Povezane privilegije

Sve do propasti Agrobanke, verovalo se da banke uzimaju novac od građana i privrede i da ga onda plasiraju u vidu kredita uz veće kamatne stope. Ova „zabluda“ je definitivno pala u vodu, jer je dosadašnja istraga, kako saznaje NIN, pokazala da je, između ostalog, Agrobanka uzimala kredite od drugih banaka i to po visokim kamatnim stopama, a onda je po nižim kamatama kreditirala pojedina preduzeća u Srbiji!? Ne sva, naravno, jer su na takav tretman mogli da računaju samo privilegovani klijenti, sa dobrim vezama. Zato su, saznaje NIN, istražni organi od novog rukovodstva Agrobanke zatražili spisak svih do sada nevraćenih kredita, koje je bivša uprava odobrila i građanima i preduzećima bez odgovarajućeg obezbeđenja. Uostalom i Dušan Antonić, bivši direktor Agrobanke, izjavio je neposredno pred hapšenje da su na njega pritisak vršili i političari i biznismeni. Istraga bi trebalo da pokaže ko je to i kako vršio pritisak na Antonića, ili je to bio samo pokušaj da se opravda za propast banke zbog minusa od skoro 300 miliona evra. U svakom slučaju, „antibankarski“ princip - zaduži se skupo, a kreditiraj jeftino - nije ni mogao da se drugačije završi nego likvidacijom banke. Uz to, način na koji su neki od klijenata Agrobanke koristili kredite liči na vic o tajkunu koji je sa 100 evra hteo da pred važan sastanak obezbedi prenoćište u hotelu, u kojem nije bilo nijedne prazne sobe. Uveren da će, kao i nebrojeno puta ranije, „podmazivanjem“, ipak, obezbediti prenoćište, tajkun je izvadio novčanicu i dao je recepcionaru u nadi da će to biti dovoljno da mu se pronađe prazna soba. Recepcionar je, iako je znao da je hotel pun, uzeo ponuđenih 100 evra i posle samo minut-dva ih je prosledio konobaru, od kojeg je mesec dana ranije toliko pozajmio. Konobar je sa istih 100 evra namirio svoj dug kuvaru, kuvar sobaru, a ovaj šefu sale. Pola sata kasnije šef sale dao je recepcionaru tih 100 evra i zahvalio mu se što mu je pozajmio novac kada mu je to bilo najpotrebnije. Konačno, recepcionar je pozvao tajkuna, koji je u hotelskom restoranu ispijao kapučino, čekajući da mu se isprazni neka od već zauzetih soba. „Izvolite vaših 100 evra, učinio sam sve što je bilo u mojoj moći, ali zaista nema nijedne prazne sobe“, rekao mu je recepcionar. Tajkun je otišao da traži sobu u drugom hotelu, ali je sa njegovih 100 evra petoro ljudi namirilo međusobna dugovanja. ŠIFRA 057 Jedina razlika između aktera u ovom vicu i Agrobanke, je što je tajkun dobio svoje pare nazad, a Agrobanka je u sličnim kombinacijama, koje se svode na presipanje iz šupljeg u prazno, oštećena za oko 300 miliona evra. Ta šteta bila bi manja i ranije otkrivena da nisu „frizirani“ finansijski izveštaji, a istraga će pokazati da li je Antonić od svojih potčinjenih tražio da Narodnoj banci Srbije šalju netačne podatke o potraživanjima od nekih dužnika, koji nisu uredno plaćali dospele rate. Na taj način stvarao se privid da je stanje u banci „redovno“, iako je svima bilo jasno da se neki krediti nikada neće moći naplatiti. Prošlog leta to je postalo sumnjivo i Narodnoj banci Srbije, čiji su kontrolori utvrdili da je za naplatu dospelo skoro 300 miliona evra kredita, a da ih dužnici ne vraćaju zato što su nelikvidni. Dodatni problem je bio što ti krediti nisu imali odgovarajuće obezbeđenje, pa se banka, čak i da je htela, nije mogla namiriti prinudnom naplatom - prodajom imovine na koju je stavljena hipoteka. Indikativno je, takođe, da je upravo u trenutku kada je Agrobanka već bila u velikim finansijskim problemima, Upravni odbor 24. februara 2011. prepustio Izvršnom odboru da odlučuje o ukupnim kreditima pojedinim firmama ili grupi „povezanih lica“ do 20 odsto kapitala banke. Tom odlukom je zapravo stvoren manevarski prostor da se bivši direktor Savezne uprave carina Radosav Lale Sekulić zaduži kod Agrobanke za oko 60 miliona evra, a ako se ispostavi, kao što se sumnja, da je vlasnik još nekolicine firmi, koje je ova banka takođe obilato kreditirala, onda će to značiti da je samo on uspeo da iz banke izvuče čak 100 miliona evra. Bez izgleda da banka kroz stečaj, jer su sve Sekulićeve firme u međuvremenu propale, naplati više od 15-20 odsto svojih potraživanja. IGRANKA Pri tome, Sekulić nije ni krio da je vlasnik više firmi. To su znali i oni koji su mu odobravali kredite. Izvori NIN-a navode da su u poslovnoj dokumentaciji Agrobanke sve Sekulićeve firme bile definisane kao povezana lica i imala su zajedničku šifru 057. I kada je pretila opasnost da ukupan iznos svih kredita tim povezanim licima pređe limit od 20 odsto kapitala banke, posle čega je za svaki novi zajam neophodna saglasnost Upravnog odbora, Sekulić je jednostavno neke svoje firme preregistrovao. Konkretno, preneo je, naravno bez novčane nadoknade, koja je nezaobilazna u slučaju prodaje, vlasnički udeo u nekim firmama na of-šor kompaniju Interprodukt iz Lihtenštajna. Sekulić je o toj „promeni“ obavestio banku i igranka je mogla da krene iz početka, jer je o novim kreditima ponovo odlučivao Izvršni odbor, zbog čega su u prvom talasu, pored Antonića, istragom obuhvaćeni i bivši članovi IO Bojan Zarić i Slavoljub Korićanac, te izvršni direktori sektora za upravljanje rizicima i za korporativno bankarstvo, Vehab Papić i Bojan Labović. Čak i da je Sekulić pokušao da „sakrije tragove“ bilo je očito ko kontroliše najmanje 11 firmi. Ako ni zbog čega drugog, onda zbog činjenice da su često krediti odobreni jednoj, završavali na računima druge firme. A sve su imale račune u Agrobanci. Tako su pare kružile kao u vicu sa početka priče, s tim što na kraju nisu vraćene prvobitnom vlasniku, već su negde usput bespovratno „isparile“. NIN saznaje da je Prodakt trejd fajnans 28. maja 2008. kredit od Agrobanke, vredan u to vreme oko milion evra, odmah prebacio na račun Habit farma, sa kojim je sklopio ugovor o navodnoj pozajmici, a kredit je vraćen sa namenskog računa kod AIK banke, na koji su se slivale pare od prodatih akcija. Krajem iste godine Prodakt trejd fajnans dobio je novi kredit od 370 miliona dinara i odmah ga je prebacio za eskont hartija Vestern stajla. Da bi vratio tu pozajmicu, krajem februara 2009. Prodakt trejd fajnans se kod Agrobanke zadužuje za isti iznos. Tu je „lanac svetog Antuna“ prekinut i tih 370 miliona nije vraćeno. „Igranka“ je, međutim, nastavljena i do kraja godine Prodakt trejd fajnans je od Agrobanke dobio još nekoliko kredita, vrednih oko 1,6 milijardi dinara ili oko 20 miliona evra. Novi krediti uzimali su se da bi se vraćali stari, a deo novca prebacivan je drugim Sekulićevim firmama. Tako je Agrobanka ostala „kratkih rukava“, jer joj nikada nije vraćen ni oko pet miliona evra vredan kredit, koji je 30. decembra 2009. Prodakt trejd fajnans ekspresno prosledio na račun firme Novi dani, koja je navodno toliko novca dugovala firmi Habit Apoteke, za koju i ime firme upućuje na sumnju da joj je vlasnik nekada prvi carinik SR Jugoslavije. Nikada nije vraćen ni kredit od 420 miliona dinara, odobren istoj firmi u januaru 2010. Taj novac, na osnovu ugovora o pozajmici, prebačen je na račun firme Dijabakt, čiji je formalni vlasnik supruga Sekulićevog sina, Jovana Sekulić. stečaj Potpuno isti recept primenjen je i u februaru. Ponovo je Prodakt trejd fajnans uzeo kredit, ovoga puta nepunih 20 miliona dinara i prebacio da je Dijabaktu, da bi ta firma navodno izmirila svoje obaveze prema Agrobanci. NIN je u prošlom broju pisao da je Dijabakt po istom modelu dobio pozajmicu i od Vestern stajla. Nijedan od ovih kredita Agrobanka nije uspela da naplati, što je i očekivano, jer je istraga utvrdila da su po pravilu nepokretnosti, date kao zaloga, bile nerealno procenjene, zbog čega su male i šanse da se njihovom prodajom naplate milionski krediti. Sumnja da tu nisu čista posla povećana je kada se ispostavilo da je sve pozajmice IO odobravao po hitnom postupku, iako je svim Sekulićevim firmama promet drastično padao, a gubici rasli, tako da su i pre novih kredita one već bile – prezadužene, a sada su sve u stečaju. NIN je dobio potvrdu i za tvrdnju da su neke firme kredite dobile i pre nego što su ih formalno tražile. Konkretno, direktor čačanske filijale Agrobanke je 7. marta 2006. uputio predlog kreditnom odboru banke da se Merkjuri internešnelu odobri kratkoročni kredit, a to telo je odluku o 20 miliona dinara vrednom kreditu donelo na sednici koja je održana dan ranije!? S druge strane, iako je rok za vraćanje kredita bio 15 dana, pozajmica je vraćena tek posle dve godine. Uz to, firma koja se uglavnom bavila trgovinom bele tehnike sav novac iskoristila je za kupovinu akcija Agrobanke, čija je cena vrhunac dostigla baš početkom 2007. kada je jedna akcija vredela čak 50.000 dinara. Iako je u ovoj operaciji verovatno zaradio, Merkjuri internešnel je na kraju, kao i sve druge Sekulićeve firme završio u stečaju, a Agrobanci nije vratio više od osam miliona evra kredita. NIN saznaje da bi jedan od razloga za ovakav epilog moglo biti to što bivši vlasnik novac od prodaje bele tehnike nije ni uplaćivao na račun firme, već na svoj lični konto, a do sličnog zaključka došao je i stečajni upravnik. Precenjena procena Čudo je kako nikome u Agrobanci nije bilo sumnjivo što je za kratko vreme višestruko uvećana procenjena vrednost nekih Sekulićevih firmi. Sredinom 2005. tada društveno preduzeće za ugostiteljstvo i turizam Ineks Moravica iz Ivanjice, u čijem sastavu su bila tri hotela, dva restorana, četiri kafane i upravna zgrada, prodato je na aukciji za 933.132 evra. Tu cenu Sekulić je platio obveznicama stare devizne štednje, tako da ga je preduzeće koštalo nekoliko stotina hiljada evra manje. Čim je firma dobila novo ime, Vestern stajl, naglo je skočila i vrednost njene imovine. U februaru 2006. samo hotel „Park“ procenjen je na 5,1 milion evra, krajem iste godine na 8,6 miliona, a u novembru 2010, samo par meseci pre pokretanja stečaja, na više od 14 miliona evra!? U novembru 2011, na zahtev Osnovnog suda u Požegi , sudski veštak je vrednost hotela „Park“ procenio na 4,3 miliona evra. Još bolji je primer restorana „Lipa“, koji je 2008. procenjen na manje od 150.000 evra, da bi mu u jeku krize, kada su cene nekretnina značajno pale, procenjena vrednost skočila skoro 10 puta, na 1,4 miliona evra!? Kada se sve sabere, vrednost svih nekretnina Vestern stajla, u jednom trenutku bila je procenjena na skoro 24 miliona evra. Iz aviona je bilo jasno da se vrednost imovine namerno precenjuje samo da bi poslužila kao osnov za dobijanje što više kredita, pa i ne čudi što je u trenutku pokretanja stečajnog postupka Vestern stajl dugovao Agrobanci samo po osnovu glavnice skoro 290 miliona dinara. Takav epilog mogao se naslutiti iz finansijskih izveštaja, u kojima se vidi pad prihoda u poslednje tri godine sa 2,9 milijardi na nepunih 22 miliona, dok je istovremeno firma umesto 24 miliona dinara profita iskazala gubitak od 1,6 milijardi dinara! Jedno od objašnjenja za ovakav preokret moglo bi biti „isisavanje“ novca iz firme i njegovo prebacivanje u privatne džepove vlasnika a od istrage se očekuje da to potvrdi ili demantuje. Ojadio i AIK Radosav Sekulić nije ojadio samo Agrobanku. On se zaduživao gde god je to bilo moguće, a po pravilu kredite nije vraćao, bar ne u punoj meri. NIN saznaje da je jedna od 11 firmi, za koje se pouzdano zna da im je Sekulić vlasnik, ostala dužna i AIK banci iz Niša i to oko 230 miliona dinara. AIK banka je još dobro prošla, jer je Prodakt trejd fajnansu između marta 2008. i oktobra 2009. odobrila nekoliko kredita, vrednih ukupno skoro 1,4 milijardu dinara ili oko 15 miliona evra.