19.05.
2024.
Iva je iz Kruševca otišla u fabriku ribe na Aljasci: Za mesec zaradiš 10.000 dolara, ali još pamtim šta se kolegi desilo
Iva je iz malog mesta u Srbiji otišla da radi na drugi kraj sveta.
U godini svog jubileja, Teniski savez Srbije, osnovan pre 90 godina (tačnije 27. avgusta 1922), upustio se u avanturu nečega što im do sada nije bilo u opisu delovanja - u izdavački poduhvat pravljenja kapitalne monografije enciklopedijskog karaktera. Rezultat je obimna i gabaritna knjiga na gotovo 900 stranica, naslovljena Tenis bez granica i teška skoro pet kilograma, kako ističe njen autor Čedomir Šoškić. On nas kroz tako obimnu građu na kojoj je radio dugo, više od godinu i po dana, vodi upravo istorijski ukazujući da su prve teniske loptice skakutale ovim prostorima daleko pre osnivanja Saveza, sa prvim dolascima engleskih industrijalaca i austrougarskih oficira. A kako je Austrougarska preko naših teritorija sa garnizonima obezbeđivala granicu ka Turskoj, verovali ili ne, Priboj je mesto gde se prvi put pominje tenisko igralište, negde oko 1875. godine, odmah zatim na Paliću, Županji, Cetinju, Somboru, Ptuju... S obzirom na to da se radi o samo nekoliko godina pre ili kasnije, veoma je teško odrediti gde se baš tačno prvi put zaigralo, ali to sada, više od 140 godina kasnije, nije ni važno. Mnogo je značajnije da je novi pomodarski sport, pre svega namenjen bogatijem sloju, brzo prihvaćen sa oduševljenjem. Istorijska građa, sudeći po njegovom radu, dovela je neminovno do trijumfalnog uspeha kakav danas doživljavaju naši teniseri u svetu.
Odakle početi sa delovima iz ove enciklopedije skoro da je svejedno. Godine se nižu, junaci i glavni likovi promiču kao na filmskoj traci. Ali jedan odmah upada u oči, ne samo po tome što je na skoro samom početku listanja knjige, već i iz razloga biografije koje se retko gde sreću.
ATENTAT
Mladen Stojanović, nekada jedan od najboljih tenisera Bosne i Hercegovine, bio je više nego poznat osnovcima u školama širom SFRJ, sve do njenog raspada, ali ne samo zbog tenisa. Rođen u Prijedoru 1896. godine, kao mladi teniser i pripadnik organizacije Mlada Bosna, osuđen je na 16 godina zatvora 1914. godine posle atentata na austrougarskog prestolonaslednika Ferdinanda, pomažući u ubistvu Gavrilu Principu. Po završetku Prvog svetskog rata pušten je na slobodu, doktorske studije završio je u Beču, da bi početkom 1926. godine osnovao teniski klub u rodnom Prijedoru. Uhapšen od strane ustaša u Zagrebu početkom Drugog svetskog rata, da bi kao komandant Krajiškog korpusa 1942. godine poginuo na Kozari. Dan-danas, teniski klub u Prijedoru čuva uspomenu na svog osnivača, nosi njegovo ime, baš kao što i gimnazija u istom gradu nosi ime proslavljenog tenisera i narodnog heroja.
NJegov život je slika i prilika Balkana, ne samo u njegovo vreme, nego još iz vremena balkanskih ratova, preko Prvog do Drugog svetskog rata, od Informbiroa do tršćanske krize, od građanskog rata do potpunog raspada Jugoslavije, a njegovim životom su morali da žive, svako u svom vremenu, Punčec, Palada, Mitić, Pilić, Jaušovec, Živojinović, Genčić, Monika Seleš, Ana, Jelena, Novak..... Uz to da igraju tenis, i to kako da ga igraju. Sve o Mladenu Stojanoviću rekao je poznati književnik Gustav Krklec samo jednom rečenicom: Mladen je čovek kakvi će ljudi tek da budu... Krklec tada nije mogao da zna koliko je u pravu i kakvi su sve ljudi stigli posle Mladena sa svojim biografijama.
DEJVIS KUP
Mnogo je događaja od prve loptice na Balkanu do Prvog svetskog rata, pa je osnivanje Saveza ubrzo nakon što je stala grmljavina topova i bombi, logična posledica razvoja belog sporta, a nije prošlo mnogo vremena i naši najbolji igrači stali su rame uz rame sa najboljim teniserima iz Evrope. Aktivnost Saveza bila je prvih godina usredsređena na omasovljenje širom gradova Jugoslavije, ali i važan deo bio je uspostavljanje veza sa svetom, tako da je Jugoslavija jedna od prvih zemalja koja se učlanila u Svetsku federaciju (ITF) i već 1927. godine zaigrala je prvi meč u Dejvis kupu. Protivnik je bila Indija, čiji igrači su samo do luke Đenova u Italiji putovali mesec dana iz Bombaja, ali im ni to nije smetalo da nadigraju naše reprezentativce u Zagrebu, i tako opravdaju ulogu favorita, a nama pokažu da smo još novajlije i da su dani učenja nove veštine tek pred nama. Prvi igrači koji su igrali za Jugoslaviju, i tako večno ostaje u arhivi, bili su Đorđe Dunđerski iz Novog Sada i Ivan Balaž iz Bečkereka (danas Zrenjanin).
Dejvis kup, za razliku od danas, imao je drugačiji način igranja. SAD i Australija su, kao osnivači takmičenja, dugo igrali samo finale između sebe, da bi se kasnije priključile sve ostale zemlje sveta tako što su igrale između sebe do pobednika, a tada bi pobednik putovao u SAD i igrao zonsko polufinale sa poraženim finalistom od prošle godine. Pobednik od prethodne godine je čekao boljeg iz tog susreta. Tako je Jugoslavija 1939. godine brodom preko Atlantika otputovala na megdan Australiji, dok su Amerikanci čekali pobednika, jer su bili šampioni godinu dana ranije. Naravno, ništa se nije moglo učiniti u meču sa favorizovanim Australijancima, ali i jedan bod i senzacionalna pobeda Punčeca protiv Bromviča odjeknuli su svetom kao prvorazredna senzacija.
Godinu dana kasnije na tlu Evrope krenuo je Drugi svetski rat, pa se Dejvis kup nije igrao sve do 1946. godine, što znači da ostaje tehnički zabeleženo da je Jugoslavija punih šest godina bila šampion Starog kontinenta, sve vreme trajanja rata, beleži Šoškić.
IVER
Nemoguće je pokriti jedan vek teniske istorije čak ni u monografiji od 900 stranica, još manje dati kroki tih najvažnijih događaja na nekoliko šlajfni novinskog teksta, posebno kada su tu imena jednog Nikole Pilića, čoveka koji je rodonačelnik profesionalizma u svetu tenisa, čoveka zbog kojeg je i jedan uštogljeni i tradicijom nepokoreni Vimbldon popustio i dozvolio ulaz profesionalizmu, Slobodana Bobe Živojinovića, simbola jednog vremena i najlepših dana stare Jugoslavije, do jedne Monike Seleš, na naslovnim stranama svih svetskih medija, ništa manje od legendi sporta tada: Lendla, Maradone, Mohameda Alija, Mihaela Šumahera...
Svi oni sa Balkana, najmerljiviji su dokaz da iver ne pada daleko od klade. Dovoljno je samo ovih nekoliko unapred iznetih stvari imati kao činjenicu pa je onda jasno odakle se stvoriše današnji matadori svetskih arena, jedan Novak, Ana, Jelena... zaključuje Čedomir Šoškić. Ništa nije slučajno, ništa ne dolazi preko noći. Istorija tenisa na Balkanu to jasno pokazuje, a knjiga o razdoblju od 90 godina to i potvrđuje.
