostali način da se obezbedi elementarni nivo funkcionisanja gradskih službi, a izbegne dalji rast zaduženosti, bio je da se proglasi bankrotstvo. I to se još ne računa kao najgore što je moglo da se desi, jer su u prošlosti američki sudovi znali da odbiju takve zahteve, s obrazloženjem da gradovi te veličine ili veći ne mogu da traže sudsku zaštitu od svojih kreditora; mnoge savezne države takvu mogućnost uopšte ne predviđaju. Ohrabrene time što su makar trećinu poverilaca privremeno skinule s grbače, gradske vlasti Stoktona veruju da su se bolje od drugih pripremile za situaciju u kojoj su se našle i nadaju se da će biti u stanju da relativno brzo izađu iz bankrotstva. Ono što će se dalje događati pažljivo će pratiti i mnoge druge lokalne uprave koje u ova krizna vremena muče iste muke, jer će recept Stoktona, ako se pokaže uspešnim, i one hteti da primene. To je i dalje veliko „ako“, ali nada i u Americi - zapravo, naročito u Americi - umire poslednja... Najmizerniji grad u Americi Mesto zločina: Majami Magazin Forbs već nekoliko godina sastavlja listu pod nazivom „Najmizerniji gradovi u Americi“, na kojoj na osnovu negativnih vrednosti osnovnih faktora kvaliteta života rangira 200 najvećih urbanih zona u zemlji; pri izboru kriterijuma na osnovu kojih se obavlja rangiranje redakcija jednostavno polazi od „stvari na koje se ljudi najčešće žale“. Većina izabranih parametara od suštinske su važnosti za procenu kvaliteta života u gradskom području - poput stope nasilnog kriminala, nivoa nezaposlenosti, cene nekretnina, učestalosti zaplena nepokretne imovine usled nemogućnosti otplate duga, visine poreza na prihod i imovinu, te stepena političke korupcije. Ostali kriterijumi nisu od prioritetnog značaja za kvalitet života, ali utiču na percepciju koja o tome postoji, poput klimatskih uslova ili prosečnog vremena potrebnog za odlazak na posao i povratak s njega. Konačno, na spisku kriterijuma je i jedan naizgled trivijalan, ali za sportom opsednutu naciju kakva je američka nipošto irelevantan: u procenu ulazi i faktor uspešnosti lokalnih profesionalnih sportskih timova. Mereno, dakle, tim kriterijuma - i verovatno neočekivano za one sklone da poveruju kako ceo grad izgleda onako spektakularno kao u televizijskom serijalu Mesto zločina - Forbsov „šampion“ za 2011. (lista je objavljena u februaru ove godine) bio je... Majami. Omiljeno stecište bogatih i slavnih, finansijski, trgovinski a već neko vreme i kulturni centar tog dela Sjedinjenih Država, Majami je istovremeno i grad u kome nije lako preživeti - figurativno i bukvalno. Nivo kriminala je jedan od najviših u zemlji, kao i stopa nezaposlenosti; mesečni prihodi 75 odsto domaćinstava ne prelaze za američke uslove skromnih 6.520 dolara; na širem gradskom području je od 2008. čak 364.000 nekretnina otišlo na doboš jer njihovi (sad bivši) vlasnici više nisu mogli da otplaćuju rate kredita; put na posao i s posla predugo traje čak i za američke standarde. I, da: sportski klubovi su - ne računajući ovogodišnje šampione NBA, ekipu Majami Hita - prilično beznadežni. Osim Majamija, među prvih deset najmizernijih gradova za život su još dva mesta na Floridi: Vest Palm Bič i Fort Loderdejl. Između Majamija i četvrtoplasiranog Vest Palm Biča smestili su se Detroit i Flint, oba u Mičigenu, nekadašnji centri američke industrije od kojih su odavno svi digli ruke, i koji su već godinama simbol urbanog raspada i socijalne entropije. A na petom mestu je još jedan grad za koji se, barem sa strane posmatrano, ne bi očekivalo da se nađe pri vrhu ovakve liste: Sakramento, prestonica Kalifornije.