Previše moći za jednog čoveka

Ni to više nije tajna. „Srpski Fuše“ - po moćnom Napoleonovom ministru - biće Aleksandar Vučić, vršilac dužnosti predsednika Srpske napredne stranke. NJegove najave da je zainteresovan za poslove odbrane i bezbednosti jer bi mu to „omogućilo da se uhvati u koštac sa kriminalom i korupcijom“ dobile su svoj konkretni oblik u vidu kandidature za ministra odbrane, kao i koordinatora svih bezbednosnih službi u Srbiji. Iako su socijalisti imali želju da postave svog čoveka na čelo Bezbednosno-informativne agencije, mesto prvog srpskog bezbednjaka kao i kadrovanje u celom bezbednosno--obaveštajnom sistemu, pripašće SNS-u. Da li su tome „kumovale“ nedavne konsultacije Ivice Dačića sa američkim izaslanikom Filipom Rikerom, ili Vučićevi skorašnji direktni razgovori u Vašingtonu, tek - iz eha tih susreta može se naslutiti da se američkoj administraciji ne bi svidelo da jedna partija drži i MUP i BIA. Jer, tako ćemo sa formiranjem vlade imati sličnu situaciju kao u protekle četiri godine, samo što bi apsolutnu vlast u sistemu bezbednosti, umesto DS-a, ovog puta imala SNS. upozorenje Da bi potvrdio odlučnost SNS-a u nameri da se obračuna sa organizovanim kriminalom i korupcijom - zbog čega insistiraju na resorima pravde, BIA, odbrane i vojnih agencija - Vučić upozorava da će buduća vlast imati „nultu toleranciju“ prema ovim bolestima društva, bez milosti i prema stranačkim i koalicionim članovima vlade. „Ne budite iznenađeni kad neko za mesec-dva od naših ljudi bude procesuiran. Na našim primerima ćemo da pokažemo da se sa državom nećemo igrati i da smo svi jednaki, a ne da neki imaju političku zaštitu zato što pripadaju našoj, ili bilo kojoj vladajućoj stranci“, kazao je Vučić. U novoj opoziciji kritikuju toliku koncentraciju moći, bez obzira na to što je ona evidentna bila i u njihovo vreme. Slobodan Homen, dosadašnji državni sekretar u Ministarstvu pravde i novopečeni poslanik DS-a u Skupštini Srbije, ističe da je Srbija u poslednjih 50 godina imala vrlo loše iskustvo kada je u pitanju koncentracija moći i kontrola službi bezbednosti. „Najdrastičniji primeri za to su devedesete godine i ubistvo premijera Zorana Đinđića. Od ubistva premijera, DS se uvek zalagala za kontrolu službe. Podsetiću da je JSO bila izdvojena iz BIA i da direktora službe postavlja Vlada, baš zbog transparentnosti. Iako je Srbija napravila određeni pomak u ovoj oblasti, predlog da se izvrši ponovna koncentracija moći predstavlja ozbiljan korak unazad“, kaže Homen. Sa dozom opreza o novim rešenjima govori i potpredsednik i poslanik SPO Aleksandar Jugović, podsećajući na tragična iskustva njegove stranke kada je u pitanju rad službi bezbednosti. „Pre svega trebalo je otvoriti tajne dosijee, kao preduslov da se službe očiste od onih ljudi koji su svojim radom prouzrokovali nesreću i stradanja“, kaže on. „Zbog svega toga SPO pomno pratiti funkcionisanje službi bezbednosti, a sve u interesu da se tajna policija stavi u službu zaštite građana i da se više nikada ne ponovi da bude zloupotrebljena od strane političke oligarhije. Inače, koncentrisanje moći nikako i ni u čemu nije dobro.“ Prema sadašnjim zakonskim propisima kontrola nad radom bezbednosnih službi u ingerenciji je predsednikovog kabineta. Ali, da bi se kontrola obaveštajnih službi izmestila sa Andrićevog venca neophodno je promeniti Zakon o uređenju službi bezbednosti. Po zakonu čovek broj jedan za bezbednosna pitanja u zemlji, do sada je bio Miodrag Rakić, šef kabineta bivšeg predsednika Borisa Tadića. On se nalazio na čelu Biroa za koordinaciju rada službi bezbednosti, a obavljao je i posao sekretara Saveta za nacionalnu bezbednost, mesta koje po Zakonu o uređenju službi bezbednosti pripada predsednikovom šefu kabineta. Iako zvuči kao da je reč o tehničkom poslu, onaj ko se nađe na ovoj funkciji je sve samo ne to. Naime, sekretar se, kako zakon kaže, stara o izvršenju zaključaka Saveta, koji je jedan od najmoćnijih državnih organa. Ilustracije radi, Rakić je - kako stoji u poverljivim američkim depešama koje je objavio Vikiliks, a za koje je javnost saznala krajem 2010. godine - predvodio tim koji je tragao za Ratkom Mladićem, iako su zvanično Akcionom timu predsedavali Rasim LJajić i tužilac Vladimir Vukčević. Kolika je bila njegova moć govore i priče da su Rakiću direktno raportirali direktori službi bezbednosti, kao i direktor policije (kadar DS-a), da su često satima čekali na prijem kod njega, kako bi ih disciplinovao i demonstrirao im svoju moć i autoritet. Iako je Savet za nacionalnu bezbednost nastao iz potrebe da na jednom mestu budu okupljeni glavni donosioci odluka u sektoru bezbednosti i da bude uspostavljena koordinacija elemenata ovog sektora, teško je oteti se utisku da tu nije bilo partijske instrumentalizacije, ili skrivanja informacija u cilju nekontrolisanog izvora moći. Prvo je kontrolu nad unutrašnjom bezbednošću imao Vojislav Koštunica, preko BIA i MUP-a. Sa izborom Tadića za predsednika legitimacijski osnov se pomerio ka predsedniku, da bi od 2008. taj osnov postao apsolutan kada su tajne službe u pitanju. Savet za nacionalnu bezbednost postoji i u mnogim drugim zemljama i uglavnom predstavlja moćno telo, prevashodno zato što okuplja ljude koji upravljaju sektorom bezbednosti u jednoj zemlji. Telo poput Saveta za nacionalnu bezbednost postoji i u našem okruženju. Tako u hrvatskoj postoji Vijeće za nacionalnu sigurnost, čiji je zadatak da razmatra pitanja iz delokruga rada službi bezbednosti i načine ostvarivanja saradnje između predsednika, vlade i ovih službi, da utvrđuje smernice za njihov rad i da obezbeđuje predsedniku i vladi nadzor nad radom službi bezbednosti. U Vijeću je izjednačena moć predsednika i premijera kroz institut njihovog supotpisa. U članstvu Vijeća su stručnjaci, odnosno sekretari predsednika i vlade koji u delokrugu svog rada imaju isključivo nacionalnu bezbednost. Kod nas je evidentna supremacija predsednika, a skoro da se i ne razmišlja o postavljanju sistema koji će da nadživi bilo koju vlast. klizavo Otimanje oko bezbednosnih službi nije ništa novo. Za političare je najatraktivnija uvek bila BIA, kao najvažnija služba te vrste: najveća je, ima najbolje kapacitete i u nju se slivaju sve najvažnije informacije. Deo tih kapaciteta se odnosi na prikupljanje tajnih informacija koje daju veliku moć u ruke onome ko ih poseduje. „Jedna informacija može da bude važna za zaštitu države, ali i da posluži za ucenjivanje“, upozorava izvršni direktor Beogradskog centra za bezbednosnu politiku Predrag Petrović, i ukazuje na klizav teren koji zavisi od ljudi, propisa, bezbednosne kulture i konsenzusa ključnih političkih igrača oko najvažnijih vrednosti u društvu. Treba se samo podsetiti na to da su zaštitnik građana i poverenik za informacije od javnog značaja više puta do sada upozoravali na nelegitimnost korišćenja „zadržanih podataka“ telefonskih operatera, koji se broje sa skoro milion pristupa bez odobrenja kod svih operatera, što je skoro isto kao u Sjedinjenim Državama, a mnogostruko više u odnosu na broj stanovnika. Novi predsednik Srbije, za sada, nema svog Rakića, a javno je izrazio nameru da promeni ili ukine funkciju svog šefa kabineta. Takođe, mnogi postavljaju pitanje kako će se novi predsednik postaviti prema obaveštajno-bezbednosnom aparatu s obzirom na to da je vrlo brzo po preuzimanju funkcije izneo kritike na račun BIA, rekavši da nije zadovoljan informacijama koje dobija, jer su one koje mu stižu krajnje beznačajne. „Sudeći po izveštajima koje sada dobijam od obaveštajnih službi, u Srbiji se ništa ne dešava. Čak sam se i zahvalio na tim izveštajima, nekoliko dana ih nisam ni otvarao, pa sam vratio...“, rekao je Nikolić, aludirajući na još jaku kontrolu i uticaj dosadašnje vladajuće strukture u ovoj oblasti. I stručnjaci za bezbednost su saglasni da je loše zakonsko rešenje po kome je šef predsednikovog kabineta ključni čovek koji praktično kontroliše rad bezbednosnih službi. Da bi se izbeglo da sekretar Saveta, po položaju bude šef kabineta predsednika Srbije, Skupštini je, po hitnom postupku, upućen predlog izmene Zakona o uređenju službi bezbednosti, kojim je predviđeno da ubuduće funkciju sekretara Saveta obavlja osoba koju imenuje predsednik. I dok su mnogi nagađali ko bi trebalo da zauzme tu funkciju najobaveštenijeg čoveka u zemlji - profesionalc iz bezbednosnih struktura (negativno gledište je da bi se time službe još više otrgle i osamostalile u radu) ili nezavisno lice, upućeno u rad ovih službi, NIN saznaje da će predsednik Nikolić na to mesto imenovati upravo Aleksandra Vučića, kako bi se upotpunila njegova funkcija prvog potpredsednika vlade zaduženog za odbranu, bezbednost, borbu protiv organizovanog kriminala i korupcije. „Glavna linija borbe protiv korupcije i kriminala ići će preko službi bezbednosti, koje će u najvećoj meri pripremati materijal za tužilaštvo i sud“, kaže izvor NIN-a iz SNS-a. Demonstracija te namere je više nego očigledna, ali je ništa manje izvesno da naprednjaci kontrolom nad službama bezbednosti demontiraju bivšu i cementiraju svoju vlast. Tako je Fuše do današnjih dana ostao aktuelan i atraktivan. jer kontrola nad ovim sektorom, pored proklamovanih ciljeva, daje i zavodljivu moć, koja katkad može i da prevari - kao što su pokazali i minuli izbori.  Skupštinska kontrola U novom sazivu Skupštine formiran je poseban odbor za kontrolu službi bezbednosti - civilnih i vojnih, i poseban odbor za odbranu i unutrašnje poslove, što je do sada obuhvatao jedan odbor. Odbor za službe bezbednosti će imati devet članova i devet zamenika. To već ukazuje da članovi odbora neće biti potpuno posvećeni kontroli službi, već će to ponekad prepuštati svojim zamenicima, čime se i sama kontrola, na neki način, razvodnjava. Poslanicima je, kao vid kontrole, na raspolaganju i razmatranje finansijskih izveštaja koje su ove službe dužne da podnose Odboru za finansije, ali i da formiraju anketni odbor i koriste instrumente poslaničkog pitanja i interpelacije u odnosu na relevantna ministarstva i institucije u sektoru bezbednosti. Saša Janković, bivši zaštitnik građana Svi smo pod prismotrom Ocene koje se u Srbiji daju o stanju demokratske civilne kontrole službi bezbednosti i reforme tajnih službi u Srbiji (pre)često se zasnivaju na subjektivnim merenjima političke volje, na opažanjima iz razgovora sa pojedinim pripadnicima službi, ponekad i na generalizovanju iskustava stečenih na sopstvenoj koži, piše za NIN Saša Janković, do ove sedmice zaštitnik građana. Jednu od retkih činjenica na osnovu kojih se može objektivno suditi o stanju kontrole i reforme dao je poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, kada je objavio rezultate prve kontrole pristupa takozvanim „zadržanim podacima o komunikaciji“ građana kod četiri provajdera mobilne i fiksne telefonije i interneta. Pristupom zadržanim podacima, što službe nazivaju „statističkom merom“, ostvaruje se ogroman uvid u privatnost, veći nego što ga pruža sadržina mnogih razgovora. Nasuprot ustavnoj garanciji koja zahteva da onaj ko zadire u privatnost komunikacije radi borbe protiv kriminala ili zaštite nacionalne bezbednosti za to mora prethodno da pribavi odgovarajuću odluku suda, naša policija i službe tim su podacima godinama pristupale slobodno, i to delimično i danas čine. Nakon intervencije zaštitnika građana i poverenika, a pošto je Ustavni sud i formalno potvrdio njihovo stanovište o neophodnosti odluke suda, iz rukovodstva službi i policije najavljeno je da će zakoni i praksa bez daljeg odlaganja biti usaglašeni sa Ustavom. Ipak, dvojica bivših pripadnika Vojnobezbednosne agencije, pa zatim Službe bezbednosti u Ministarstvu inostranih poslova, dobili su krivične prijave zbog toga što su za svoj ili tuđi račun „listali“ brojeve tadašnjeg ministra odbrane i šefa jedne od službi. Prvi problem koji se uočava je integritet procedura za pristup zadržanim podacima. Bezbednosno-informativna agencija i Vojnobezbednosna agencija su sa svakim provajderom napravile poseban dogovor, različit od ostalih. Od nekih podatke dobijaju i na telefonski upit, neki im daju on-lajn pristup zadržanim podacima, a od četiri provajdera samo jedan vodi evidenciju o broju pristupa. Podaci su davani često i bez navođenja pravnog osnova za zahtev, a katkad je iz onog što je uz zahtev navedeno jasno da uvid ne služi ni rasvetljavanju krivičnih dela, ni zaštiti nacionalne bezbednosti. Jedan provajder koji je uključio brojač za godinu dana je zabeležio oko 4.500 pristupa po zahtevu i oko 280.000 neposrednih, dakle bez posebnog zahteva. Od ukupnog broja, preko hiljadu pristupa imala je BIA, preko dve VBA, a preko 270.000 policija. Tu nisu ubrojana klasična „prisluškivanja“, dakle uvidi u sadržinu razgovora, već „samo“ podaci o tome ko, s kim, čime i u kom momentu komunicira, te gde se tačno sagovornici nalaze i to ili u realnom vremenu, ili bilo kom momentu za poslednjih godinu dana, koliko provajderi moraju da čuvaju podatke. Imajući u vidu veličinu i broj provajdera, moglo bi se reći da bezbednosne službe i policija za godinu dana izvrše oko jedan milion uvida u privatnost komunikacija građana u zemlji koja ima oko osam miliona stanovnika! Poređenja radi, jedan američki kongresmen zatražio je od svih provajdera u SAD podatke o broju pristupa komunikacijama građana od strane agencija za primenu zakona. Dobio ih je, od svih, bez problema (provajderi u Americi nisu pitali FBI, kao što su pojedini u Srbiji pitali BIA, da li smeju da podatke daju). Drugo, ukupan broj pristupa je - u zemlji koja je glavna meta terorizma, u kojoj važi ozloglašeni Patriot Act, u kojoj postoji ogromna obaveštajno-bezbednosna zajednica i decentralizovan policijski sistem - 1,3 miliona! Treće, kongresmen je na svom sajtu objavio skenirane dokumente svih zahteva svakom operatoru i kompletne odgovore svih operatora (koji sadrže mnogo više od prostih brojeva), a niko ga nije optužio za ugrožavanje nacionalne bezbednosti. Otkud toliko uvida u komunikacije građana u Srbiji? Neki od mogućih odgovora su „opuštenost“ naših službi i policije u pribegavanju ovim merama, za koje ih nikad niko nije ni pitao (a ako jeste, taj je pitan - zašto pita); nedostatak procedura, što omogućava zloupotrebe i u državnim organima i kod provajdera i zbog čega podaci možda završavaju i u rukama inače neregulisanih privatnih detektivskih agencija... Čak i sa stanovišta obaveštajno-bezbednosne struke, sve i da se podaci ne zloupotrebljavaju, ima puno razloga da se stavi prst na čelo. Analize propusta koji su omogućili fatalni 11. septembar u SAD pokazale su da su se tamošnje obaveštajno-bezbednosne službe previše oslanjale na elektronsko prikupljanje informacija, a zapostavile „rad na terenu“. Šta god da je razlog milionskom listanju telefona građana, promene su nužne, piše Saša Janković.