Princezin veo

Sa njima se u Srbiji kasnije smrkava

Posle mnogih partija, koalicija ili “grupa građana”, i Srbija je dobila svog predsedničkog kandidata - Jelisavetu Karađorđević. To je, doduše, samo marketinški, predizborni slogan. Srbija se za svog predsednika odlučuje tek na izborima. Pre toga samo posmatra šta joj se događa. Iza Jelisavete, dakle, formalno stoji Inicijativa za lepšu Srbiju (Terazije 27), jedna nova nevladina organizacija, po svemu sudeći “ćerka” princezine fondacije.

Kandidatura Jelisavete Karađorđević (ako u narednim danima bude potvrđena od RIK-a) i jeste i nije iznenađenje. Znano je kako je i Koštunica o njoj razmišljao kao kandidatu “vladajuće koalicije”. Valjda je vest o tome nekome dala ideju da, još početkom aprila, obelodani kako će princeza izaći na izbore kao nezavisan kandidat, koga će podržati nevladine organizacije dijaspore i udruženja umetnika Srbije. Najava je već sutradan demantovana iz fondacije Jelisavete Karađorđević, uz komentar da je to samo proizvod mašte nekoga ko je sebe hteo da promoviše preko imena srpske princeze. Jer gospođa se, dodaje ovo saopštenje, trenutno bavi pripremanjem novog parfema koji će uskoro lansirati. Parfem je uvek bolji od politike.

U pomenutom saopštenju fondacije, koje je svojevremeno demantovalo Jelisavetinu nameru da se kandiduje za predsednika Srbije, rečeno je još i to kako nije isključeno da je takvu informaciju - tvrdnju o navodnoj kandidaturi - u javnost lansirao neko ko je poželeo da i Srbija, poput Bugarske, dobije za predsednika naslednika trona. Poređenje je bilo ispravno isto koliko je bilo i pogrešno. Jelisaveta nije naslednik trona. S druge strane, tačno je da se nekadašnji bugarski kralj vratio u domovinu kao običan građanin, i uključio se u tamošnja politička zbivanja, ali nije postao predsednik te države, već je, pobedom svoje stranke na izborima, osvojio premijersko mesto. Da li grešim? No, svejedno, bilo ovako ili onako, primer je svakako poučan. On pokazuje način kako se edž-krunisane glave - a to isto važi i za članove njihovih porodica - mogu integrisati u republikansku strukturu.

Da li Jelisaveta hoće da sledi taj primer? U svom predizbornom proglasu (naslovljenom imenom monarhističke himne “Bože pravde”), ona se poziva na svoje velike pretke, na one koji su “verovali u čudo”. Prvi na toj listi je Đorđe Petrović, vožd Karađorđe, koji je 1804. godine poverovao da, uprkos svemu, posle beskrajnog ropstva, “Srbija opet može da bude slobodna zemlja ponosnih ljudi”. Bio je, kojekude, u pravu. Onda sledi Petar Mrkonjić, oficir Legije stranaca, kasnije Petar I Karađorđević, koji je, piše u Jelisavetinom proglasu, 1904. godine takođe poverovao u čudo da “Srbija, uprkos svemu, posle beskrajnih narodnih svađa i dinastičkih sukoba, opet može da se ujedini”. Antidatiranje ovog ukazanja je dobro smišljeno. Pošto je Petar Drugi došao na presto godinu dana ranije, posle ubistva kralja Aleksandra Obrenovića i Drage Mašin, dakle u vidu posledice baš jednog dinastičkog sukoba, koji je, mož’ biti, i pravi trenutak početka naše propasti. Nije joj neka preporuka. Više joj ide u prilog što i sama, ove 2004. godine, veruje u čudo. To je ono što Srbiji treba da bi, uprkos svemu, bila srećnija zemlja.

Ali, ako se tako shvati duh njenog proglasa, nije li namera Jelisavete Karađorđević da se ipak kandiduje za predsednika pomalo zaobilazni put legalizacije ideje o restauraciji monarhističkog uređenja? Ovo pitanje je posebno interesantno u svetlu ponovljenih izjava aktuelnog ministra finansija Dinkića da prestolonaslednik, zapravo izdržavani građanin Aleksandar Karađorđević, može svojim svetskim vezama sa krunisanim glavama i drugim biznismenima doprineti donacijama i investicijama (a tu je i Piksi da po istoj stvari poradi u Japanu). Evo odgovora: nije joj takva namera.

Poznato je, naime, da deo porodice Karađorđević kome pripada Jelisaveta nije baš u najboljim odnosima sa krilom čiji je naslednik sin Petra II. Da nije tako, valjda bi joj pretendent ustupio bar neki špajz u Belom dvoru da u njemu skladišti svoje parfeme. Ta rezidencija je, uostalom, kako neki tvrde, zapravo zadužbina kneza Pavla, Jelisavetinog oca, a to isto važi i za tamošnju kolekciju umetničkih predmeta, zbirku kneza Pavla, za koju se dugo verovalo da se zapravo nalazi u današnjem Narodnom muzeju. Pavle je sa namesničkog položaja zbačen pučem od 27. marta 1941. godine, iza koga je stao maloletni, na brzinu pomazani kralj Petar Drugi Karađorđević. Jelisaveta je, kao dete od četiri godine, zajedno sa ocem, majkom i bratom (takođe Aleksandrom) otišla u progonstvo i odrasla je negde u Africi. Posle je živela u Americi kao “privatna princeza”, udavala se nekoliko puta, jedna ćerka joj je spisateljica, druga je glumica Katarina Oksenberg. O Jelisaveti je napisan i jedan roman.

Hoće li Jelisaveta Karađorđević uspeti u svojoj nameri da postane predsednik Srbije? Teško je reći. Jer, i to bi bilo svojevrsno čudo. NJene šanse su u ovom trenutku ravne šansama Bogoljuba Karića, koji već jeste čudo naše političke scene. Ali, šta mari. Već sama odluka Jelisavete da se uključi u predsedničku trku je svetao trenutak sred ove pomrčine. Ne zato što je reč o princezi, sačuvaj bože! Niti zato što se moja majka takođe zvala Jelisaveta. Više otud što se radi o skromnoj i lepoj ženi. Meni je to dosta.

A vama?