Polumesec nad Kordobom

Muslimani iz Kordobe, španskog grada koji je nekad bio centar islamske kulture u Evropi, pisali su molbu papi Pavlu Jovanu Drugom da im dozvoli da se mole Alahu u krugu gradske katedrale, gde se do 13. veka nalazila džamija. Videli su, kažu, da se papa molio Bogu u džamiji Umajade u Damasku. Računaju da, kad hrišćanski sveti otac može da se moli u džamiji, mogu i oni da klanjaju pored crkve.

Vatikan je odbio molbu. Tačno je da se papa molio u Damasku, ali zapravo ne u džamiji, nego na grobu svetog Jovana Krstitelja i pri tom nije tražio da u tuđoj bogomolji služi misu. A muslimani u Kordobi “moraju da prihvate istoriju”, to jest činjenicu da je nekadašnja džamija preobraćena u katedralu, i da shvate da Katolička crkva, iako želi da živi u miru sa ispovednicima drugih vera, otvara svoje hramove samo svojim vernicima.

Mesto i događaj simbolično odražavaju položaj muslimana u modernoj Evropi. Katedrala u Kordobi je izgrađena 1236. na mestu gde se, za mavarske vladavine Španijom, nalazila džamija, treća po veličini u islamskom svetu. Katedrala je podignuta unutar ruševina i zaprema samo trećinu nekadašnje površine džamije. Ono što su za sebe tražili muslimani je delić te preostale dve trećine zapostavljenog prostora. Više im ne treba - njih je samo pet stotina - ali traže svoju džamiju, na šta i po Ustavu imaju pravo.

Samo, polumesec se nad Kordobom pojavio u nezgodno vreme, kad španske vlasti preduzimaju mere - posle terorističkog napada u Madridu - da se i islamske verske zajednice i bogomolje stave pod stroži nadzor.

Hose Antonio Alonso, novi ministar unutrašnjih poslova, kaže: “Moramo da stvorimo legalnu situaciju za kontrolu imama u malim džamijama. To su mesta u kojima se propoveda islamski fundamentalizam”. Na to predsednik Islamskog saveta Španije Mansur Eskudero odgovara: “Zbunjen sam. To je nadrealizam. Nisam ni slutio da bi socijalistički ministar, koji uvažava Ustav, mogao da krene u takav napad na verske slobode”.

Ne strepi u zapadnoj Evropi samo Španija od širenja islamskog fundamentalizma. Pre pola veka u zemljama sadašnje Evropske unije bilo je nekoliko stotina hiljada muslimana, sa Bliskog istoka i iz Azije i Afrike, a sada ih je preko dvanaest miliona.

U Francuskoj su se, uporedo sa usvajanjem zakona o zabrani nošenja muslimanskih marama (ali i obeležja drugih vera) u školama, na udaru zakona našli radikalni imami. NJih je, na oko pet miliona francuskih muslimana, mahom iz zemalja Magreba, oko 1.500. Većina nema francusko državljanstvo, a mnogi čak i ne znaju francuski. Neki od njih, optuženi da su propovedali ili pravdali nasilje i terorizam, deportovani su u zemlje iz kojih su došli. Iako dosad nije bilo dokaza da Al kaida ima uporišta u džamijama, veruje se da neki imami šire islamski fundamentalizam koji može mlade ljude da približi terorizmu. Slične probleme, iako manje izražene, imaju Velika Britanija i Italija.

Neke druge zemlje još nemaju nevolja sa imamima, ali imaju sa džamijama. Građani Roterdama protestuju protiv vlasti koje su u njihovom gradu dozvolile izgradnju džamije sa minaretom visokim pedeset metara. Građani LJubljane su tražili da referendumom odluče - to jest negativno - o izgradnji džamije u svom gradu. Gradonačelnik grčkog grada Peanije sam je, bez referenduma, zabranio podizanje džamije. Objašnjenja su manje-više slična: niko nije protiv tuđe vere, ali se džamije ne uklapaju u urbani kolorit evropskih gradova, a mogu da privuku verske fanatike i teroriste.

Problem je, međutim, mnogo veći. Podeljeni između nasleđene vere otaca i stečene evropske kulture, muslimani u zapadnoj Evropi nalaze se u potrazi za svojim identitetom. To se dešava u vreme kad je rat protiv terorizma, u svesti mnogih Evropljana, stigmatizovao muslimane kao potencijalne teroriste, smatraju sociolozi. Druga i treća generacija evropskih muslimana, sinova i kćeri imigranata, ima evropski odgoj, obrazovanje i način života i smatra zemlju u kojoj živi svojom domovinom, ali ne želi da se liši svoje vere, koja im je, uostalom, garantovana ustavom.

Muslimani su postali najveća verska manjina u Evropi, dok se položaj muslimanskih zajednica u nekim evropskim zemljama pogoršao zbog uspona militantnog islama u svetu. Duhovni lideri osećaju potrebu da osude nasilje i terorizam, ali u isti mah strepe da ne budu optuženi za izdaju vere.

U tim dilemama rođen je novi termin: evroislam. To bi trebalo da bude umereni islam, u skladu sa evropskim načinom života i evropskim demokratskim i civilizacijskim vrednostima. Ali, izgleda da je to samo jedna dilema više.