Gašenje vetra

Ništa što sam znao o tom čoveku nije me pripremilo za stvarni susret. Mali čovek. Žgoljav. U grombi kaputu. Usred carske prestonice na Bosforu. Pod miškom sa uvijenim papirusima. Bila je idealna žuta jesen. Mirisale su jagnjeće kože. Boza. Pa baklave. Za salep je bilo rano. Preko dana sam nosio kišni mantil. Uveče sam što ranije bežao da se zakopam velikim ćilimom. Odseo sam u kući sa velikom portom i terasama koje gledaju na Bosfor. Bio je to nekada haremluk sa geometrijski složenim sobama. Kao što se seče ratluk u kockastoj tepsiji. Turisti vole da gledaju odavde na Aja Sofiju. Gazda kuće DŽemal za doručkom služi slatko od sitno rendanih dunja sa orasima. Kafa u fildžanu. Dve Holanđanke su rakijom iz čokanja razblaživale noćašnji mamurluk. Bile su prirodno bledunjave na jesenjem suncu. U podne i četvrt imao sam dogovoreni sastanak sa čovekom u grombi kaputu. Taksista me ljubazno odvezao do ulice u kojoj je hotel gde najčešće odseda Orhan Pamuk. Oko je uočilo zgradu u kojoj je kardioklinika. Mogao sam da skinem mantil i osetim kako mi vetar rashlađuje grudi. Odbijao se od mene kao voda od stenja. - Posle operacije na srcu moram i usred leta da nosim grombi kaput – reče mi prijatelj. Primetio sam kockaste zašivene džepove sa leve i desne strane kaputa u kojima je bilo nečega. Pomislih. on sa sobom nosi sve što je prethodno sročio. Seli smo preko puta hotela u čajdžinicu. Unutra je ćutljivo šetao miris duvana pomešan sa ukusom crnog čaja. - Mnogo je vremena prošlo od kada ništa nisi napisao. Možda je to zbog žena ili bolesti – pitao sam ga. - Prizemljio sam se. Nemam više snage a i zabranjeno mi je da letim kroz vekove, zbog srca – odgovori mi. Brkati konobar saletao je stolove i menjao piksle. Nosio je kecelju kasapina. „Samsung“ je ubrizgavao sveži vazduh u čajdžinicu. - Imao si dovoljno vetra za let kroz vreme. Vespučiju i Kolumbu to nije tako često polazilo za rukom – rekoh. - Znaš, počelo je gašenje vetra. To je kao kad vazduh prolazi kroz frulu nemuštog svirača. Osećam kako se vetar gasi u kostima i koči čoveka – odgovori. Gašenje vetra je ovde na Bosforu najosetljivije i baš zato je manje bolno. Statika da se okreneš unazad u vreme. Da te nepomeranje sačuva od išijalgije i nemogućnosti da glavu okreneš prema unazad. Moj sagovornik bio je Evlija Čelebija. Hodač kroz vreme sa pogonom na vetrove. Kada je oboleo od srčane insuficijencije, ugradili su mu veštačko srce. Izgubio je mnogo na telesnoj težini. Usporila mu se cirkulacija. Grombi kaput je njegova viteška odeća. U dva bočna džepa su mu sašivene cigle od po dva kilograma. - To mi održava ravnotežu i ne da mi da se ponovo potpale vetrovi za letenje kroz vreme. I sasvim praktično mogu da brodom šetam po Bosforu a da me sa palube vetar ne oduva – sa samouverenošću me ubeđuje Evlija. To čeka svakoga koga vetar raznosi sa severa na jug, sa zapada u visine istoka. Žene ne vole taj životni ritual kod muškaraca. Ostaju sa dahom razočaranja i upitanosti – Jel` to taj što je nekad mogao da izaziva orgazmički cunami i leči frigidnost. Brodovi na Bosforu prkosili su vetru. Biciklisti su jurcali širokim ulicama. Pijani Irci umivali su se pivom. Pretpostavljao sam moć gašenja vetra ali još uvek na čekanju. Iz rukopisa knjige kratkih priča „Oči na rasklapanje“