Dao je svetu magiju

Revolucionar. Genije. Egomanijak. Izrabljivač. „Epl”, „Mekintoš”, „ajfon”, „ajped” i serijska samoubistva eksploatisanih kineskih radnika. Stiv DŽobs. NIN u sledećem broju čitaocima poklanja film Još nešto za kraj (One last thing), u kome govore ljudi koji su Stivu DŽobsu pomogli da postane simbol doba personalnih kompjutera. Film je dobio ime po DŽobsovoj navici da na konferencijama i prezentacijama najnovije „Eplovo” čudo objavljuje tek na kraju, kada bi svi pomislili da je rekao sve što je nameravao. Ove objave, koje su najčešće značile novu tehnološku revoluciju, DŽobs je uvek počinjao frazom „Još nešto…” (One more thing…). Godinu dana nakon što je otkrio da ima rak, i da „još nešto za kraj” nije daleko, DŽobs je u intervjuu, neobjavljenom pre nego što je postao delom ovog filma, sumirao svoju filozofiju, pa i karijeru, u samo nekoliko rečenica. talenat „Kada odrastate, uglavnom vam govore da je svet takav kakav jeste i da treba da živite unutar njega. Ne idite previše glavom kroz zid, pokušajte da vodite lep porodični život, zabavljajte se, uštedite malo novca… Taj je život veoma ograničen. Život može biti mnogo širi kada otkrijete jednu jednostavnu činjenicu – sve oko vas, sve što se životom zove, smislili su ljudi koji od vas nisu nimalo pametniji.” I Stiv DŽobs je zaista probijao zidove. Čovek bez koga svet kompjutera ne bi bio ni nalik onome koji danas poznajemo kao tinejdžer je izluđivao američku telefoniju. U šali je iz jedne telefonske govornice pozivao drugu, a poziv prebacivao preko Turske, zahvaljujući uređaju koji mu je omogućavao besplatne telefonske pozive u inostranstvo. Još jedan dokaz da tehnološke pirate ne treba posmatrati kao kriminalce, već kao talent. A ovaj talent već tada, ranih sedamdesetih, udružio se sa drugim, izumiteljem pomenutog uređaja, koji je za razvoj „Epla” od igrarije dvojice klinaca do najvrednije kompanije na planeti bio zaslužan koliko i Stiv DŽobs – Stivom Voznijakom. Sagovornici u filmu objašnjavaju kako je funkcionisalo verovatno najplodonosnije partnerstvo u istoriji kompjuterske tehnologije. „Kompjuterske revolucionare možemo podeliti u dve grupe: hipike i štrebere. Hipik ima veliku viziju, a štreber sposobnost da je realizuje. DŽobs je definitivno bio hipik, a Voznijak štreber. NJih dvojica su zaista bili potrebni jedan drugom. Stiv je znao kako da izvuče sve iz Voznijaka”, priča u filmu Robert Krindžli, jedan od prvih radnika „Epla”, danas novinar, koji je DŽobsa i Voznijaka upoznao kao tinejdžere, i zahvaljujući tome bio jedan od prvih koji je video njihov presudni izum – „Epl 1”, prvi kompjuter u koji su se podaci unosili tastaturom, a čitali preko ekrana. igra Krindžlijevo objašnjenje rado potvrđuje i sam Stiv Voznijak. „Stalno je razmišljao o budućnosti. Kao inženjera, uvek me je podsticao. ,Da li bi ikako mogao da dodaš ovo? Da li bi ikako mogao da dodaš ono?’ Govorio sam: ,Da, mogao bih’, a mislio sam ,Nema šanse’. Naposletku bismo ipak uspeli”, kaže Voznijak u Još nečemu za kraj. Kada je DŽobs nagovorio Voznijaka da svoju igru pretvore u posao, bila im je potrebna pomoć nekog starijeg. Tada je u igru uskočio još jedan akter filma, preduzetnik Ronald Vejn. Ovaj je poslovnjak jednom presudio neki spor između DŽobsa i Voznijaka, što je DŽobsa toliko oduševilo da je predložio da u budućem „Eplu” on i Voznijak imaju po 45 odsto vlasništva, a Vejn deset odsto i zadatak da presuđuje sve buduće sporove. Vejn se, međutim, bojao da bi rad sa dvojicom mladih tigrova bio previše stresan. „Imao sam 40 godina, i smatrao da postajem prestar za to. NJih dvojica su bili pravi kovitlac, osećao sam se kao da stalno imam tigra za petama.” Zato je Vejn odustao, i izgubio 37,5 milijardi dolara, koliko danas vredi deset odsto „Eplovih” akcija. A akcije verovatno danas ne bi vredele toliko da nije bilo još jednog sagovornika u filmu – Roberta Paladina, profesora kaligrafije na Rid koledžu u Portlandu. DŽobs je fakultet napustio nakon šest meseci, ali je narednu godinu i po upadao na sve kurseve na kojima se mogao baviti nečim kreativnim. Paladino je DŽobsu dopustio da prisustvuje njegovim predavanjima, i time postao zaslužan za današnji izgled kompjuterskih fontova, koji su pre DŽobsa jednostavno bili ružni, a DŽobs ih je, uz Paladinovu pomoć, učinio posebnim domenom dizajna. Najkrupnije dostignuće Stiva DŽobsa bilo je to što je računare iz orbite nauke premestio u orbitu običnog čoveka. DŽobs je pokrenuo lavinu personalnih računara, a to je, između ostalog, postigao i jednostavnošću dizajna, koju je tražio tokom cele karijere. O tome u filmu izvanredno svedoči Din Houvi. DŽobsa je krajem sedamdesetih oduševio prototip jednog „Kseroksovog” izuma, otišao je kod Houvija i dao mu sledeći nalog: „Treba da ga napraviš za manje od petnaest dolara, treba da traje dve godine, hoću da radi na ploči stola, a da mogu da ga koristim i na farmerkama”. Houvi je otišao u supermarket, kupio nekoliko dezodoransa sa kuglicom i posudu za puter, i od njih napravio model kompjuterskog miša kakav je danas poznat celoj planeti. Kada se pomene miš, većina korisnika kompjutera odmah pomisli i na „Vindouz” operativni sistem, a zatim i na Bila Gejtsa. O rivalstvu DŽobsovog „Epla” i Gejtsovog „Majkrosofta”, prema kome sportska rivalstva nekada izgledaju kao dečja igra, u filmu govori Volt Mosberg, jedini čovek koji je DŽobsa i Gejtsa intervjuisao zajedno. Odlomci tog intervjua pokazuju kako samouvereni DŽobs lako dominira nad autentičnim štreberom Gejtsom, a Mosberg i drugi akteri svedoče o tome da su ova dva boga potrošačke kompjuterske tehnologije jedan drugog smatrali precenjenim, i privatno govorili „veoma ružno” jedan o drugom. Nisu, ipak, mogli pobeći od uzajamnog divljenja, a u filmu se vide i trenuci u kojima su ga priznavali. dokument DŽobsovu harizmu pratio je i karakter „francuskog kralja”, kako ga je opisao jedan bivši kolega, i u filmu reč dobijaju i oni koji su od tog karaktera stradali. Suprotstaviti se „kralju” moglo je biti bolno iskustvo, što odlično zna Alvi Smit, jedan od osnivača studija za animaciju „Piksar”, koji je DŽobs kupio krajem osamdesetih. „Skočio je na mene kao pravi ulični siledžija, uneo mi se u lice i vikao. Drali smo se jedan na drugoga kao besni risovi. Vređao je moj južnjački naglasak, baš kao neki ulični siledžija. Zato sam otišao od njega”, seća se Alvi u filmu. Sve navedeno čini tek polovinu ovog izvanrednog dokumenta o životu „kralja Francuske i računara”. O žestokom padu, i još žešćem usponu koji je doživeo sredinom karijere, o dugogodišnjoj borbi protiv raka, koji je prošle godine presudio tek 56 godina starom revolucionaru, o tome zašto je DŽobs jedan od retkih ljudi za koje se može reći da civilizacija bez njih ne bi bila ista, film govori još mnogo, mada naravno ne uspeva reći sve. Ovo je film o njemu, o čoveku o kome se nikako ne može ispričati sve, jer je za njega rečeno da je ono što je dao kompjuterskoj industriji bila čista magija. Što u filmu kaže Bil Gejts.