Slučaj Egzit

Digla se halabuka oko ispitivanja trošenja sredstava koje ova naša prebogata i posve darežljiva država Srbija daje nevladinim organizacijama kojih ima ne zna im se broj, pa da svakako, jedna od njih i jeste ova koja je već trinaest puta uspela da organizuje muzički festival na Petrovaradinskoj tvrđavi, koji poseti svake godine oko 150. 000 ljudi, o kome izveštava oko 500 medija i za koji znaju svi oni po svetu što su uvereni da je Srbija Siberija, hoću reći Sibir. Tako je, ti isti znaju šta je Egzit. Strah je čudna stvar i usled pojave istog odmah se uzvrpoljio i menadžment Egzit festivala i nakon dugogodišnjeg neslaganja oko nekih krucijalnih koraka koje treba preduzeti da se od države dalje ne bi zavisilo, raspade se ta ekipa. Dobro, nije se cela ekipa raspala, ali je generalni menadžer festivala dao otkaz. Posle 12 godina. Iskreno, ne bih rekla da je gospodin Bošković otišao dobrovoljno sa funkcije jer misli da bez pomoći države neće biti sposoban da vodi festival. Štaviše, sasvim sigurno nije tako, jer čuh u vestima da je država pomogla Egzit u poslednje tri godine sa 10 miliona dinara. To je oko 90. 000 evra, ajde da kažemo 100. 000. Ne znam koliko je poznato široj javnosti, ali ove zvezde što nastupaju, oni koštaju po nekoliko stotina hiljada evra. Jedan bend, da svira jednom, sat i po vremena. Znači uloga države u tom filmu i nije neka, složićete se. U tom smislu, možda treba razmisliti zašto nevladine organizacije koje se bave lovom i ribolovom godišnje dobiju 72 miliona evra i gde se te pare troše i što se crkva tretira kao nevladina organizacija uopšte kada je to jedan samostalni, privredni i profitabilni subjekt. Bojim se da bi uvid u njihove račune i puteve novca doveo do informacija koje niko ne želi da zna. I bolje da ih kriju. Nego da se vratimo na Egzit, šta će sada biti?! Svet neće stati, Srbija misli da neće propasti bez Egzita, a verovatno i Egzit onda neće propasti bez svog dugogodišnjeg direktora. Ali, ko će na njegovo mesto doći, to mi je onako interesantna enigma.