U provinciji

Lako ih je uočiti, oni dođu na zabavu pre 2 ujutro, beogradska kul ekipa nema taj fini običaj da stigne na vreme i podrži lokalnog di-džeja nego stižu samo da vide stranu zvezdu. I, krene razmišljanje, zašto se ne dešava obrnuto. Da neki beogradski ili internacionalni di-džej dođe u manji grad u Srbijici ili možda Beograđani da se provode u nekom drugom gradu. Ali nema gde i nema ko. A nije uvek bilo tako, sećam se da sam kao klinka išla na neke žurke po Subotici, Novom Sadu, Nišu... Uostalom i Marko Nastić, naš Nole medju di-džejevima, postao je popularan tako što je radio diljem cele Srbijice, od mesta do mesta. Da ne pričam o vizionarskom konceptu koji se zvao Urban Experience – žurka koja se seli iz grada u grad pod finansijskim okriljem marketing agencije koja servisira neki duvanski brend. Dešavale se su se razne stvari na toj turneji, kako kažu svedoci, u Podgorici zamalo hteli da pucaju na di-džeja pošto je uzurpirao lokalni disko pod nazivom „Debela Berta“. Naoružani dizelaši su se smirili tek nakon što su izašle igračice koje su takođe bile obavezni deo turneje. U Subotici ih je gazda ugostitelj dočekao sa parkiranim ferarijem usred žurke. Ali, na kraju kada bi se takva žurka desila u Beogradu, došlo bi po 20. 000 ljudi na Kalemegdan i svi bi bili srećni i zadovoljni. I agencija i publika i di-džej i organizator i sponzor. Danas se turneje po malim mestima dešavaju pod okriljem pivske industrije, sa veoma sumnjivim motivima iza cele akcije. Izbor muzike je regresirao, favorizuju se bendovi sa najmanje 25 godina karijere. A, Beograđani sede i kukaju, ništa im nije dovoljno dobro. Evo neki gosti iz inostranstva su se prošetali gradom baš pre neki dan, kažu zanimljiviji im Beograd i od rodnog Stokholma i od Berlina i od Moskve. Dakle, za Srbe mora da je Diznilend dok mi Beograđani smišljamo sitne spletke, cinizmom udaramo jedni na druge, krećemo se u tri ista lokala, živimo život palanke i zaboravljamo da ostatak sveta postoji. Čekamo da svet dođe do nas.