Kreacije u terakoti

Na ulazu u glavnu ulicu prestoničkog grada dočekuje nas neobičan svet. Počinje odmah preko puta bivšeg bioskopa Jadran, sada picerije. Prvo par onižih stećaka, a onda mali riboliki Indijanac nalik drevnom sabratu iz Lepenskog vira i nedaleko od njega ozbiljna sova. A odatle, koliko dopire pogled, najneobičnije figure u boji cigle zaposele su prostore između letnjih bašti gradskih kafana prepunih ljudi, guraju se sa prolaznicima, kupaju u obližnjoj fontani, čuče pored prosjaka na klupama. „E, vidiš ovo, ovo je veoma zanimljivo“, kaže čovek u prolazu u toploj letnjoj večeri detetu i ženi pored sebe, pokazujući glavom na upečatljive likove koji izranjaju iz zidova džinovskog suda. To je sada Teratorija. Pojavljuje se peto leto zaredom na ulicama i trgovima u Beogradu, ali i u Pančevu, Vršcu, Majdanpeku, Šapcu, Sopotu. Više od 70 mladih umetnika iz zemlje i inostranstva i ove godine se okupilo na jedinstvenom vajarskom Simpozijumu Tera u Kikindi da bi ozbiljno stvarali u terakoti. Jedinstvenom simpozijumu po uslovima za rad i profesionalizmu, kako kaže Marko Lađušić, koordinator projekta, a po veličini značajnom u čitavoj Evropi. „Ove godine umetnici su oblikovali trideset tona materijala, a 2008. pedeset tona. Za sedam ili deset dana, koliko traje Tera, urade više nego čitave godine“, kaže Lađušić. Simpozijum Tera nastao je pre trideset godina u nekadašnjoj fabrici crepa u Kikindi, čija je sama zgrada lep primerak industrijske arhitekture s kraja 19. veka. Godine 2007. sa direktorom Tere Slobodanom Kojićem je postignut dogovor da se Simpozijum otvori i studentima i već naredne 2008. više stotina radova u terakoti nalazilo se na ulicama glavnog grada u sklopu vizuelnog programa BELEF-a. Kako kaže Lađušić, mladi umetnici su dobili ono što im hronično nedostaje, profesionalnu produkciju i vidljivost, a prolaznici priliku za nesvakidašnji susret. „Umetničkim delima nije mesto po depoima i u zatvorenim galerijama. Izlaganjem na trgovima, u javnim prostorima, ljudi su u direktnom kontaktu sa umetnošću, nekima je to i prvi susret. Javne prostore treba artikulisati kao umetničke gde god je to moguće“. Radovi su tako sa ulica dalje preseljeni u dvorišta i holove škola, bolnica, pozorišta i sportskih centara, svih javnih ustanova koje su bile zainteresovane da imaju stalnu umetničku postavku. A Teratorija se širi i dalje. Sledeća faza je oživljavanje radionice u drvetu na Adi Ciganliji, zamrle već čitavu deceniju. Drvo čeka već spremne umetnike da bude oblikovano i tako postane stalna postavka u prirodi „beogradskog mora“. Kako grad za tako nešto nije imao sredstava, dogovor je postignut sa BELEF-om i skromnim sredstvima pokrenuta je radionica koja će u avgustu okupiti pet umetnika.