Atomsko nepoverenje

Situacija na Bliskom istoku se svakodnevno zaoštrava. Tome doprinosi pre svega opasnost da se građanski rat iz Sirije prelije u susedne zemlje, kao i svakodnevne pretnje Izraela da će „preventivno“ udariti na iranska nuklearna postrojenja. Uz to dolazi i ponavljanje poznatih stavova Teherana da je „cionistički režim“ (Izrael) kancerogeni tumor, koji mora biti uništen. To je za vikend navelo i generalnog sekretara UN, Ban Ki Muna, da osudi „ratoborne i huškačke“ izjave političkih vođa i da ih pozove da doprinesu popuštanju opasne napetosti. U Siriji se ne bore samo Sirijci protiv Sirijaca, protivnici i pobornici Asadovog režima, već većinsko muslimansko sunitsko i manjinsko muslimansko alavitsko stanovništvo, pa se sada radi i o etničko-verskom konfliktu. To je pogodan teren i za sunitsku terorističku mrežu Al kaida, čime ovaj isprva unutrašnji konflikt dobija ozbiljne međunarodne razmere. Zato su svi činioci na Bliskom istoku ubeđeni da će rezultati borbi u Alepu ili Damasku direktno uticati na sve postojeće konflikte u ovom burnom regionu. Jordan Asadov pad bi doneo velike opasnosti i nepoznanice oko budućeg razvoja ne samo Sirije, već i susednih zemalja. Ali, Asad se ne predaje lako: tako se prošlog petka pojavio na molitvi u džamiji usred Damaska – dok su se u drugim delovima grada vodile borbe. A njegove trupe su u nedelju ispalile granate na Jordan i ranile jednu devojčicu, što je dodatno dovelo do zaoštravanja situacije. Posebno je sudbina Libana vezana za Siriju, koja je od libanskog građanskog rata (1975-1990) pa do povlačenja svojih trupa 2005. bila sila-zaštitnica male republike. Asadov režim danas tamo podržava šiitsku partiju i miliciju Hezbolah, koja je tesno vezana za Iran, koji ga je preko Sirije sve donedavno naoružavao i finansirao, tvrde zapadni obaveštajci. S druge strane sunitska sirijska opozicija i njene trupe uživaju simpatije libanskih sunita. Pre tri meseca su se u Tripoliju, drugom po veličini libanskom gradu, vodile borbe između protivnika i pristalica Asada, na čijoj strani se navodno bori Hezbolah. Asadov pad bi značio slabljenje pozicija Hezbolaha i mogao bi da navede tamošnje rivale na neku vrstu obračuna, koji bi se u najgorem scenariju pretvorio u novi građanski rat. Stoga Hezbolah, sada najjača partija u bejrutskom parlamentu, ne želi pogoršanje svog položaja, pa se čuju glasovi da se počinje udaljavati od Asada. Izrael nije imao razloga da ruši Asada – jer Sirija decenijama nije pretnja njegovoj bezbednosti. Tel Avivu svakako nije bilo milo što su Damask i Teheran veliki saveznici, ali je Asad bio dovoljno mudar da garantuje sigurnost na granici prema Izraelu. Sada je Tel Aviv zabrinut zbog opasnosti da neka od opozicionih grupacija u Siriji dođe u posed ogromnog arsenala hemijskih bojnih otrova. U slučaju da neka radikalno islamistička grupa raspolaže hemijskim otrovima Izrael bi reagovao „odlučno i bez oklevanja“, ponavlja ministar inostranih poslova Avigdor Liberman. Zapadne obaveštajne službe čak tvrde da Sirija ima najveće zalihe ovih nervnih otrova na svetu – oko hiljadu tona sarina, iperita i VH. Skladišta ovih tečnih borbenih sredstava su do sada dobro čuvale režimske trupe, ali širenjem borbi su proteklih nedelja ispražnjena i otrovi su navodno prebačeni u skloništa na severu zemlje, blizu granice sa Turskom. Izrael i SAD su zainteresovani da ti otrovi posle pada Asadovog režima ne dođu u „pogrešne ruke“. Stoga su u maju u Jordanu Amerikanci organizovali vežbu intervencije za „spasavanje“ bojnih otrova. Na manevrima je učestvovalo 12.000 vojnika iz 19 zemalja. Naravno, ako bi se izvela takva ozbiljna kopnena akcija u Siriji bilo bi potrebno najmanje 75.000 stranih vojnika, tvrde analitičari Pentagona. Ali slanje intervencionističkih trupa u Siriju bi bilo najgore od svih loših rešenja. Posebno zato što Rusija u sirijskoj luci Tartus već decenijama ima pomorsku bazu izuzetno važnu za njeno vojno prisustvo na Mediteranu. Moskva je stavila do znanja da bi aktivno branila tu luku od anti-Asadovih trupa. U utorak je došlo do sada najozbiljnije upozorenje Siriji od strane SAD, kada je predsednik Obama zapretio da će krenuti direktno na Asada ako ovaj upotrebi hemijska sredstva protiv pobunjenika, pa čak i ako ih bude premeštao na „preteći način“. KURDI Turska, koja je protiv Asada, dodatno je zabrinuta, jer može doći do čarki i na njenim granicama. Stoga je Ankara stacionirala nove trupe, pa čak i preti direktnim vojnim akcijama na severu Sirije protiv pripadnika kurdske PKK, koji beže iz Turske u susednu zemlju. Za Tursku i Zapad PKK je teroristička organizacija. Ankara je optužila Asada da je omogućio infiltriranje kurdskih boraca i da ih podržava, što je Damask demantovao. Ukoliko bi Turska izvršila šire napade na baze PKK, konflikt bi se preneo i na Irak, na čijem severu žive brojni Kurdi. To bi dodatno destabilizovalo i ovu ratom i terorom izmučenu zemlju. HOLOKAUST Izrael odavno preti bombardovanjem iranskih nuklearnih postrojenja. Svakodnevno se javlja da će do intervencije doći za koju nedelju, ili početkom oktobra, a svakako pre američkih predsedničkih izbora u novembru, dok iranski zvaničnici poručuju da će njihov kontraudar uništiti Izrael. U Tel Avivu reaguju hladnokrvno na ove pretnje, pa se šire vladine analize po kojima bi taj rat trajao tačno 30 dana i da bi u neprijateljskim kontranapadima poginulo oko 500 Izraelaca. Civilna zaštita je spremna kao nikada ranije, uverava nadležni ministar. Širom zemlje se čiste i opremaju skloništa, dele se gas-maske i održavaju vežbe. Armija je već isprobala alarm, koji preko SMS-poruka na mobilnim telefonima treba da upozori o predstojećem raketnom napadu. Strah od islamske atomske bombe je duboko usađen, a tome je dodatno prošle nedelje doprinela izjava iranskog predsednika Mahmuda Ahmadinedžada da na Bliskom istoku u budućnosti neće biti mesta za jevrejsku državu. Zato i ne čudi da čak 37 odsto Izraelaca misli da bi Iran svojim nuklearnim oružjem mogao da dovede do drugog holokausta, pisao je dnevnik Mariv. Istom listu je 40 odsto anketiranih reklo da bi, u slučaju da se SAD protive takvom napadu, Izrael morao da dela sam. Saveznik Predsednik izraelske vlade Benjamin Netanijahu i ministar odbrane Ehud Barak su najratoborniji i voleli bi da udare na Iran još pre američkih izbora. Doduše, oni još nemaju podršku ni sopstvene armije, niti bezbednosnih struktura. A pogotovo nemaju podršku svog najvažnijeg saveznika – SAD. Jedna izraelska TV-stanica je objavila da bi Netanijahu mogao da odgodi trenutak početka napada, ukoliko bi Vašington otvoreno i jasno stavio do znanja da bi i SAD bile spremne da najkasnije do sredine naredne godine udare na Iran, ako ne dođe do prestanka tamošnjeg nuklearnog programa. Predsednik Barak Obama smatra da još nisu iscrpljena sva diplomatska sredstva, kao i da već postojeće sankcije mogu i da se pooštre. Tog je mišljenja i njegov ministar odbrane Lion Paneta, koji je rekao da „ne veruje“ da je Izrael već doneo odluku o napadu. To bi Vašington mogao da proveri u direktnom kontaktu sa „jastrebom“ Netanijahuom, pošto izgleda da bi se on krajem septembra ili početkom oktobra mogao sresti sa Obamom. U Tel Avivu su svesni da bi u slučaju bombardovanja iranskih nuklearnih postrojenja. Izrael bio izložen osvetničkim napadima raketama iz Irana, od strane islamista u palestinskim oblastima Izraela, a i od Hezbolaha iz Libana. Prema obaveštajnim izvorima, Palestinci u Pojasu Gaze imaju preko 10.000 raznih projektila, a Hezbolah raspolaže sa 50.000 raketa, koje bi mogle da dolete i do Tel Aviva. Izraelski antiraketni štit bi svakako zaustavio deo te ogromne flote – ali ne i sve rakete. Ravnoteža straha Dok Zapad optužuje Islamsku Republiku da joj je krajnji cilj proizvodnja atomskog oružja, Teheran ponavlja da je nuklearni program miroljubiv, čisto civilni. U tom sporu se ovih dana pojavio zanimljiv predlog iz pera Keneta Volca, legendarnog američkog politologa sa Univerziteta Kolumbija, osnivača pojma „neorealizam u međunarodnim odnosima“. Volc je u avgustovskom broju uglednog časopisa Forin afers napisao da bi „za Zapad i za Izrael bilo najbolje“ kada bi Iran imao atomsku bombu. To bi donelo stabilnost Bliskom istoku, kao što je to bilo između nuklearnih sila tokom Hladnog rata – glasi ova provokativna argumentacija. Strah obeju strana od upotrebe tog razarajućeg oružja je sprečavao i SSSR i SAD da ga ikada primene – pa bi tako bilo i na Bliskom istoku. Volc smatra da je na dugu stazu nemoguće sprečiti širenje atomskog oružja po svetu, pa je svoj prilog u časopisu naslovio „Zašto Iran treba da dobije bombu“. Na kraju krajeva i Izrael ima atomske bombe, ali i islamski Pakistan – pa njih još niko nije zbog toga bombardovao.