Puč protiv generala

U dve značajne arapske zemlje ovih dana generali osećaju na različite načine pozne posledice „arapskog proleća“ (koje, koliko već traje, može da postane „arapska dekada“). I dok sirijski generali beže od ugrožene vlasti predsednika Asada i prelaze pobunjenicima, dotle njihove kolege u Egiptu bivaju smenjivani i penzionisani. U obe zemlje je uloga armije tradicionalno bila izuzetno važna, ali u Siriji nikad onako presudna kao na Nilu. Egipatski predsednik, islamista Mohamed Mursi, odlučio je da prekine višedecenijsku vladavinu generala i feldmaršala. Dekretom je penzionisao ministra odbrane i načelnika generalštaba i, što je mnogo važnije, ukinuo ovlašćenja koja su generali pre samo dva meseca dali sami sebi kako bi nastavili kontrolu vlasti i posle parlamentarnih i predsedničkih izbora i ograničili ovlašćenja Mursija. A „kontrola vlasti“ za oficire je pre svega značila nekontrolisano bogaćenje putem mita i korupcije pri vojnim nabavkama i građevinskim radovima. Na tom polju se, zasada, neće ništa promeniti, iako je to bio jedan od zahteva demonstranata sa kairskog trga Tahrir, koji su prošle godine doveli do svrgavanja režima Hosnija Mubaraka. Na to su Mursija ove nedelje podsetili i nastavljači protestnog pokreta, okupljeni u Nacionalnom frontu zaštite revolucije. Oni zahtevaju da civilna vlast dobije legitimitet i da se održe skori parlamentarni izbori, jer je ustavni sud u junu raspustio donji dom parlamenta. Neki egipatski komentatori smatraju da su Mursijeve odluke nelegitimne, kao što su to bile i one vojne, a drugi pak misle da su se Mursi i generali potajno dogovorili o svemu. Egipatska vojska je proteklih dana preživela pravi debakl na Sinaju, kada su terorističke bande ubile 16 vojnika blizu granice sa Pojasom Gaze, pa se čini da je Mursi iskoristio trenutnu slabost i veliku nepopularnost Vrhovnog vojnog saveta, da napravi ovaj „dil“. Smenjeni generali nisu bili omiljeni ni u okviru Saveta, pa je njihov odlazak većinski pozdravljen. Glavno pitanje ostaje kako će se dalje razvijati suštinski sukob interesa Muslimanskog bratstva, koje stoji iza Mursija, i armije, koja bi volela da dobije ulogu sličnu onoj koju je decenijama imala oficirska klika u Turskoj – da ne budu direktno na vlasti, ali da je drže pod kontrolom. U kairskoj vladi generali kontrolišu ministarstva odbrane i unutrašnjih poslova, a islamisti obrazovanje i propagandu, kao i ministarstva pravde i vere. Preko ovih resora će Mursi moći da jača islamističku ideologiju i širi njen uticaj u društvu. Generalima odgovara da nisu direktno odgovorni za one oblasti koje su od životnog značaja za prosečnog građanina: privredu, snabdevanje i zdravstvo – koje su u dubokoj krizi. Mursi je nedeljnom „sečom knezova“ pokazao da neće dozvoliti da bude bezlični i nemoćni predsednik, već da će njegova reč biti presudna. Sam je sebi dao ono što je oduzeo generalima: pravo da proglašava zakone i čak da odredi ustavotvornu skupštinu. Pravni stručnjaci smatraju da bi ovaj „tihi puč“ mogao da dovede do spora sa vrhovnim sudom, sa neizvesnim ishodom. Jer, Mursijevi koraci se tumače kao važna etapna pobeda Muslimanskog bratstva, sa svim neizvesnim posledicama.