Kloniranje Zvezde

DŽaja se vratio. Na velika vrata. Aboliran od nečega zbog čega mu, sa klimavim dokazima optužnice, očito nije ni trebalo da bude suđeno, a još manje da onako sramno bude hapšen, dočekan je kao spasilac posrnule Crvene zvezde, koja je baš nekako sa njegovim odlaskom iz kluba 2004. počela da tone sve dublje. Velika armija navijača Crvene zvezde u Draganu DŽajiću vidi spas za svoj posrnuli, osiromašeni i dezorijentisani klub koji je nekad bio uzor moći i organizacije, a poslednjih godina sve suprotno od toga. Kao pametan i oprezan čovek, DŽajić se ne zaleće u izjavama, ne daje nerealna obećanja, ne nudi spasonosna rešenja jer zna da se vraća u drugačiji klub od onog iz koga je otišao. Istina, zove se isto, stadion je na istom mestu, klupske boje su iste, ali ništa osim toga odavno nije isto. FK Crvena zvezda je (pre)dugo išao unazad držeći se bugarske devize dotakli smo dno, ali i dalje kopamo.

Ko je kriv za slobodni pad sada i nije bitno, svaki navijač crveno-belih ima svoju listu manjih ili većih krivaca, ali ono što je zajedničko većini onih koji su kao predsednici, generalni sekretari, sportski direktori ili samozvani savetnici doprinosili (ras)padu Crvene zvezde jeste nekompetentnost. Možda su namere bile dobre, ali serija grešaka u kadrovskim rešenjima, pre svega sa sportskim direktorima, generalnim sekretarima, trenerima, pa i predsednicima, dovela je do niza poteza od kojih je Zvezda imala samo povećanje dugova i smanjenje ugleda.
U ovom mesecu obeležen je trijumf u Tokiju u finalu Interkontinentalnog kupa 1991, što je bio poslednji veliki uspeh Crvene zvezde. Sada je, na izvestan način, počelo kloniranje Zvezde koja je pre 21 godinu bila prvak Evrope i sveta. Muka je što ne mogu da se vrate (i) Savićević, Jugović, Pančev, Mihajlović, Belodedić... Tvorac tog tima bio je Dragan DŽajić, tada sportski direktor.

Posrtanje je počelo sa sankcijama, kada je morao biti rasprodat ceo šampionski tim, a posle su stigle samo-sankcije sa pogrešnim ljudima na ključnim mestima što je Zvezdu u sportskom smislu koštalo odlaska u senku večitog rivala Partizana, a u materijalnom 48.473.459 evra dugova, o čemu je posle detaljne revizije papira, javnost obavestio Nebojša Čović, predsednik KK Crvena zvezda i jedan od tri novoizabrana potpredsednika FK Crvena zvezda. Pošto je na primeru košarkaškog kluba pokazao da zna kako se reanimira bolesnik na izdisaju, Čović je dobio najteži zadatak jer će se opet baviti finansijama, s tim što je zalogaj mnogo veći nego u košarkaškom klubu.

DŽajić je tu da autoritetom, znanjem i iskustvom pokriva novu upravu kojoj ne fali ni politička podrška. Istina, prvi potpredsednik Vlade Aleksandar Vučić javno je priznao da je pogrešio što se malo (pre)više eksponirao u spasavanju Zvezde, ali je efekat, i to dvostruki, postignut. Zvezdaši lakše dišu jer, makar bilo i netačno, misle da iza projekta o oživljavanju Zvezde stoji država, a za lični rejting nije loše imati iza sebe armiju navijača koji će Vučiću u plus pripisati i zakon o aboliciji kojim je jedan delija, Uroš Mišić, poznat po tome što je svoju ljubav prema Zvezdi vatreno dokazivao nanoseći teške opekotine policajcu u civilu, odnedavno na slobodi.

Za srpski fudbal bilo bi dobro da Crvena zvezda zaista stane na noge što je brže moguće, ali teza koja se često protura i potura da je Crvena zvezda srpski klub, dok je Partizan i dalje jugoslovenski jer se, zaboga, nije odrekao svog jugoslovenstva u zvaničnom imenu sportskog društva, opasna je i pogrešna. Oba kluba, odnosno sportska društva, nastala su 1945. a njihova imena bila su posledica vremena u kome su rođeni. Na partizanskim kapama stajala je crvena zvezda. Navijači se od tada pa do danas opredeljuju za klupsku crveno-belu ili crno-belu boju na osnovu uspeha, velikih asova, tradicije i porodičnog nasleđa, ali država mora jednako da navija za oba velikana srpskog sporta, pri čemu potpuno nebitno treba da bude kome su privatno skloniji premijer, potpredsednik Vlade ili predsednik države.