Neophodan proces

Autori predstave se već izvesno vreme bave pitanjem upotrebe drame u procesu edukacije, te je sama predstava u stvari zaokruživanje njihovog rada na projektu Budi muško. Sa mnogo takta i delikatnosti, autori su naveli sedmoro mladih ljudi da nam otkriju nelagodnost koju osećaju naspram preuzimanja zacrtane rodne uloge koja je na ovim prostorima nekako uvek povezana sa nasiljem.

Autori se ne zaustavljaju samo na ličnim iskustvima aktera, već se u predstavi raspravlja i o raznim teorijama i konceptima muškosti, progovara se i o nedavnoj prošlosti, o okruženju u kome je naš koncept rodne uloge nastao. Osnovno pitanje kod svake verbatim drame s punim pravom postavlja se i ovde, koliko su autori uspeli da se odmaknu od zavodljivog procesa rada sa akterima i stvore autohtono umetničko delo koje se može vrednovati i van svoje edukativne svrsishodnosti. Najkraće u priličnoj meri im je to pošlo za rukom. Razigrana i dinamična (koreografija i scenski pokret LJiljana Tasić), dirljiva i duhovita, vešto dramaturški postavljena, predstava pleni svežinom i iskrenošću kao i verom da pozorište (ipak) može menjati svet.

Naravno, ogroman deo zasluge ide neodoljivim, beskrajno šarmantnim akterima koji su beskompromisno, mladalački direktno, izneli svoju intimu na scenu. Predstavu bi trebalo da gledaju mladi, njihovi roditelji, ljudi koji se bave njihovom edukacijom. Predstavu bi u ovakvoj zemlji zapravo trebalo da vide svi. Ovakva kakva je, jednostavno rečeno, neophodna je.