Prodavac i bicikl

Posao uličnog prodavca je krajnje voajerski. Znam to dobro prodajem knjige na centralnom gradskom trgu. Prvi put ozbiljno zarađujem u svom životu. Svako popodne sedim iza štanda i posmatram ljude. Dobro, povremeno i čitam, ali teško je skocentrisati se kada si opkoljen bukom prolaznika i automobila. Pokušavao sam i da pišem loše ide. Vruće je. Neudobno je svesku držati na kolenima. LJudi često prilaze. Trudnice sa skupljenim šakama na stomaku. Devojke sa slatkastim parfemima traže iste takve romane; pa mi neki dilber, udaljen petnaestak metara, dovikne Druže, imaš li šta o Golom otoku?. Jedi govna, pomislim. Nemam, odvikujem. Teško je pisati u takvim uslovima. Povremeno zabeležim koju rečenicu. I tu se vraćam voajerskoj prirodi posla zapisujem kada vidim nešto što mi se učini interesantnim.

***
Juče sam opisao jednu scenu koja će možda ući u privatnu istoriju njenih aktera za ovu zvaničnu je beznačajna kao da se nikada nije ni dogodila. Gledao sam neke sasvim mlade roditelje kako uče sina da vozi bicikl. Prvo je majka držala ruku na malim leđima, a dečak je, široko osmehnut, vitlao nogama i okretao pedale. Ista je scena zatim ponovljena i sa ocem koji je bio žustriji i klinca brže gurao. Polako, tek uči, poluprekorno dobaci majka. Vozili su se neko vreme. Otac je sina grdio, majka branila. Opšte mesto. Ne umem da objasnim zašto sam ih primetio. Tek toliko, par rečenica ostavih svesku jer je naišla neka mušterija.

***
Sa poslom završavam oko deset sati. Odem do grada, vidim se sa devojkom, popijem pivo-dva, vratim se kući, čitam, spavam. Svakodnevni ciklus obavljam besprekorno. Sinoć sam popio malo više, te sam se stropoštao na krevet preskočivši čitanje. U snove sam došao sam sebi doduše, ne sam i ne baš potpuno isti. Hodao sam gradskim trgom, ćelav i deblji nego sad, a iza mene je moja devojka, takođe, prilično starija nego što jeste, pomagala nekom dečaku da vozi bicikl. Dečak je imao besprekorni izgled deteta sa kinder čokolade bleštavi zubi, plave oči, plava (gotovo bela) kosa. Mali je bio sve što ja, ogrezao u svoju orijentalističku fizionomiju, nisam. Moja devojka (žena?) se smejala, dečak (sin?) se smejao samo sam ja nemo stajao, nemajući pojma šta se dešava. Hajde sada malo da ti pomogne tata, rekla je ona. Hajde, tata!, cijuknuo je dečačić. Pre nego što sam mogao da donesem ikakvu odluku, trčkarao sam za biciklom i detetom na njemu, nevešto ga pridržavajući za leđa. Bicikl se ljuljao. Pazite, dečaci, nemojte da padnete, dobacila je ona. Klinac je bio sve nestabilniji, bicikl sve brži, ja sve uplašeniji. Naleteli smo na neku izvaljenu granitnu ploču na trgu. Dečak je pao. Čuo sam njen krik. Jesi li dobro?, htedoh da viknem, ali dečak se pri dodiru sa pločnikom istopio. Nestao. Na mestu gde bi trebalo da bude dete stajala je samo barica sluzave, bele tečnosti. Probudio sam se. Pakleno vreli dan je već bio debelo odmakao. Sedeo sam znojav u krevetu zagledan nad najbizarnijom polucijom u svom životu.

***
Nisam ceo dan razmišljao o snu. Posle košmarnih noći, istina, proživim teško buđenje i jutro, ali već posle pola sata transportujem snove u neopozivi zaborav. Sada, sedim na štandu, posmatram ljude i ne znam kako se taj prokleti san opet pojavio u mojoj glavi? Preko trga prelazi moja devojka. Zanosno maše dugom kovrdžavom kosom. Da li da joj ispričam šta sam sanjao? NJene farmerke mi bude zanimljiva maštanja. Zdravo, govori i sočno me ljubi. Neću joj reći šta sam sanjao. Bože, pogledaj je. Zar meni blago toliko sve? Sigurno joj neću pominjati san. Sutra je nedelja. Nedeljom ne radim. Idemo sutra na kupanje. Da, stvarno bi bilo besmisleno da sada pominjem svoje glupe snove. Mrzim da plivam, ali jedva čekam sutra. Samo ću je posmatrati. Ceo dan. Ćutim. Čekam da ona započne neki razgovor. Seda pored mene. E, sad sam nešto razmišljala, kako bismo sutra mogli da odemo na kupanje, kaže ona, je li ti ono beše ne umeš da voziš bicikl?