Kontinent nove nade

Grupa izbeglica iz Eritreje i Somalije je verovala da je konačno stigla do svog odredišta iz snova, NJu Orleansa, u američkoj saveznoj državi Luizijana. U stvarnosti su ih trgovci ljudima iskrcali blizu luke Barankilja, u kolumbijskoj provinciji Atlantiko, i pobegli sa novcem kojim je plaćen put do SAD. Ovakve epizode su sve češće na atlantskim obalama Latinske Amerike, ali i na međunarodnim aerodromima, konstatovala je nedavno Organizacija američkih država (OAD), nazivajući to „novim i rastućim fenomenom“: kako su granice zapadne Evrope i SAD sve bolje čuvane, veliki broj Afrikanaca pokušava da sreću nađe u Južnoj Americi. Tamo su granične kontrole slabije, a većina zemalja ima zakone koji izbeglice i emigrante tretiraju blagonaklonije nego u razvijenim zemljama. NADA Procenjuje se da godišnje desetak hiljada Afrikanaca pokušava da stigne do Amerike; to je znatno manji broj od onog koje privlači mnogo bliža Evropa. Broj ilegalnih emigranata iz Afrike je dramatično porastao od 2008, saopštila je nedavno regionalna kancelarija Međunarodne organizacije za migraciju (IOM) u Buenos Ajresu. Tako su u Brazilu izbeglice iz Afrike podnele čak 65 odsto svih zahteva za azil, pri čemu je svaki četvrti u tu zemlju stigao kao slepi putnik na nekom brodu. U susednoj Argentini, pokazao je popis stanovništva iz 2010, 150.000 žitelja je poreklom iz Afrike. Stvarni broj nije poznat, jer se procenjuje da više hiljada imigranata žive u teškoj ilegali, tvrdi nevladina organizacija Iarpidi, koja se zalaže za prava afričkih imigranata u Argentini. Emigranti stižu iz raznih delova Afrike: sa zapadne obale, iz centra kontinenta, ali i iz istočnoafričkih zemalja, kao što su Etiopija i Somalija. Ko ima novca, uzima avio-karte i preko Madrida, Dubaija ili Moskve leti ka Rio de Žaneiru ili Buenos Ajresu. Oni siromašniji kreću trgovačkim brodovima, bilo kao članovi posade ili - najčešće - kao slepi putnici, sakriveni među teretom, u čamcima za spasavanje ili u mašinskom prostoru. Mnogi taj put i ne prežive, jer treba izdržati i do tri nedelje na okeanskim talasima, često bez dovoljno vode i hrane ili medicinske nege, pre nego brod stigne do neke luke u Brazilu ili Argentini. Te dve zemlje su, pored Ekvadora, za najveći broj Afrikanaca glavna kapija Novog sveta, ali ne i krajnja destinacija. RIZIK Razlozi što ulaze u ove riskantne poduhvate su višestruki. Pošto je Evropa od 2008. u dubokoj ekonomskoj krizi, osetno je smanjen broj radnih mesta za useljenike, a i granične kontrole su pooštrene. Za razliku od Evrope, pak, Latinska Amerika nije u ekonomskoj krizi; naprotiv, čak beleži osetan privredni rast. Mnoge zemlje koje su ne tako davno bile pod čizmama desničarskih vojnih režima sada su mlade demokratije, kojima je otvaranje prema svetu, pored drugih koristi, donelo i rast privrednih aktivnosti. Osim toga, kao što je već pomenuto, većina južnoameričkih zemalja ima tradicionalno znatno liberalniju imigracionu politiku od Evrope ili SAD. Još jedan, skoro bizaran detalj je doprineo skoku broja imigranata iz Afrike: Ekvador je 2008. jednostavno ukinuo vize za sve zemlje, nadajući se većem broju inostranih, platežnih turista. (U okviru te liberalizacije je nedavno i osnivač Vikiliksa DŽulijan Asanž dobio azil u toj zemlji.) I odmah su preko aerodroma u Kitu ili luke u Gvajakilu počeli da pristižu brojni azilanti, kojima cilj, naravno, nije Ekvador, već odlazak u bogatije zemlje, s tim da je većini krajnji cilj SAD, smatraju eksperti IOM. Po podacima brazilskog komiteta za izbeglice, ta najveća južnoamerička država razmatra mogućnost pojednostavljenja procedure dodeljivanja azila i dozvola za boravak i rad. Naravno, to ne znači da će azilant i dobiti posao, ali Brazil je i dalje veoma privlačan za afričke izbeglice jer ima liberalnu politiku azila i - što je još mnogo važnije - to je rasno i verski tolerantno društvo, zemlja sa najvećim brojem stanovnika afričkog porekla izvan same Afrike. I jedan deo onih koji se iskrcaju u Brazilu nema nameru tu da ostane, pokazuju ankete organizacija koje se staraju o ilegalnim emigrantima. I oni, kao i ostali, žele da preko Venecuele, Kolumbije i drugih centralnoameričkih ili karipskih država dospeju do SAD. To su najčešće izbeglice iz Etiopije, Eritreje i Somalije. Oni na tom putu preko desetak i više granica, provedu i više od dve godine i nalaze se u milosti i nemilosti beskrupuloznih švercera latinoameričkih narko-kartela, koji odavno preko granice švercuju ne samo drogu, već i još jednu unosnu „robu“: ilegalne migrante, stoji u izveštaju meksičke organizacije za prava migranata i azilanata Sin fronteras. Po podacima ove organizacije, kao i Visokog komesarijata UN za izbeglice, pre nešto više od godinu dana u Meksiku su bile registrovane 1.282 izbeglice iz Afrike, pri čemu se tu radi samo o onima koji su na bilo koji način imali kontakt sa vlastima. Pravi broj je znatno viši, smatraju u Sin fronterasu. A koliko ih strada prelazeći sve te granice koje ih dele od „obećane zemlje“, može samo da se nasluti. Meksičke vlasti su upozorile na „rastuće aktivnosti“ međunarodnih lanaca švercera ljudi i priznale da su im kapaciteti da se protiv toga bore ograničeni. Kako i da ne budu?  Srećniji mogu da računaju na pomoć države „Mali Dakar“ u Buenos Ajresu Buenos Ajres je omiljeni cilj sve većeg broja Afrikanaca – tamo ima posla i mogućnosti zarade. Stoga je u proteklim godinama broj azilanata skočio za 148 odsto i sada ih ima preko 3.000. Veliki broj Senegalaca se smestio u Bario Onse, živopisni lučki deo argentinske prestonice, koji sad zovu „Mali Dakar“. Tu su dućani koje drže Kinezi, Korejci, ali i pridošlice iz Nigerije, Kameruna, Liberije i Sijera Leonea. Kako svi Argentinci nisu baš srećni zbog toga, to je uticajni dnevnik Nasion nedavno morao da podseti da je pre samo dva veka trećina stanovništva Argentine bila afričkog porekla i da su se mnogi borili za nezavisnost od Španije; u nekim delovima zemlje je više od polovine stanovništva tada bilo tamne puti. Možda se i iz tih razloga - a svakako delom i zbog obožavanja Dijega Maradone - jedan tinejdžer, Danijel iz Kameruna, otisnuo ka Argentini. Imao je svega 15 godina i nekoliko dolara u džepu kada je 2010. sleteo kao „maloletnik bez pratnje“ na aerodrom u Buenos Ajresu. Danijelu je prethodno jedan čovek obećao da će u Argentini igrati fudbal i pohađati školu. Na aerodromu ga je, doduše, sačekao čovek zadužen za kontakt i doveo ga do skromnog smeštaja, ali mu je odmah tražio i pare za dalje usluge. Momak novca nije imao, pa ga je nepoznati izbacio na ulicu. Roditelje ne spominje, niti su ga u argentinskoj vladinoj komisiji za izbeglice (KONARE) o njima pitali. Sada mu ta komisija plaća smeštaj i školovanje, a omogućeno mu je da postane član jednog fudbalskog kluba. Uz pomoć komisije je započeo proces naturalizacije, koji treba da mu omogući legalizaciju boravka i opstanak 8.500 kilometara daleko od domovine.