19.05.
2024.
Iva je iz Kruševca otišla u fabriku ribe na Aljasci: Za mesec zaradiš 10.000 dolara, ali još pamtim šta se kolegi desilo
Iva je iz malog mesta u Srbiji otišla da radi na drugi kraj sveta.
Ovako je zabeležio književnik Živojin Pavlović, pošto je zapadnu civilizaciju nazvao civilizacijom kristala a istočnu civilizacijom amorfije: “Načelo civilizacije kristala - ništaci, osrednji, dobri, vrlo dobri, odlični, veliki, geniji. Načelo amorfije - svi isti.” Slično su zapažali i strani putopisci kao i proučavaoci Balkana koji su putovali po Srbiji u 19. veku. Nalazili su da se malobrojni sloj srpske inteligencije malo razlikuje od naroda. I to nisu smatrali nekom prednošću za srpski narod. Naprotiv.
Istoričarka Latinka Perović će reći da je to tada bilo razumljivo jer su Srbi bili narod seljaka. To je važilo za 97 odsto stanovništva. “Zbog toga obrazovana manjina nije insistirala niti smela da se mnogo razlikuje.” Međutim, već 30-ih godina 19. veka mladi ljudi se šalju na školovanje što u zemlje zapadne Evrope, što u Rusiju. Oni su poreklom najčešće iz seljačkih porodica. Vrlo brzo se odlučuju da sve što su naučili, vrate svom narodu.
I zaista mnogo su uradili za zemlju, obavili poslove dovoljne za čitave institucije. U tim pionirskim ličnostima bila su objedinjena mnoga znanja: pokretali su listove i časopise, prevodili važna dela, izdavali knjige, bili pisci i profesori. Upoznavali su svoj narod sa idejama, pokretima i institucijama Evrope. Naročito ih je inspirisao rad Srba u Austrougarskoj. Oni žive u državi koja nije njihova u političkom smislu reči ali su zato privrženiji građanskom načinu života, više su orijentisani na kulturni razvoj, na stvaranje posebnosti po kojima se jedan narod prepoznaje. Božidar Grujić, Jovan Sterija Popović, Davidović... prvi su naši zakonopisci i preko ugarskih Srba mala srpska kneževina dolazi u kontakt sa Evropom. “Ti ljudi su imali jaču svest o tome gde je svet i o tom rastojanju i to rastojanje su jasnije videli od nas danas. Oni nemaju iluziju da to rastojanje može brzo da se skrati ali čine što mogu”, kaže Latinka Perović. Proces školovanja naših ljudi u inostranstvu možda je bio najintenzivniji tokom Prvog svetskog rata, kada se veliki broj ljudi našao u Francuskoj.
Naša elita koja se teškom mukom podizala, bila je neumoljivo trošena. Stradala je u ratovima a naročito u unutrašnjim političkim obračunima. Biološki oporavak posle Prvog svetskog rata bio je spor i težak, elita je bila bukvalno fizički redukovana. Kako kaže Latinka Perović, mi u svojoj novijoj istoriji imamo dve masovnije političke generacije: radikale i komuniste. I jedni i drugi uglavnom su se školovali u inostranstvu, mnogi od njih nisu dovršili školu, vrlo rano su se politički angažovali i revolucionizovali, vratili se u zemlju i organizovali stranke, borili sa režimom i dizali bune, odlazili u zatvor ili emigraciju i osvajali vlast. Faktički su se pola veka održali kao dominantna grupa u političkom i javnom životu.
Posle Drugog svetskog rata započinje masovno obrazovanje koje određuju uravnilovske tendencije jer se malo pažnje obraćalo na kulturni obrazac. A još je Slobodan Jovanović upozoravao da naši ljudi mogu stručno da se vrlo visoko razvijaju ali da im prosto, nedostaje kultura. Bez visokorazvijene lične kulture ličnost je obično bez skepse, bez kritičkog odnosa prema društvu, bez spremnosti da plati ličnu cenu za kritičnost. Početak raspada Jugoslavije izvukao je iz Srbije veliki broj najobrazovanijih ljudi koji su, smatra gospođa Perović, predstavljali kritičnu masu za promene. “Mi zapravo nemamo prirodnu smenu generacija i zato je kod nas put ka političkom životu na izvestan način neprirodan. Naši političari su lišeni iskustva i kao takvi često dolaze u situaciju da konstruišu stvarnost i da je onda prilagođavaju svojim konstrukcijama što je bez nasilja teško ostvarivo.”
Naša sagovornica kaže da uspeh elite cenimo po tome koliko društvo napreduje. “Mislim da politička elita uvek makar za nijansu mora da ide ispred naroda. Ako ona samo reprodukuje ono što u nepismenom i zapuštenom narodu kulturno i socijalno postoji, onda ona postaje demagog koji učvršćuje zaostalost a ne vuče društvo napred. Nešto od toga se događa i danas. Elita koja nije u stanju da postavi pitanja da u jednoj dužoj istorijskoj perspektivi sagleda koje su to konstante koje nas stalno drže u mestu, koja nas stalno tretira kao žrtve, u suštini je inferiorna i neodgovorna”, smatra gospođa Perović.
Mladen Lazić, profesor sociologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu, prvo istraživanje elita sproveo je još 1984. godine u Hrvatskoj. Drugo istraživanje koje je obuhvatilo područje SFRJ radio je pred rat 1989. godine. Dalja istraživanja vršio je 1993. i 1997. godine u Srbiji. Najnovija istraživanja na istu temu biće prezentirana javnosti krajem ove godine. Sva istraživanja pokreću pitanja regrutacije elite, njenog materijalnog položaja i osnovnih vrednosti i orijentacija ekonomske i političke elite. Način regrutacije treba da nam govori o tome u kom smislu jedna grupa prestaje da bude izaslanik celokupnog društva i kako sve više postaje jedna profesionalna grupa.
U periodu kasnog socijalizma elita se regrutovala iz svih društvenih grupa po proporcionalnom principu. Danas se može reći da je politička elita postala skoro zatvorena grupa. Ona se gotovo isključivo regrutuje (i međugeneracijski i unutargeneracijski) iz srednje klase. Tako se načinom formiranja približava drugim demokratski razvijenim zemljama. I taj trend u vezi je sa dva procesa. Povećava se procenat visokoobrazovanog stanovništva dok se istovremeno povećava homogenost grupe, sprečava se prodiranje, grupa se pretvorila u poseban sloj.
|
Moć je u rukama parapolitičara Trenutno nemamo političku elitu kakvu građani zaslužuju. Onakva je kakvu nestabilna vremena nameću a zna se da prelomna vremena na površinu izbacuju mešetare. Politika je postala polje gde se najlakše stiče socijalna promocija. Ugledi i privilegije brzo stižu i bez zasluga i krivice onog koji stiče, kaže Mirjana Vasović, profesorka na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. Razgovaramo o zanimljivostima i fenomenima koji određuju našu političku elitu. - Jedan deo sadašnje političke elite regrutovao se iz redova veoma dobro uhlebljenih nekadašnjih aparatčika koji su nekritički prihvatali vladajuću socijalističku ideologiju. Padom režima oni su izgubili privilegije i ušli u politiku bilo na formalan ili neformalan način. NJihovo delovanje je prirodni nastavak borbe za očuvanje nekadašnjih privilegija. Da li mislite na NVO kada govorite o neformalnim centrima moći? - Često se zaboravlja da smo mi poražena nacija. To je jedan od razloga što se promovišu ljudi samo zato što su bili protiv neke političke opcije. Potpuno bez zasluga ili uspeha postali su politički relevantni i uticajni. Takve okolnosti u prvi plan izbacuju neformalne centre političke moći i oni jesu oličeni kroz neke NVO, pogotovo one koje se bave zaštitom ljudskih prava. Mnogi vam neće poverovati da su njihovi uticaj i moć tako veliki? - Oni su dominantna politička elita u smislu parapolitičke elite i oni ugrožavaju zdravo jezgro političke elite. Izuzetno su agilni i agresivni. Onemogućavaju artikulisano političko delovanje, odnosno sprečavaju da se postigne politički konsenzus. Naša državna politika je pod strašnim naletima i udarima tih neformalnih centara moći. Oni se nisu regrutovali kao prirodna elita već dolaze iz krugova koji su bili privilegovani pa deprivilegovani. To obično znači da im je najvažniji lični interes. Mnogi od njih se nikada nisu potvrdili u svojim profesijama ali se predstavljaju ili ih predstavljaju kao kompetentne analitičare naših prilika. Oni se naročito zalažu za uspostavljanje diskontinuiteta u našem društvu. - Oni smatraju da se svako moderno društvo gradi na pepelu njihovih političkih protivnika. Ideja diskontinuiteta u prevodu znači da ništa pre nas nije postojalo niti može bez nas da postoji... Veliki deo naše elite su agitatori, a ne reformatori. Reformatori imaju viziju i traže društveni konsenzus a agitatori agituju samo za jedan put a sve ostale satanizuju. Zato što misle da su nezamenljivi, sprečavaju regrutaciju novih ideja i prirodnu selekciju elite. Oni suštinski u politici promovišu mediokritete. Delu javnosti najviše smeta njihova aktivnost koju ocenjuju kao “ruženje naroda”. - Da, oni problematizuju ceo narod. Stereotipi u narodu imali su veliki propagandni efekat na svetsko javno mnjenje. Tako lansirani stereotipi opravdavali su postupke međunarodne zajednice. NJihov legitimitet počiva na poistovećivanju sa vrednostima i interesima spoljašnjih centara moći. Oni hoće da prevaspitaju, umesto da vide šta je pozitivno u tradiciji, gde su čvorišta modernizacije, gde su demokratski potencijali koje treba podržati. Oni se postavljaju kao namesnici. I još jedan fenomen u našoj političkoj kulturi - fenomen “bivših”. - “Bivši” su svi oni koji misle da je, posle gubitka fotelje, jedini izlaz povlačenje u “političku ilegalu” i bavljenje subverzivnom delatnošću u odnosu na sopstvenu državu. To su večiti “poštovaoci nečijeg lika i dela”, prosvećeni branioci neke bivše politike koju “niko ne sme dovoditi u pitanje”, niti “obezvrediti”. To su privrženici neformalnih centara moći koji svoju “misiju” ostvaruju zagovarajući “nadzorne organe” i vanparlamentarnu demokratiju. Oni, za koje narod - sve dok glasa za njih - predstavlja “demokratsku javnost”, a kad im uskrati poverenje - tek “svetinu”. Oni misle da posle njih mogu biti samo oni sami ili - potop. |
- Neodgovornost je jedna od temeljnih svojstava naše elite ali po tome se ona ne razlikuje mnogo od političkih elita u mnogim zemljama. To zato jer je posao političara izmenio svoja osnovna svojstva. Politika se nekad smatrala pozivom a sada je profesija. Poziv pretpostavlja unutrašnju etiku koja se profesionalizacijom politički izgubila. Politika je tako postala sredstvo za ostvarenje privatnih ciljeva, a ne služba za javne ciljeve. Kod nas se politika shvata kao plen i zbog strahovite fragmentacije elite. U skladu sa tradicionalnim hajdučkim karakteristikama nastoji se da se što se više ugrabi sada i ovde. Konflikti među elitom su toliko zaoštreni da je eliminacija uvek moguća kao i njihov ishod, što je suprotno ideji političkog takmičenja. Uvek je reč o životu ili smrti u političkom smislu. Zato građani imaju utisak kao da se uvek iznova nalaze pred odsudnim trenutkom, tvrdi Mladen Lazić.
Takvo ponašanje, po mišljenju našeg sagovornika, ima veze sa našim zaostajanjem u modernizaciji. Mi nismo imali društveni konsenzus o tome da izađemo iz socijalizma ni među građanima ni među elitom, kao što ga nismo postigli ni tokom izlaska iz Miloševićevog perioda. To je jedan od razloga što još nismo uspeli da iz tog perioda sasvim izađemo.
Valjda se zbog toga sve češće čuje konstatacija da kod nas nije problem u građanima već da je problem u očajnom kvalitetu naših političkih elita. Ali kao što je već konstatovano taj trend postoji svuda u svetu i to poodavno. Evo, šta je o političkoj eliti još sredinom 20. veka zapisao čuveni američki sociolog Rajt Mils u svojoj još uvek neprevaziđenoj knjizi “Elita vlasti”.
|
Miša Đurković, filozof Zacementirani monopol Priča o eliti jedna je od onih tužnih večitih tema koje se periodično stalno pokreću kad god ukupan politički i ekonomski život očigledno ne idu u dobrom pravcu. Stalno imamo pitanja o tome kakva nam je elita, zašto je takva, može li se išta učiniti da ona bude bolja... I naravno, sva ova pitanja su opravdana jer za stanje u jednoj zajednici trebalo bi da snose odgovornost oni koji su najobrazovaniji i najsposobniji. Kod nas je, međutim, veoma popularno da se za probleme optužuje narod. Elita je sposobna, proevropska, modernizacijska, a narod je antievropski. Ova priča je izvanredna za legitimaciju sopstvenog nerada i lagodnog života bez odgovornosti. Problemi sa našom elitom pre svega proizlaze iz monopola koji ona uživa. U svim oblastima postoje snažni, zacementirani monopoli zasnovani pre svega na interesu. Ove ideološke medijske rasprave koje stalno slušamo i gledamo, zapravo su paravan za briljantnu saradnju ili kohabitaciju koja postoji između pripadnika različitih ideoloških grupa. Prostor je vrlo jasno podeljen, i mnoštvo starih školskih, kumovskih i rođačkih veza omogućuje jednom istom sloju ljudi da stalno ostaju u vrhu bez obzira na promene vlasti. Tako je u politici, kulturi ali u ekonomiji gde su ti monopoli najočigledniji. Naš osnovni problem za koji ja ne vidim rešenje, jeste kako razbiti postojeće monopole u svim tim oblastima i uvesti principe nadmetanja koji bi morali da nateraju stvarno suprotstavljene konkurente da se uozbilje. Naša intelektualna elita treba da snosi odgovornost zbog dve povezane stvari koje se svode na isto: potpunu odvojenost od realnosti zemlje u kojoj živi. Ovo jednako odlikuje pripadnike svih navodno suprotstavljenih opcija. Prvo - neprestano insistiranje na ideološkim pitanjima koja nisu prioritet u ovoj zemlji, kao što je suočavanje sa prošlošću, Haški tribunal, nacionalizam, modernizacijski potencijal... Ta pitanja jesu njima prioritet jer žive bukvalno od tih besmislenih priča ali nisu ljudima koji treba da rešavaju od čega će da žive i šta će da rade. Drugi problem je neverovatan provincijalizam koji se vidi, na primer, u recepciji serije “Seks i grad” na B92 ali sve više i u drugim medijima koji smatraju da je sada politički korektno gurati tu matricu. To je jednako provincijalizam kao i drugi ekstrem, strah od svega što dolazi sa strane. (Autor je viši naučni saradnik u Institutu za evropske studije) |
I mi smo pomalo Amerika, zar ne?
I još jedan citat iz Milsove knjige: “Oni su u ime realizma konstruisali jednu, apsolutno svoju, paranoidnu stvarnost... Umesto odgovornog tumačenja događaja, oni se preteranim obiljem društvenih odnosa trude da te događaje maskiraju, nemajući respekta za javnu debatu, oni se služe neinteligentnim pojmovima i krilaticama... Oni nisu reprezentativne ličnosti”... Rajt Mils, inače, zaključuje da krupna moć nacionalnih razmera leži u privrednom, političkom i vojnom domenu američkog društva. Ove tri velike hijerarhije su međusobno izmešane i njihovi predstavnici čine elitu vlasti.
“Stavovi elite u velikoj meri određuju stavove celog društva. Narod je slika i ogledalo svoje elite. Jasno je da je potreban izvestan kontinuitet da bi se elita odnegovala a mi taj kontinuitet nismo imali. Devetnaesti vek obeležili su dinastički a 20. ideološki sukobi i oni su se duboko zasecali u društveno tkivo. Mi nismo imali normalnu fluktuaciju već radikalne prekide i kompletno čišćenje političke elite kako u ideološkom, tako i u personalnom smislu. Zato se političke vrednosti u našem društvu nisu dublje primile, nisu dublje uhvatile korene”, tvrdi Đorđe Vukadinović, glavni urednik časopisa “Nova srpska politička misao”.
Koji su razlozi što ni politička elita kod nas nije iskreni privrženik demokratskih vrednosti?
Mnogo decenija unazad predstavnička liberalna demokratija bila je predmet kritike što je ostavilo traga u svesti a naročito u podsvesti stanovništva i elite koja se u takvom sistemu obrazovala. Posle raspada zemlje kod nas je došlo do ponovnog etabliranja autoritarnog poretka sa nacionalnim predznakom unutar kojeg je demokratija bila prihvaćena kao neka vrsta nužnog zla. Javnost je, gledajući izvrgavanje i karikiranje demokratskih procesa (od predizbornih kampanja, preko prebrojavanja glasova, do medijske manipulacije), izgubila priliku da se upozna sa stvarnim prednostima demokratskog sistema. “Ona je usud demokratije prihvatila kao neku vrstu obaveznog društvenog rituala koji se mora simulirati kao što je to bio slučaj sa socijalističkim ritualima”, objašnjava Vukadinović.
Sama opozicija, boreći se za svoj bolji status, bila je prinuđena da se služi svim sredstvima koja nisu uvek bila besprekorna u pogledu demokratske procedure. “Sve nabrojano je temeljno odredilo svest naše političke elite koja neozbiljno i neiskreno shvata i prihvata demokratiju”, tvrdi naš sagovornik. Kada je opoziciona politička elita došla na vlast, pokazale su se sve navedene manjkavosti - površan i nedopustivo pragmatičan instrumentalistički odnos prema vrednostima demokratije. “Oni su svoj dolazak na vlast shvatili kao pobedu same demokratije i demokratskog principa. Zato su bili iznenađeni i iskreno zatečeni kada im se prigovaralo zbog nedemokratskih postupaka.”
I Vukadinović oseća potrebu da istakne pogubnost temeljnih sukoba koji već skoro dva veka obeležavaju naše društvo a koji su, smatra on, po njemu iracionalni. Bez temeljnog društvenog konsenzusa nijedno društvo dugoročno ne može da opstane. Kod nas ga gotovo nikada nije bilo; čak i kad se činilo da je uspostavljen, vršila se likvidacija svih drugih opcija. Teme oko kojih se krajem 19. veka delila srpska elita karikaturalno se ponavljaju krajem 20. veka kroz spor mondijalista i patriota. Krajem 19. veka to je bio spor naprednjaka i narodnjaka. Sve se vrtelo i vrti oko pitanja da li sa Zapadom ili Istokom, da li ukorak sa svetom ili nekim svojim putem. U Srbiji nikad nije dominirao centar - preovladavali su ekstremizmi.
Zbog čega su reformski pokušaji kod nas bili kratkog daha, grubu i nasilno prekidani?
“Problem naših reformističkih tendencija je u tome što su bile neiskrene, histerične i nedovoljno kontekstualizovane. Reformatori nisu dovoljno vodili računa o društvenoj istorijskoj realnosti. Oni su radikalno prekidali sa dotadašnjom tradicijom i vrednostima, a pri tom manifestovali arogantan stav prema narodu. Uz više ili manje mehanički pokušaj presađivanja recepata sa Zapada ili Istoka”, kaže Đorđe Vukadinović.
Sonja Liht, direktorka Beogradskog fonda za političku izuzetnost, primećuje da i posle najnovije smene vlasti opet možemo da uočimo kako se bukvalno preko noći ukidaju jedva začete institucije. “Čujem da je ukinuta većina vladinih agencija. Znajući koliko ministarstva imaju ozbiljne probleme i kako je teško naći kvalitetne ljude da rade u državnoj administraciji, pitam se da li takvi možda ishitreni potezi dovode do toga da se umesto razrešavanja haosa dodaje haos. Političare određuje apsolutno nepoverenje u bilo koga ko je na vlasti bio pre njih.”
Opozicija, današnja vlast, u Miloševićevo vreme dugo je bila u situaciji da, u stvari, ništa nije mogla da uradi i “to je kod mnogih izazvalo ozbiljne frustracije, pa možda i trajna oštećenja. Sa početkom smena vlasti očekujem da dođe do prirodnog čišćenja jer suviše dugo gledamo jedna te ista lica.” Najveći problem je, po mišljenju naše sagovornice, taj što se većina ljudi na vlasti ikada nije edukovala za posao koji radi, što ne zna šta znači biti ozbiljan političar.
Šta treba političkoj eliti da bi bila zaista uspešna?
“Pre svega joj treba ozbiljno znanje i ozbiljna odgovornost. Političari moraju da budu razvijene ličnosti, da mogu da razumeju šta je opšti interes. Meni je nekad neverovatno do koje mere naši političari pristaju da gomilaju funkcije. To ne bi bilo toliko strašno da naše društvo ima razvijene institucije, da ima strukturisana ministarstva sa uigranim i sposobnim službenicima. To bi onda značilo da političar daje samo neku vrstu političke orijentacije, što kod nas nije slučaj. Zato su oni ludo hrabri ili pre ludo neodgovorni. Našim političarima, osim znanja, fali ozbiljnost” kategorična je gospođa Liht.
U međuvremenu, Fond nema problema sa iznalaženjem zainteresovanih polaznika čija je starosna granica ograničena ulaskom u četvrtu deceniju. Godišnji kurs prošlo je čak 19 članova parlamenta, i pokazali su se da mogu da budu ozbiljni. Možda će im neko reći da se DŽordž Vašington odmarao čitajući Volterova “Pisma” i Lokove sastave “O čovekovoj prirodi” dok se Ajzenhauer, na opšte zgražavanje svojih savremenika, opuštao čitajući dela o Divljem zapadu i detektivske romane.
