Arhiva

Ratna računica

Ivana Janković | 20. septembar 2023 | 01:00
Ratna računica

Nije izgledalo da će se to skoro desiti, ali u utorak, u vreme kada je ovaj broj NIN-a već odlazio u štampu, u sukobu Izraela i Hamasovih snaga u pojasu Gaze, uz presudno egipatsko posredovanje, dogovoren je prekid vatre koji je trebalo da stupi na snagu do kraja tog dana. Samo nekoliko sati kasnije Izrael je porekao dogovor o primirju sa Hamasom i najavio nastavak vojnih operacija .

Najnoviji sukob puni stranice svetske štampe, ali za vojne stručnjake ovo nije preveliko iznenađenje. Od mnogih se još pre četiri godine, kada je Izrael okončao svoju poslednju veliku ofanzivu u Gazi, moglo čuti da će pre ili kasnije opet doći do sukoba. To se upravo događa u najnovijoj akciji koju je Tel Aviv započeo kao odgovor na rakete ispaljene na izraelsku teritoriju.

Već na početku, u okviru ciljanih ubistava, kako se nazivaju napadi na palestinske vođe, ubijen je Ahmed DŽabari, jedan od čelnika militantnog krila Hamasa. To je, međutim, bio tek početak. U napadima koji su usledili stradali su, kao i obično, i civili; broj žrtava na palestinskoj strani premašio je 110.



PORUKA

Ubistvo DŽabarija, kako je poručila izraelska obaveštajna služba Šin Bet, još jedno je upozorenje Hamasu šta će se događati ukoliko nastave napade na Izrael. U prvim danima operacije nazvane Stub odbrane pogođeno je više od hiljadu meta u Gazi, a najavljeni su još smrtonosniji napadi.

Nekoliko sati pre nego što su prvi izraelski avioni poleteli izraelski premijer Benjamin Netanijahu je pred TV kamerama izjavio: Danas šaljemo jasnu poruku Hamasu i drugim terorističkim organizacijama. Ukoliko bude potrebno, vojska je spremna da proširi operaciju.

Proširenje operacije značilo bi kopnenu invaziju; izraelski zvaničnici tvrde da su spremni na takav potez i da neće oklevati ukoliko odmah ne prestane raketiranje sa palestinske teritorije. Prema njihovim podacima, samo tokom ove godine na jug Izraela ispaljeno je više od 750 raketa. Istina, nije bilo povređenih, jer su rakete kojima raspolažu Palestinci uglavnom ograničenog dometa, ali stanovnici ugroženog područja koji već godinama žive pod kišom raketa uveliko optužuju svoju vladu da ne preduzima dovoljno da ih zaštiti.

Napadi su se intenzivirali od kako je pre šest godina Hamas potisnuo Fatah i preuzeo vlast u priobalnom pojasu. Izrael sada poručuje da je posle niza godina izloženosti raketnoj paljbi spreman na sve kako bi tim napadima stao na put.

Za Izraelce, povlačenje iz Gaze 2005, posle 38 godina okupacije, predstavljalo je najveći mogući ustupak, dok su zauzvrat dobili samo neprestano raketiranje i nimalo sigurnosti. Na drugoj strani je 1,6 miliona Palestinaca koji žive u opkoljenom pojasu, boreći se sa siromaštvom. Povlačenje Izraela nije im donelo mnogo bolji život; palestinska teritorija je i dalje opkoljena, granice su zatvorene, vazdušni prostor se kontroliše, a Tel Aviv čini sve da onemogući promet robe, strahujući da bi time bila otvorena vrata i za olakšan šverc oružja.

Ogromna većina stanovnika - procenjuje se, oko tri četvrtine - izbeglice su, ili potomci izbeglica isteranih iz domova kada je proglašena država Izrael. Od 1948. do danas oni se nadaju da bi ta nepravda morala biti ispravljena. Hamasov stav da jevrejska država treba da bude uništena, koji dele i druge radikalne grupe, zato nailazi na značajnu podršku.

Ipak, mnogo je razloga koji stoje iza odluke Palestinaca da baš sada pojačaju raketiranje i odluke Izraela da odgovori ovako snažnom silom.

Izraelski dnevnik Haarec, na strani onih koji se protive ofanzivi, u komentaru ovako opisuje potez svoje vlade: Ubistvo DŽabarija ostaće kao još jedna spektakularna vojna akcija koju je odlazeća vlada započela u predvečerje izbora. Za januar su, naime, zakazani parlamentarni izbori na kojima nije izvesno kako će proći sadašnja vladajuća garnitura. Lako se može desiti da Netanijahuov Likud izgubi glasove koji bi mogli da se preliju Kadimi bivšeg premijera Ehuda Olmerta. Netanijahu nije jedini u vladi koji ima razloga da strahuje od rezultata izbora; ni ministar odbrane Ehud Barak ne može sa sigurnošću da računa da će njegova stranka Nezavisnost opet ući u parlament. Uspešna vojna operacija koja bi potvrdila snagu aktuelne vlade mogla bi da donese dovoljno glasova i možda i presudi izbore. Ali, ukoliko bi sukob eskalirao i ne bi doneo Izraelu rezultate koje očekuje, bilo bi to pogubno za Netanijahuovu vladu.



ASPIRACIJE

Vojna akcija je takođe pokrenuta i u trenutku kada se Palestinci nadaju da bi krajem meseca (29. novembra) mogli da iz statusa posmatrača pređu u status nečlanice u Ujedinjenim nacijama. Izrael, već nezadovoljan što je Palestinska samouprava prošle godine ušla u UNESKO, sada upozorava da bi eventualno glasanje u UN ozbiljno ugrozilo šanse za rešavanje odnosa kroz pregovore.

Uprkos tome što se ne očekuje da bi palestinski zahtev mogao da prođe, ono što je za obe strane važno jeste ko bi od vodećih zapadnih sila podržao stvaranje palestinske države u granicama pre 1967, kako se traži u rezoluciji. Upravo onog dana kada je počeo napad, izraelske diplomate dobile su nalog da vlade država u kojima su na dužnosti obaveste o posledicama eventualne podrške rezoluciji koja bi Izrael primorala da proglasi nevažećim dosada postignute dogovore sa palestinskim vlastima.

Predsednik Palestinske samouprave Mahmud Abas, međutim, sada teško može da odustane od UN; ukoliko bi tako nešto učinio, mogao bi samo da posmatra uspon Hamasa. Istovremeno, iz Izraela poručuju da bi ih eventualni uspeh Palestinaca primorao da ruše Abasa, koga sada sve otvorenije optužuju da je slab, korumpiran i da je čitavu priču oko članstva u UN pokrenuo samo kako bi uspeo da zadrži vlast.

Što se Hamasa tiče, optužbe da su omekšali stižu na njihov račun od Palestinaca koji su ih nekada podržavali. Poslednja provokacija izraelskih snaga mogla bi da im donekle povrati ugled u očima bivših pristalica, koje su se u međuvremenu okrenule drugim, militantnijim grupama u Gazi.

Istovremeno, Arapsko proleće otvorilo je nove mogućnosti za Hamas. Donedavno su okolne vlade imale rezerve prema njemu zamerajući mu da je previše agresivan; sada, međutim, mogu da računaju na sasvim drugačiji tretman, uz rastuću moć islamista koji polako osvajaju vlast u arapskim zemljama. Tokom prošle nedelje, dok su ih Izraelci zasipali vatrom, u poseti Hamasu bili su, recimo, ministar spoljnih poslova Tunisa i egipatski premijer.

PODRŠKA
Egipat, koji sada vode Muslimanska braća, na dnevnom redu već ima odnose sa Izraelom. Dugogodišnji hladni mir Egipta i Izraela možda neće potrajati: istog dana kada su počeli napadi na Gazu, državna televizija javila je da je povučen egipatski ambasador iz Tel Aviva, dok je predsedik Muhamed Mursi pozvao Savet bezbednosti i Arapsku ligu da odmah reaguju. Kažem u ime egipatskog naroda da je Egipat danas drugačiji od Egipta juče i da su Arapi danas drugačiji od Arapa juče, rekao je Mursi. Kažem s punom verom da Egipat neće ostaviti Gazu samu.

I dok Zapad od Kaira očekuje da upotrebi svoj uticaj na Hamas za smirivanje situacije, na ulice Kaira izašli su Egipćani tražeći da vlada zauzme čvršći stav. Mursi će morati da pokaže dosta veštine ne bi li pomirio ova dva zahteva, dok ostatak sveta pažljivo posmatra u kom pravcu će se kretati nova egipatska vlast i gde Muslimanska braća vide svoje mesto na Bliskom istoku.

Nagađa se da Egipat planira da ponudi Hamasu da granice, sada otvorene samo za građane, budu otvorene i za robu iz pojasa Gaze. Ukoliko bi mogao da uspostavi promet robe i trgovinu sa Egiptom, Hamas bi mogao da računa na oporavak. Pojedini analitičari poslednje provokacije koje su izazvale Izrael da krene u napad, vide kao nameru palestinske strane da u pregovorima dobije bolje uslove i obezbedi sebi podršku arapskih država. To bi, naravno, moglo da ima visoku cenu.

Pregovori o primirju vođeni u Kairu, dakle, najavili su postepeno smirivanje sukoba, a da li to znači i njihovo obustavljanje videće se vrlo brzo. Kao što su mnogi i predviđali, za punu eskalaciju niko nije bio spreman, i dobro je da je tako. Jer, ko zna šta bi se desilo da je došlo do kopnene intervencija kojom su Izraelci prethodnih dana pretili. 


Filip Ejdus, Fakultet političkih nauka

Raketni tango

Izrael već uveliko preti kopnenim napadom na Gazu, operacija Stub odbrane u punom je jeku, a ostatak sveta sa zebnjom iščekuje sledeći korak Tel Aviva.

Mislim da kopnena intervencija ne bi bila u interesu Izraela pošto bi dovela do mnogo većih civilnih žrtava kao i do ogromne humanitarne katastrofe u Gazi, kaže za NIN dr Filip Ejdus, sa Fakulteta političkih nauka u Beogradu.

Izrael bi verovatno brzo izgubio podršku zapadne međunarodne zajednice koja je dosadašnju vazdušnu intervenciju smatrala za legitiman čin samoodbrane. Osim toga, takva vojna operacija bez sumnje bi dodatno radikalizovala stanovništvo u Gazi i pogoršala već ionako male šanse za pokretanje mirovnog sporazuma sa mrtve tačke, kaže Ejdus.

Konačno, svaka kopnena operacija je uvek obavijena oblakom neizvesnosti. Gubitak života izraelskih vojnika ili pak uvlačenje drugih država u sukob mogli bi da ugroze ne samo pozitivan ishod rata već i šanse Netanijahuove koalicije na narednim izborima zakazanim za januar. Ipak, uprkos ovim odvraćajućim faktorima, postoje šanse da do kopnene invazije ipak dođe, čak i ukoliko Izrael to u početku nije želeo. Rat ponekad izbija čak i ukoliko ga niko ne želi; to i jeste tragedija međunarodne politike. Ulog je sada nažalost podignut veoma visoko, i ukoliko ultimatum ne urodi plodom i raketni napadi iz Gaze ne prestanu, Izrael će birati između toga da ispadne slabi blefer, ili da se potvrdi kao ozbiljna kredibilna sila.

Mogu se - i u Izraelu - čuti komentari da je ova izraelska akcija deo predizborne kampanje u kojoj je poželjno pokazati odlučnost i čvrst stav prema Palestincima.

Osnovni razlog zbog kojeg je Izrael pokrenuo operaciju jeste da spreči raketne napade iz Gaze koji ugrožavaju svakodnevni život miliona Izraelaca. Ova je opasnost posebno izražena od kada je Hamas došao u posed dugometnih raketa koje mogu da pogode Tel Aviv i Jerusalim. Sigurno je da je prilikom donošenja odluke igrala ulogu i unutrašnjopolitička računica budući, da prema poslednjim anketama oko 90 odsto Izraelaca podržava vazdušnu operaciju. Teško je ne primetiti da je i prethodna operacija Izliveno olovo bila pokrenuta neposredno pred parlamentarne izbore pre tačno četiri godine. Moguće je da su neki od motiva bili i to da se torpeduju najavljeni pregovori Vašingtona i Teherana o razmeni nuklearnog goriva, kao i da se ugrozi pokušaj palestinskih vlasti da krajem novembra izdejstvuju status države nečlanice u UN. Međutim, za tango je potrebno dvoje. Postavlja se pitanje zbog čega su Hamas i njegovi patroni baš u ovom trenutku odlučili da pojačaju raketne napade na Izrael.

Da li Hamas, čiji status sve više ugrožavaju militantnije grupe, može da očekuje da mu ovakve akcije donesu poene među onima koji ga podržavaju, ali i zameraju da je suviše mek?

Hamas je zahvaljujući eskalaciji opet preuzeo barjak nacionalnog oslobođenja od drugih palestinskih grupa, radikalnijih salafista sa jedne i umerenijeg PLO sa druge strane. Trenutno niko ne razgovara o diplomatskoj inicijativi PLO pred UN koja je zbog rata u Gazi pala u duboki drugi plan. Hamas je eskalacijom sukoba sa Izraelom poboljšao i svoju i međunarodno-političku poziciju u arapskom svetu u kome novo deljenje geopolitičkih karata nakon Arapskog proleća i dalje traje. Ipak, kopnena ofanziva je nešto što Hamasu ne ide naruku jer bi lako mogla da se završi nasilnim rušenjem njegovog režima u Gazi.

Kako će promene u regionu, koje je donelo Arapsko proleće, uticati na ovu situaciju, i koliko je Hamas ohrabren podrškom koju sada može da očekuje od država poput Egipta?

Arapsko proleće je na vlast u Egiptu dovelo Muslimansku braću, organizaciju koja je ideološki veoma bliska Hamasu. To može da deluje kao zabrinjavajući razvoj za bezbednost Izraela ali i čitavog regiona. Ipak, treba imati u vidu da su Muslimanska braća ublažila svoj stav prema Izraelu i da sada, ili barem zasad, ne pokazuju nameru da dovedu u pitanje mirovni sporazum iz 1979. Hamasovo približavanje Kairu može ovu palestinsku organizaciju da udalji od Irana i učini ga pragmatičnijim političkim akterom. Time bi se ravnoteža u regionu malo pomerila u korist izraelsko-palestinskog mirovnog procesa.

Kako komentarišete ponašanje Sjedinjenih Država u ovoj situaciji?

Za sada, SAD podržavaju legitimno pravo Izraela da se brani od raketnih napada na svoju teritoriju. SAD ipak nemaju interes da sukob eskalira u kopnenu ofanzivu. To bi izvršilo veliki unutrašnjopolitički pritisak na vlade u Kairu i Ankari da zauzmu daleko čvršći stav prema Izraelu. Time bi mogli da budu ugroženi dobri odnosi ovih država sa SAD koji su preduslov za uticaj Vašingtona na arapski svet nakon Arapskog proleća. Kopnena operacija u Gazi bi ugrozila i pregovore Vašingtona i Teherana o razmeni nuklearnog goriva koje je predsednik Barak Obama predložio još 2009, a koji su se uoči najnovijih dešavanja u Gazi najavljivali. Ukoliko do ove kopnene ofanzive ipak dođe, moguće je očekivati čvršći stav SAD prema Izraelu, budući da sveže reizabrani Obama ne zavisi više u tolikoj meri od moćnog izraelskog lobija.

Vidite li mogućnost da Tel Aviv izađe u susret Hamasovim zahtevima i da se ipak postigne dogovor?

U ovom trenutku Izrael ne pokazuje nameru da izađe u susret Hamasovim zahtevima za prekid vatre, a to je prekid blokade pojasa Gaze. Isto tako, Hamas nije pokazao volju, a ni sposobnost da obustavi raketne napade na teritoriju Izraela. Uzrok za ovaj zastoj je ogromno nepoverenje koje postoji između dve strane. Hamas i dalje kao svoj strateški cilj ima uništenje jevrejske države, dok Izrael ne pokazuje iskrenu nameru da Palestini omogući punu državnost u okviru granica iz 1967. Jedini izlazak iz ove spirale nasilja jeste da međunarodna zajednica izvrši združeni pritisak na obe strane kako bi se postigao sporazum o prekidu vatre kao uvod u otpočinjanje mirovnog procesa. Ukoliko Hamas ne odustane od svog destruktivnog cilja, a Izrael ne pokaže iskrenu posvećenost ideji dve države, prekid vatre će nažalost biti samo privremeni predah pre nego što se ciklus nasilja nastavi.