SPC-u više ustupaka nego Univerzitetu

Za komentar pitamo Milana Vukomanovića, univerzitetskog profesora sociologije religije. Tradicionalne i netradicionalne crkve i verske zajednice imaju u Srbiji, prema važećem zakonu, različite izvore pravnog subjektiviteta. Tradicionalne su se registrovale praktično automatski, na osnovu svog pravnog kontinuiteta s prethodnim zakonima, a ostale se registruju podnošenjem zahteva Ministarstvu vera. I tu se onda otvara širok prostor za njihovu diskriminaciju. Istovremeno, Ustav jamči slobodu veroispovesti, jednakost svih građana na osnovu njihovog religijskog ubeđenja i zabranjuje svaku diskriminaciju. Jasno je onda zašto se pred Ustavnim sudom preispitivalo gotovo dve trećine članova spomenutog zakona. Dobro je što u novoj vladi nema posebnog ministarstva vera. Kako je Srpska pravoslavna crkva privilegovana? SPC je privilegovana po zakonu i u praksi. Ona de iure nije državna crkva, ali to jeste de facto i tako je, uostalom, percipiraju i tretiraju naši političari, pa i sami građani. Pitanje je koliko danas ljudi u Srbiji, uključujući i njene elite, uopšte razumeju savremeni koncept religijskih sloboda i prava. U postupku akreditacije visokoškolskih ustanova država je primenila istu proceduru za državne i za privatne univerzitete. Univerzitet u Beogradu je tako stavljen u isti „registracioni paket“ s nedavno osnovanim privatnim univerzitetima. Država, dakle, nije tu činila nikakve ustupke kao kada je reč o SPC, mada je univerzitet državna institucija, a crkve ustavom odvojene od države. SPC, najzad, ima povlašćen položaj kroz državno subvencionisanje svešteničkih plata, njihovo zdravstveno osiguranje i penzije - što je, između ostalog, primećeno i u izveštaju američkog ministarstva spoljnih poslova. Koliko je osnovano govoriti o diskriminaciji verskih zajednica? Netradicionalne verske zajednice su višestruko diskriminisane: na osnovu problematičnog zakona koji nije u skladu s Ustavom; u odnosima s drugim, istorijskim crkvama i verskim zajednicama; i u svakodnevnom životu i praksi, u javnoj sferi, zbog povremenog fizičkog zlostavljanja njihovih predstavnika, skrnavljenja imovine, kao i u nekim medijima koji pristrasno, negativno izveštavaju o njima, spominjući uglavnom „sekte“, „destruktivne kultove“ i sl. One su neretko diskriminisane i u procesu restitucije imovine, kao i zbog toga što ne mogu da izvode versku nastavu u javnim školama.