Izložbom protiv homofobije

Gde god da je izlagala, od Skandinavije, preko Izraela do Srbije, fotografije švedske umetnice Elizabete Olson Valin izazivale su burne reakcije. Doduše, nigde kao u Beogradu njenu izložbu “Evo čoveka” (Ecce Homo) nije obezbeđivalo 2.000 policajaca. Ako je za utehu, srpska prestonica je jedini grad u istočnoj Evropi koji je video kontroverznu izložbu. I mada su rasprave o blasfemiji i načinima prikazivanja Isusa Hrista u umetnosti, davno apsolvirana tema, srpska javnost je 12 fotografija Elizabete Olson Valin doživela prilično dramatično, što je, po rečima autorke, pravi test demokratije. O tome za NIN govorimo sa autorkom, koja ovoga puta nije prisustvovala otvaranju svoje izložbe. Kakvi su utisci, posle izložbe? Fantastično je da izložba „Ecce Homo“, posle toliko vremena, opet može da putuje i da „radi“ protiv homofobije. „Ecce Homo“ je, u stvari, važna izložba zato što ima snagu da otkrije stepen predrasuda i istinsku sposobnost nekog društva da prihvati drugost i drugačije. Ona je važan test koji kroz umetničko delo pokazuje koliko države zaista brinu o ljudskim pravima i demokratiji. Kada, recimo, sveštenstvo ili konzervativni političari negativno reaguju na poruke sa izložbe „Ecce Homo“, onda je to pokazatelj kako ta zemlja stoji kada je u pitanju demokratija. Ono što se desilo u Srbiji, da izložbu čuvaju dve hiljade policajaca, nažalost, pokazuje da još uvek imate dosta posla na polju ljudskih prava. To naravno nije dobra legitimacija za zemlju koja želi da se kandiduje za Evropsku uniju. I pokazuje da je Srbija još uvek korak nazad u pitanjima ljudskih prava. Koliko znam, vaša izložba je i drugde doživljena kao kontroverzna. Evropski parlament je 1999. godine doneo odluku kojom se turneja vaše izložbe po Evropi otkazuje, jer, kako su ocenili, vređa osećanja čak i nekih članova Parlamenta. Kako je izložba ipak nastavila da živi? U to vreme bilo je moguće izlagati u zgradi Evropskog parlamenta. Ali su slike pasa i mačaka za njih verovatno bile mnogo interesantnije nego da se suoče sa evidentnom diskriminacijom protiv homoseksualne zajednice. Ipak, slike koje čine izložbu „Ecce Homo“ mogle su da nastave da „žive“ i „rade“, zato što u sebi nose snažnu poruku. Ako postoji poruka onda ona teško može da se zaustavi. Jer slika ima ogromnu snagu. Kada si jednom video sliku koja te je na bilo koji način dodirnula, ona se utisne u tvoje pamćenje, ostaje u tebi, i prosto te tera da počneš da razmišljaš o tome koju to poruku ona šalje. Smisao ovih fotografija je upravo u tome da počneš da razmišljaš o problemu, u ovom slučaju o pravima LGBT populacije. Da li se zbog toga ova kolekcija od 12 fotografija već smatra istorijskim dokumentom u borbi za jednaka prava homoseksualne zajednice. Izjavili ste da ste ideju o fotografijama dobili nakon što je vaš prijatelj umro od side, a vernici iz njegove zajednice „objasnili” da je u pitanju božja kazna za homoseksualnost. Serija fotografija je, dakle, bio vaš umetnički obračun sa konzervativizmom i klerikalizmom. U vreme kada su moji prijatelji umirali od AIDS-a, a bilo je to krajem osamdesetih i početkom devedesetih, ta bolest je svuda bila veoma stigmatizovana. Imala sam prijatelje koji su bili sahranjeni u kesama za smeće, niko nije hteo da uradi obdukciju, a osoblje bolnica je odbijalo da im pruži pomoć u strahu da se ne zaraze. Bilo je to strašno vreme. Kao devojčica išla sam nedeljom u crkvenu školu i tamo sam naučila da je Isus propovedao ljubav. Ni kao odrasla osoba nisam mogla da razumem kako su sveštenici mogli da vide AIDS kao božju kaznu. Ja sam videla Boga kao snagu ljubavi a ne kao nekoga ko želi da povredi ljude. Možda sam bila naivna, ali mislim da je lekcija koju sam naučila još kao dete bila jako dobra. Zato je „Ecce Homo“- „Evo čoveka“ bio proizvod mog srca i emocija a ne razuma. Kad to kažem, mislim na činjenicu da danas imam drugačiji pogled na religiju nego u vreme kad sam napravila „Ecce Homo“. Danas znam da Bog i religija nisu ista stvar. Religija je gadna kad osuđuje i kažnjava. Ali ako Bog postoji onda on ne može da bude ništa drugo do LJubav. To znači da bi njegova osnovna poruka trebalo da bude: budite dobri jedni prema drugima. Zalažete se za prava seksualnih manjina. Da li ste i vi lično nekada imali problema sa nasiljem zbog vašeg seksualnog opredeljenja? Ne, nikad nisam bila pretučena zbog svoje homoseksualne orijentacije. Ali sam dobijala mnoge pretnje. I dalje često imam policijsko obezbeđenje kad javno nastupam. Da li je skandinavsko društvo istinski prihvatilo LGBT. Šta može umetnik u svetu koji je prožet nasiljem, kakva su vaša iskustva? Obično kažem da su zakoni vrlo napredovali u Švedskoj i u Skandinaviji. Ali duh naroda, ipak, nije toliko napredovao. Švedska je, takođe, mnogo naučila od izložbe „Ecce Homo“ koja je uticala na promenu stava prema LGBT osobama. Međutim, i pred nama je dug put. Desni populizam je u Švedskoj jak, i deluje protiv prava LGBT zajednice. Kažete da ste ovim radovima podsetili kako je Isus pomagao odbačenima od društva. Hoćete da kažete da oni koji interpretiraju religiju, manipulišu Isusom i religijom? Sigurna sam da je Bog pun ljubavi za sve ljude ovog sveta. U toj ljubavi nema diskriminacije. I tužno je što verske vođe koriste Boga kako bi pretile manjinskim grupama, uključujući i LGBT populaciju. Da, mislim da je religija postala nešto tužno u nekim okruženjima. U mnogim delovima sveta religija se koristi kao alat moći. To je, zbilja, tužno. Vaše fotografije su osavremenjeni prikazi poznatih priča iz Novog zaveta, poput one o ulasku Isusa u Jerusalim na magarcu – gde mitska figura bogočoveka, nežnog i milosrdnog posebno prema odbačenima, umesto na leđima životinje u svet bezobzirnih ulazi na biciklu, predvodeći učesnike Parade ponosa. Šta je, u stvari, poruka? Želela sam da na savremeni način protumačim događaje koji postoje u Novom zavetu u Bibliji. Nije ništa novo da mnogi ljudi, a naročito umetnici, daju novo tumačenje, odnosno svoju interpretaciju uloge Isusa. I homoseksualci žele da imaju tumačenje. A poruka je da Isus koji vozi motor na Paradi ponosa pokazuje koliko je ljubav velika! Imali ste izložbu i u Jerusalimu. Tamo ste slikali pripadnike LGtb Izraela i Palestine. Kakve su bile reakcije, s obzirom na netrpeljivost koja i inače postoji među pripadnicima tri religije? Bila sam u Jerusalimu 2010. godine i snimila sam fotografije za izložbu o pripadnicima LGTB populacije. Kao koncept koristila sam tekstove mržnje koje sam pronašla u svetim knjigama u hrišćanstvu, islamu i judaizmu. Zajedno sa homoseksualnim i trans-osobama napravila sam projekciju tih svetih knjiga na zidove i na tela. Bila sam vrlo oprezna kad sam to radila u Jerusalimu. Ta izložba je pokazala da sve tri svetske religije imaju zajedničku odgovornost za pogled na LGBT osobe. Na vaše radove reagovali su, naravno, i iz Vatikana. Šta su bile njihove primedbe? Papa u Rimu se naljutio kada je najsvetija crkva u Švedskoj pokazala slike kao slajdšou unutar crkve. Na izložbu u crkvu došlo je hiljadu i dvesta ljudi i ja sam pričala o svakoj fotografiji. Papina reakcija izazvala je diskusiju u Švedskoj. Imali smo tada vrlo jakog i tolerantnog švedskog nadbiskupa, K. G. Hamara. Ta izložba je i održana zahvaljujući njemu, jer su mu se fotografije dopale. Mnogi smatraju da provocirate na izuzetno osetljivu temu. Šta su vam govorili, zašto se ljudi vređaju? Mnogi ljudi mešaju homoseksualnost i pedofiliju. Oni ne razumeju. Mnogi hrišćani takođe imaju mučne poglede na seksualnost. Neki hrišćani smatraju da je seksualnost greh. Mora da im je vrlo teško. Danas znamo da crkveni ljudi zloupotrebljavaju svoju moć tako što imaju tajne seksualne odnose. To je takav dupli moral. Kad oni gledaju „Ecce Homo“, vide ljubav i seksualnost, a to su u sebi potisli, što otpušta ogromnu mržnju. Možda je to što vidimo u stvari njihova mržnja prema sebi samima. Umetnik, naravno, ima pravo da provocira. Šta je za vas nedodirljivo? Sloboda? Gde su po vašem mišljenju granice umetničke slobode? Umetnost je danas veoma važna jer skreće pažnju na mnoga teška pitanja koja savremena društva još nisu rešila. Umetnost, osim toga, pokazuje emocije koje imamo kao ljudi. To je važno. Slobodna reč, slobodno iskazivanje mišljenja, to mora da bude osnova ljudskih prava u svim zemljama. Kako inače da se razvijemo kao moderne osobe? Verujete da umetnici mogu da pomeraju granice u društvu koje je ogrezlo u laži i simulaciji? Naravno. Jedna slika može da kaže više nego hiljadu reči koje koristimo. Stvarno je tako. Slika je posrednik, i mi gledamo sliku i počnemo da mislimo. Takva je umetnost. To je vrlo važno. Sloboda postoji u zakonima, ustavima, dakle na papiru, ali je suštinski nema mnogo ni u tradicionalno demokratskim društvima. Koliko je po vašem mišljenju hipokrizije u demokratskom svetu? Demokratija nigde nije dosegnuta. Za nju se stalno moramo boriti i negovati je. Ona je put, ideja koju želimo da ostvarimo, a da istovremeno čuvamo i štitimo ono što je postignuto. Mnogi misle da imamo demokratiju, da je ona tu. A stalno rastu pretnje da ona bude ograničena ili poništena. Zato je pred nama još dug put. Kao u Srbiji kad se zabrani parada, to pokazuje da je demokratija ugrožena. Hoćete li uskoro doći u Srbiju? Volela bih da posetim Srbiju. Ove sam nedelje dobila mnogo elektronskih poruka mržnje. Mejlovi su bili vrlo gadni. Nadam se da će Srbija sledeće godine da pokaže svetu da jeste prava demokratija. To može ako bude želela. I moja poruka je: Nemojte da se predajete ekstremistima.