Smrt uživo

Kreten sebi zabio nož! Dekapitacija iz Sirije! Creva ispala kroz ranu od metka! Bacanje ljudi sa vrha zgrade.

Ovi naslovi mogu da se nađu i u bilo kom tabloidu danas. Ali nismo ih tamo našli. Oni su deo mnoštva na velikom broju sajtova na kojima se razmenjuju klipovi slične sadržine, čiji upravo navedeni naslovi ukazuju na to šta nas čeka kada pritisnemo dugme plej. Nasilje, monstruoznosti i svireposti postali su do te mere neizbežan začin naše svakodnevice, da smo čak i prestali da ih se grozimo. Sa razvojem tehnologije, društvo u kome živimo postalo je ogoljeno, lišeno emocija i empatije. Klipovi puni nasilja pokazuju samo da smo oguglali na svet oko nas.

Postoji jedna neobjašnjiva potreba čoveka da se zadovoljava tuđim mukama. Da čovek beleži surovosti, bila je inspiracija za brojne filmove koje smo gledali, a posebno surovo naše okruženje proizvelo je, u samo nekoliko godina, naslove kao što su Klip Maje Miloš, Život i smrt porno bande Mladena Đorđevića, Tilva Roš Nikole Ležaića, Četvrti čovek Dejana Zečevića, Artiljero Srđana Anđelića ili Srpski film Srđana Spasojevića, između ostalog, čije se dramaturgije baziraju na nasilju koje se beleži na svakom koraku.

NASTANAK Paradoksalno, ali upravo je prvi snimak ubistva zapisan na ovim prostorima. Naime, smatra se da je ubistvo kralja Aleksandra 1934. zabeleženo filmskom kamerom tog doba preteča svih kasnijih video dokumentovanih ubistava. Kasnije je bilo, naravno, dosta toga, a među ključnim i najčešće repriziranim snimcima su ubistvo DŽona Kenedija, snimljeno osmomilimetarskom kamerom, te u novije vreme, napad na kule bliznakinje 11. septembra 2001. Pretpostavlja se da je u gotovo direktni prenos pogibije tolikog broja ljudi uživo pratilo deset miliona gledalaca, te klipovi ubistva Sadama Huseina koji su putem mreža distribuirani bezbroj puta, kao i streljanje Nikolaja Čaušeskua i njegove supruge viđeno u toliko filmova, da više čak ne uspeva ni da iznenadi.

U svetu postoje službe koje imaju za cilj da istražuju porekla snimaka ispunjenih nasiljem, pogotovo onih za koje se smatra da su ljudi zaista žrtvovani verodostojnosti radi. Tako je nastao fenomen, danas poznat kao snaf film. On je poput svetog grala svi pričaju o snaf filmovima, ali niko ne zna da li zaista postoje, izjavio je svojevremeno Ken Lening, specijalni agent FBI, koji je bio angažovan da istražuje postojanje ove vrste filmova.

A ideologija snafa, kao eksploatacionog filma nastaje sasvim slučajno. Začetnikom onoga što će se kasnije nazvati snafom smatraju se snimci ubistva trudne žene Romana Polanskog Šeron Tejt, koju su izmasakrirali članovi porodice Menson, svojevrsne sekte koja se nikada nije pokajala za tako svirepi zločin. Veo tajne obavijen oko ubistva u kući slavnog reditelja, uvek se svodio na postojanje te famozne video-kasete, na kojoj je, navodno, čitav masakr zabeležen. Iako nikada nije zvanično dokazano da li kaseta postoji ili ne, uveliko se pričalo da je ona prodavana na crnom tržištu, pogotovo azijskom, za velike sume novca.

Ideja snafa kao žanra biva inaugurisana jednim krajnje amaterskim filmom nazvanim Snaf, koji je sredinom sedamdesetih godina izazvao brojna negodovanja i javne proteste građana, koji su zahtevali zabranu filma, noseći parole Ubistvo nije zabava, koji su obišli svet. Iako krajnje neubedljiv, pogotovo u korišćenju specijalnih efekata, film je svojom idejom najavio dolazak onoga što će kasnije postati naizgled sasvim normalno grupa ljudi sa kamerom snima mučenje i kasapljenje obnažene žene naočigled svih.

ISTRAGE Početkom osamdesetih godina, međutim, jedan film postaje paradigma za estetizaciju nasilja u video-industriji. Kanibal Holokaust Ruđera Deodata pripada filmovima koji u najmanju ruku šokiraju a u svakom pogledu nikoga ne ostavljaju ravnodušnim. Kada danas spomenete ime njegovog autora, posvećene filmadžije sa odobravanjem i poštovanjem prihvataju njegovo ime, tih godina, Ruđero Deodato je bio prognan reditelj, čije je ostvarenje bilo zabranjeno, a on sam bio je izveden pred sud, da dokaže da glumca u filmu nije zaista mučilo, kastriralo i, naposletku, ubilo pleme kanibala.

Eli Rot, danas poznati reditelj koji je u svom serijalu Hostel takođe koristio ideju snafa, kaže da mu uopšte nije jasno kako je Deodato uspeo da ubedi kanibale da zapravo glume ubijanje živog čoveka u filmu. Kasnije, nastaje drugi serijal jednako uznemirujući, čiji su se delovi nekada emitovali i tokom devedesetih godina u nenajavljenim terminima na nekim našim malim televizijskim kanalima, poput TV Palma, na primer. Serijal se zvao Lica smrti i činila ga je upravo serija video-snimaka, koji su sadržavali arhivske zapise ubijanja, žrtvovanja, povreda i autopsija, uključujući automobilske nesreće, samoubistva, pucnjavu i mnogo toga.

Reditelj tog filma, DŽon Švarc, zapravo je kompilirao prave snimke sa klipovima dobro izvedenih specijalnih efekata, s tim što je retko ko mogao da kaže koji su klipovi bili realni, a koji su bili montirani. Rezultat je bio zabrana prikazivanja filma u čak 46 zemalja, uključujući i SAD. Međutim, razlog zbog kojeg je publika bila zaintrigirana klipovima, bio je način na koji su oni snimljeni uvek jeftinom video-kamerom. Naravno, treba li reći da je FBI vrlo brzo ušao u istragu porekla snimaka, tražeći u kojim klipovima su ljudi zaista gubili živote.

Naravno, neki od snimaka inspirisali su mnoge za slične zločine, pa je serijski ubica Satomo Majazaki javno priznao da je četiri devojčice ritualno ubio i njihova ubistva snimio, inspirisan realizmom surovosti filma Zamorčići 2, jednog od ostvarenja pred kojima ćete sigurno zažmuriti. Za razliku od filmadžija, Majazaki je nakon sedam godina suđenja, obešen.

Tek sa razvojem interneta, snaf nalazi svoje pravo utočište. Sajt Mračnjak, koji smo zapravo citirali na početku teksta, samo je jedan u nizu putem kojih se lako možete informisati o nasilju ili zadovoljiti svoju znatiželju. Što se ostalih video-mreža tiče, gotovo da se svaki snimak lako nađe. Korak do svirepe stvarnosti postiže se samo jednim klikom.