Drugo lice Boga

Nekada je Čezena bila poznata po papama, jer su Pije VI i Pije VII bili iz ovog mesta bogate istorije koja datira iz trećeg veka pre nove ere. Danas je ovaj grad od stotinak hiljada stanovnika poznat po Romeu Kastelučiju (52), eksperimentalnom pozorišnom reditelju koji je 1981. godine sa svojom sestrom Klaudijom osnovao pozorište Societas Raffaello Sanzio u rodnoj Čezeni, nazvavši ga po slavnom italijanskom renesansnom slikaru. Kasteluči je vizuelni pionir, teatrolozi se slažu da je za njegovo stvaralaštvo najprikladniji termin live art. U njegovom slučaju, živa umetnost je najčešće veoma, veoma provokativna. Posle pet godina, Romeo Kasteluči ponovo dolazi na Bitef sa predstavom Pastorov crni veo iliti Four Seasons Restaurant. Premijeru ovog dela imao je letos u Avinjonu na uglednom teatarskom festivalu. Inspiraciju za predstavu, Kasteluči je našao u četvorodelnoj fresci koju je za njujorški hotel Four Seasons uradio jedan od najvećih slikara apstraktnog ekspresionizma, Mark Rotko (1903-1970), sin ruskih emigranata, poreklom Jevrejin, koji je izvršio samoubistvo u svom njujorškom ateljeu. Jedna njegova slika je na aukciji nedavno dostigla cenu blizu 90 miliona dolara. Na početku ovog razgovora za NIN, pitamo Kastelučija kako bi preporučio svoju predstavu publici u Beogradu: „Nikada se ne usuđujem da preporučujem sopstvene predstave, jer mi je to jednostavno neprijatno. Nadam se da ima nekih zanimljivih momenata u predstavi koji će zainteresovati vašu publiku. Ne tražim da gledalac otkrije moju predstavu, već da otkriva pozorište kao takvo. A mi smo tragali da kroz predstavu shvatimo pozorište.“ RUPE Naš sagovornik, očekivano, ne želi da otkriva šta čeka publiku, ali o predstavi je pisano posle njene premijere na festivalu u Avinjonu, pa koristimo neke crtice. Na samom početku komada, publika se suočava sa crnom rupom i čuje jak zvuk koji ispunjava salu. Bizaran je podatak da je to zvuk crne rupe koju je NASA otkrila u galaksiji Persus koja je od Zemlje udaljena 250 miliona godina! On je obrađen na frekvenciju da može da ga čuje ljudsko uho, ali je neizdrživ, ispunjava prostor i svaku ćeliju tela. Zbog toga se publici na ulazu u salu dele tamponi za uši, ali zvuk ne udara samo na njih, od njega rastu adrenalin i jeza. Deset devojaka će na sceni „iseći“ delove svojih jezika, a dva mala psa će ih „pojesti“, iz mase tela devojke će rađati jedna drugu, mrtvaci su napravljeni od šlaga, pištolji su obojeni zlatom... Za jedne je ovaj komad farsa, drugi mu osporavaju smisao za humor, ali, činjenica je da Kasteluči uvek i iznova provocira. Gost Bitefa nam kaže da je bio veoma zadovoljan kako je publika primila njegovu predstavu u ovom gradu na jugu Francuske: „U predstavi ima veoma osetljivih mesta, tišine, nežnosti, i bio sam veoma zadovoljan što je publika sve to dobro shvatila, razumela. Imao sam pre premijere tremu, pribojavao sam se jer je predstava vrlo jaka, ekspresivna, a u suštini je veoma, veoma delikatna.“ Zanimalo me je kako ga i koliko pogađa kritika njegovih postavki: „Pogađa me i ne pogađa. U stvari, imam dvostruki odnos sa kritikom. Ja se trudim da napravim tišinu oko mog rada i tada zaboravim na sve drugo. Veoma je opasna igra ako ulazim u odnos sa kritikom. Moje je da branim ideju iza koje stojim. To je prvo i najvažnije.“ Mnogi su spremni da u Kastelučiju vide ponešto od slavnog američkog reditelja Roberta Boba Vilsona, koji je bio jedan od ljubimaca beogradske publike sedamdesetih godina. Šta ovaj Italijan kaže na to: „Naš rad je potpuno drugačiji, ali Bob Vilson je zapravo otac moje generacije, i generacije posle mene. Vilson je otvorio vrata za savremeni teatar, lomeći naraciju. On je dao novu ulogu gledaocu koji se potpuno koncentrisao na ulogu glumca, na ideju reditelja. A upravo danas glavna ideja je da se predstava prepusti gledaocu. Gledalac je danas postao politička forma. On je važan zbog svog iskustva koje stiče u pozorištu dok gleda predstavu, njegova uloga je analitička i politička. Vilson je započeo sa tom promenjenom ulogom gledaoca, sa njegovim angažmanom u pozorištu, i zbog toga je on naš otac.“ FIGURE Kad već govori o sve značajnijoj ulozi gledaoca u predstavi, podsetila sam ga na njegovu misao da je gledalac Bog koji vidi u figurativnom svetlu, a glumac je njegova kreatura. Da je gledalac u pozorištu drugo lice Boga. Da li je to istina? „Da li je istina? Možda jeste, a možda je i laž. Ali, istina je da ja verujem gledaocu koji je sposoban da gledajući svetlost stvara sliku, koji je sposoban da ima viziju, koji ume da vidi. A viđenje uopšte nije nevin čin. Ono je čin koji nosi dodatnu odgovornost. Za mene je promišljanje gledalaca radikalno jednostavno zato što je gledalac u teatru osnovna figura. Iskreno, ne čini mi se da je to moje otkriće. Bez gledalaca teatar prestaje da postoji, bez glumca teatar može, u krajnjem slučaju, nastaviti da postoji. Gledalac je Bog koji vidi u figurativnom svetlu, glumac je njegova kreatura.“ Kada su ga pre neku godinu pitali da li u domenu scene, posebno kad je reč o ulozi reditelja, danas postoji nekakvo brehtovsko nasleđe koje se odnosi na političku odgovornost teatra, Kasteluči je bio rezolutan: „Ne, u to apsolutno ne verujem. Teatar koji me zanima i koji me dotiče, izbegava zamku antagonizma, pošto bi to značilo staviti se u predvidljivu, simetričnu poziciju koja je na neki način neophodna toj istoj vlasti protiv koje želiš da se boriš. U današnje vreme ćeš neizostavno završiti tako što ćeš ponuditi samo preobličenu veru, ili u najboljem slučaju mrsku utehu za one koji veruju da se nalaze na ispravnoj strani.“ A na pitanje NIN-a kako sagledava ulogu reditelja danas u postavci neverbalnih komada, odgovara: „Jedna od mogućih uloga reditelja danas je da stvara probleme kao neku vrstu poklona publici. Gledaocu ne treba dati gotove, završene predmete. Zadatak reditelja je da ne zatvara temu već da ostavi mesto za gledaoce. To, po mom mišljenju, treba da bude ukupna politika pozorišta.  Oliver Frljić, reditelj Ne bavim se iritacijom Oliver Frljić je pozorišni autor čije provokacije na prostoru nekadašnje Jugoslavije ne prestaju. Ovog leta je postao pobednik 63. Dubrovačkih ljetnjih igara sa predstavom Dantonova smrt, iako, kako kaže za NIN, „nikada nisam razmišljao da ću raditi na Dubrovačkim ljetnjim igrama“. „Na tom festivalu dogodile su se neke ključne predstave jugoslavenskog kazališta, ali posljednjih dvadesetak godina gotovo da nije bilo značajnih predstava. Kazalište je u tom kontekstu, kao i sve ostalo, postalo dio turističke ponude. Zato mi se činilo zanimljivim napraviti predstavu koja će preokrenuti ustaljene premise ambijentalnog teatra. Sa dramaturginjom Marijom Karaklajić odlučio sam publiku imobilizirati, staviti je u neku vrstu giljotine iz koje ima sasvim drugu vizuru – njihove glave su u razini nogu glumaca, scenografija im se također vozi preko glava.“ Na Bitefu, Frljić gostuje sa predstavom Mrzim istinu, koja se najavljuje kao autobiografska priča. Za NIN, on precizira o čemu je reč u ovoj predstavi koju izvodi zagrebački Teatar&TD: „Mrzim istinu je predstava koja polazi od najtraumatičnijih epizoda moje obiteljske povijesti. Naravno, one su nagrižene vremenom koje je od njih proteklo, ali ideja je bila da ih pokušam, onako kako ih se sjećam, prebaciti na scenu. Po tome se ova predstava specifična u mom opisu. Ona je pokušavala rekreirati što točnije nešto što se dogodilo, a u čemu sam ja bio najdirektniji sudionik.“ Mnogi govore da je osnovna koncepcija dosadašnjeg rada Olivera Frljića u tome da iritira gledaoca. Kada ga pitamo koliko ima istine u tome, on za NIN odgovara: „Ne bavim se iritacijom. Mislim da je to krivi pojam. Ali moje predstave nerijetko postavljaju pitanje koje bi i kazališna publika i neka šira društvena zajednica radije zaobišle – od pitanja toga što bi kazalište danas trebalo biti, do pitanja kolektivne odgovornosti za najnegativnije stvari novije povijesti ovih prostora. Zbog toga mi je predstava Zoran Đinđić jako važna jer je uspjela generirati različite stvari u društvenoj zajednici u kojoj se dogodila. Medijski i ini napadi na nju, koji i dalje kontinuirano traju otkad je izašla, bilo da je se pokušava diskvalificirati kao estetski irelevantnu (a tu ću podsjetiti na ono što je rekao Pjer Burdije da je ‘sukob različitih estetika na tržištu u stvari transformirani klasni sukob’), ili mene, kao što je, između ostalih, napravio aktuelni srpski ministar kulture Bratislav Petković, potvrđuju da nas se svih, uz sve negacijske napore koji su udružili dio kazališne kritike i najgoru političku desnicu, ona i te kako tiče.“