Vučić iz koristoljublja

Ništa od toga. Ništa ni od priče o nekakvom presretanju Nikolićeve kolone. I prethodne Vučićeve najave pokazale su se slabašnim. Galamio je Vučić onoliko o kupovini Politike, a saopštio samo ono što su mediji već prvog dana pisali, da je novi vlasnik Miodrag Bogićević, blizak DS-u. Pojurio je Dulića, za koga nije bilo osnova za pritvor ni ozbiljnu optužnicu; galami na Miškovića; direktno, ili preko svojih saradnika i medija, pojurio je i Hamovića, Lazarevića, koalicione partnere Bajatovića, Mrkonjića i Miću Jovanovića, onolike funkcionere DS-a, Čedu Jovanovića...


I opet ništa. Vučić će, svakako, kada potroši arsenal praznih pretnji, pokušati da se opravda snagom neprijatelja koji se, jel, uvukao u sistem, društvene pore i sve strukture. Tvrdnja da je korupcija toliko ukorenjena da ju je teško odstraniti, svakako je tačna ali ona ne može biti opravdanje za neuspeh, kada je toga i sam svestan.



Vučić, kao iskusan političar, sve to zna od početka. A to radi jer ima druge ciljeve. Sa jedne strane, to je rast popularnosti do nivoa kada će preuzeti toliko kontrole da će moći da nesmetano manipuliše javnošću i institucijama, a sa druge, stvarajući toliku halabuku, na drugim poljima može da radi šta god hoće za sada da prikriva političku nemoć i nesposobnost da zaista bilo šta reši. I, najzad, kao neko ko je toliko godina bio istaknuti funkcioner jedne potpuno antidemokratske stranke, ovakvom megamanipulacijom sa korupcijom, najbitnijim unutrašnjim problemom Srbije, zarad sopstvenih političkih ciljeva, pokazuje da je bio demokrata samo dok je od toga imao koristi.