Istok je istočno

Kad jedna država spiska preko milijardu dolara na most koji manje-više ne vodi nikuda, to o dotičnoj državi govori najmanje dve stvari: da je arogantna, i da ima para za bacanje. Ali, prestiž nema cenu - ili se bar tako veruje - pa je odluka ruskih vlasti da malo ostrvo Ruski naspram Vladivostoka, na Dalekom istoku, s kopnom spoje spektakularnim visećim mostom, najvećim te vrste na svetu, razumljiva sa stanovišta ambicije jedne zemlje da i na taj način demonstrira svoju naraslu moć. Ali, samo sa tog stanovišta: kako se inače racionalno može objasniti ogromno ulaganje u inače neosporno prelep, 1.185 metara dug most sa dva pilona (Ha! Pukni od muke, Dragane Đ!), ali koji vodi samo do parčeta zemlje na kome živi jedva nešto preko 5.000 ljudi? E, ali u Vladivostoku je prošlog vikenda održan samit zemalja članica Azijsko-pacifičke ekonomske saradnje (APEK), neobičnog 21-članog društva koje, zahvaljujući pukoj činjenici da ih sve zapljuskuju vode najvećeg svetskog okeana, okuplja države koje naizgled i nemaju mnogo veze jedna s drugom: od Rusije do Novog Zelanda, od Australije do Meksika, od Kine do Perua, od SAD do Papue Nove Gvineje… I zato Moskva nije štedela ulažući u infrastrukturu u Vladivostoku, od prestonice sedam vremenskih zona udaljenom gradu koji je još Nikita Hruščov, tamo krajem pedesetih, uporedio sa San Franciskom - i koji sada, na ponos i diku Vladimira Putina i Dmitrija Medvedeva, ima i divljenja dostojan most da na tom poređenju insistira. No dobro, osim što su od ulaganja vezanih za organizaciju skupa vajdu videli žitelji Vladivostoka i okoline, da li je neke koristi bilo i od samog samita? Kao i sve konferencije tog tipa - u suštini, velike pričaonice - ni ova se nije okončala nekim velikim dostignućem, već nizom načelnih zaključaka i apela, uz tek poneki konkretni potez, poput onog kojim je potvrđena lista od 54 proizvoda iz domena zelenih tehnologija na koje će do 2015. carinske stope biti snižene na najviše pet odsto. Završni dokument tako poziva članice sa značajnim spoljnotrgovinskim suficitom (pri čemu se pre svega misli na Kinu - čija stopa rasta, iako i dalje realno visoka, već neko vreme opada) da podstaknu domaću potrošnju, a zemlje veliki proizvođači prehrambenih sirovina (tu se, opet, najviše cilja na Rusiju) da odustanu od protekcionističkih mera i omoguće njihov slobodan izvoz, kako bi se izbegli potresi na globalnom tržištu… Sve to uz sad već ritualno izražavanje zabrinutosti zbog ekonomskog posrtanja Evrope; Evrope koja je, sve da joj ide i mnogo bolje nego što joj ide, na duži rok osuđena na opadanje globalnog uticaja i značaja. Jer, brojke ne lažu: zemlje članice APEK-a čine 40 odsto svetske populacije, na njih otpada 54 odsto ukupne svetske proizvodnje i 44 odsto globalne trgovine - i nijedna od tih cifara u budućnosti neće biti manja; naprotiv. Azija i pacifički basen odavno su, uostalom, identifikovani kao deo sveta koji će u 21. veku imati najdinamičniji rast, sa svim pratećim efektima koje to nosi. Jasno je to svima, pa naravno i Rusiji, koja se sve više okreće ka istoku. Zato bi jednog dana i onih skoro deset miliona dolara, koliko je navodno potrošeno na vatromet u Vladivostoku u vreme samita, moglo da prestane da izgleda kao bačen novac.