Trebaju nam Đokovići ali iz sistema

Četiri olimpijske medalje Srbije iz Londona 2012. liče na priču o polupunoj ili polupraznoj čaši, u zavisnosti od toga da li se o sadržaju izjašnjava optimist ili pesimist. Za srpske sportske optimiste, među koje spada i Vlade Divac, predsednik Olimpijskog komiteta Srbije, četiri medalje su uspeh. To potvrđuje i u razgovoru za NIN.

Generalno, zadovoljan sam. Kad podvučemo liniju i pogledamo rezultat konstatujemo da smo osvojili jednu medalju više nego u Pekingu 2008. i to je, ma koliko mali, nesumnjiv napredak. Sa druge strane, još sam zadovoljniji potencijalom koji smo pokazali u Londonu, što nas uverava da smo na pravom putu za Olimpijadu u Rio de Žaneiru 2016. Lično, mislim da smo mogli i bolje da prođemo jer smo u nekoliko sportova i disciplina bili jako blizu medalje, ali isto tako moglo je da bude i gore jer je sport nepredvidiv. Ja ću biti zadovoljan tek kad Srbija krene na neke olimpijske igre sa potencijalom da osvoji desetak medalja. Ne kažem da ćemo jednog dana osvojiti 10 medalja na olimpijskim igrama, ali ako naše selekcije i pojedinci odu na takmičenje kao favoriti biće to dokaz da smo uspostavili pravi sistem, kaže Divac.

Kako ostvariti taj cilj?

Radom, strpljenjem, poboljšanjem uslova, dobrim planiranjem... Najvažniji je sistem iz koga će proizići rezultati. Divno je što imamo Novaka Đokovića i kamo sreće da imamo još mnogo Novaka u raznim sportovima, ali moramo znati i razumeti da Novak Đoković nije produkt sistema, već angažovanja njegove familije i njegovog velikog rada na usavršavanju talenta.

Sistem traži dobre uslove, uslovi zavise od države, država nema para ni za preče stvari od sporta i tako ulazimo u začarani krug...

Ne bih se složio. Para nikad dosta, ne bi ih bilo dovoljno i da smo mnogo bogatiji nego što jesmo, ali ne možemo sve pravdati nedostatkom sredstava. Naša država ceni i pomaže sport. Dokaz su i nacionalne penzije za bivše vrhunske sportiste koje mnogim mojim kolegama, bivšim reprezentativcima, danas puno znače. U prethodnom periodu Ministarstvo omladine i sporta uradilo je mnogo a i ovo novo je krenulo dobrim putem. Dok se ne popravi materijalna situacija možemo da se bolje organizujemo, da utvrdimo kriterijume i prioritete, da sagledamo i tuđa i naša iskustva. Sport ne sme biti privilegija onih koji mogu da plate članarine...
Mi se u Olimpijskom komitetu bavimo vrhunskim sportom, ali njega ne može biti bez baze. Negde moraš da počneš. Treba nam sinhronizovan rad od škole i rekreativnog sporta preko klubova do vrhunskog sporta. Ja sam počeo na ulici, u parku. Drugi korak je bio škola a danas u većini škola u Srbiji nema uslova ni za časove fiskulture, a kamoli za sport. Treći korak je klub kao odskočna daska za vrhunski sport. Umesto toga često imamo roditelje koji zamenjuju sistem.

Šta država može da uradi za sport, osim da poveća davanja?

Još uvek ne pomaže firmama koje ulažu u sport. Ima nekih naznaka da bi u budućnosti moglo da dođe do toga, ali kriza traje, trenutno nema prostora. To bi trebalo rešiti zakonom i sigurno bi mnogo pomoglo sportu, a ne samo Olimpijskom komitetu. Zanimljivo je da 90 odsto naših sponzora čine inostrane kompanije koje posluju u Srbiji. Svi hoće da nastave saradnju sa nama uprkos krizi jer su njihove analize pokazale da su svi dobili više nego što su očekivali jer je olimpijski pokret brend koji ima težinu.

Kako se finansira Olimpijski komitet Srbije?

Ranije je država više para odvajala u olimpijskoj godini, a sada je stala iza našeg projekta za Rio 2016. i odredila sličan budžet kao u 2012. Da bismo ostvarili značajan rezultat u Riju mora da se počne sad.... Od države dobijamo oko dva miliona evra a ostatak do nekih pet miliona obezbeđujemo sami, preko sponzora, i delom od Međunarodnog olimpijskog komiteta koji ne daje direktno novac ali pomaže edukaciju trenera, stipendira sportiste, plaća pripreme. Naš cilj je da obezbedimo stabilne uslove za sve četiri godine do naredne Olimpijade.

Da li je posao predsednika Olimpijskog komiteta teži od očekivanog?

Jeste, mnogo teži...Uzima mi mnogo više vremena nego što sam očekivao, ali sport mi je dao mnogo, ako ne i sve, i ja kroz ovo angažovanje vraćam sportu i sportistima. I ja sam jednom bio mlad i tražio svoju šansu u sportu. Zadovoljstvo mi je da pomognem mladima kao što su mnogi pomogli meni. Zato mi nije teško da snimam i reklamne spotove od kojih prihod ide Olimpijskom komitetu. Velika kompenzacija su bile medalje u Londonu. To je mnogo lep osećaj, za nijansu možda čak i lepši nego kada sam osvajao medalje dok sam igrao.

Šta do Rija?

Verujem da smo obezbedili stabilno finansiranje. Naši olimpijski kandidati su podeljeni u tri grupe. Oni iz grupe A imaju obezbeđenu stipendiju od 500 evra, isto kao i njihovi treneri. Kandidati iz grupe B dobijaju po 300, evra dok se onima iz grupe C plaćaju pripreme, a kad ostvare potrebne rezultate prelaze u više kategorije. Razmišljamo o tome da ukinemo takozvane B norme jer smo ozbiljna sportska zemlja koja ne treba da na olimpijadu vodi sportiste-turiste. Dalje, pojačaćemo stručni rad. Recimo, pre dve nedelje bio sam u Americi, u kontaktu sam sa jednim čovekom našeg porekla, istaknutim psihologom, diplomcem na Harvardu. Psihologija u sportu mora da bude deo stručnog tima. Ne bih još otkrivao njegove ime, krajem januara dolazi u Beograd, predstavićemo ga i, verujem, uključiti u naše programe. Moramo da delujemo timski jer u Riju planiramo da nadmašimo London.



Šta se dešava u našoj košarci? Ove godine obeležen je neobičan jubilej -10 godina od poslednje zlatne medalje na Svetskom prvenstvu u Indijanapolisu 2002, kad ste vi još igrali?

Žao mi je...Voleo bih da nije tako, ali to je naša realnost. Negde smo pogrešili, negde su nam stvari izmakle iz ruku... Nema dovoljno dobrog stručnog rada sa mladima, centri nam se gase ili životare... Da mi je neko rekao, dok sam ja igrao u Slogi, da će doći vreme kada će u Kraljevo na utakmice dolaziti 200-300 ljudi rekao bih da je to nemoguće, ali desilo se... Imamo veliki jaz između tri kluba u Jadranskoj ligi i ostalih koji igraju Srpsku ligu.

Kako zadržati kvalitet kada iole talentovanog dečaka počinju da prodaju sa 14-15 godina svi, od roditelja i menadžera do samih klubova?

Dobro pitanje na koje nemam odgovor. Rekao bih da nije stvar u propisima, zabranama se malo šta postiže, već u vaspitanju. Mlade treba učiti da vole sport i da će novac i slava doći, ako vrede. Kada sam od Sloge primio prvu stipendiju otac mi je rekao da je vratim... Jedan moj ded me je, kad sam već bio afirmisani košarkaš, pitao čime se bavim a kada sam mu rekao košarkom on mi je uzvratio: Ma to znam, pitam šta ozbiljno radiš... U redu, sve u svoje vreme, ali ako ne vaspitavaš mlade kad počnu da se bave sportom, ne možeš od njih očekivati da prepoznaju njegove vrednosti... A vaspitanje ne zavisi samo od roditelja nego i od profesora i trenera.

Da li bi trebalo stimulisati profesore fizičkog vaspitanja za rad van nastave, u školskim sportskim sekcijama?

Apsolutno. Ima nekih sportova i klubova koji u profesorima imaju dragocene saradnike, ali to treba rešiti sistemski, na nivou države. Škola i klub moraju da budu baza vrhunskog sporta... Nedavno sam obišao osam škola u Srbiji i video da u svakoj ima na pretek odbojkaških lopti i odličnih selekcija dečaka, sve dvometraši kao nekad u košarci. Očito je da se u odbojci dobro radi, to potvrđuju i rezultati. Bilo bi dobro i da malo racionalizujemo ponašanje jer nam siromaštvo ne dozvoljava da razvijamo sve sportove u svim gradovima. Trebalo bi napraviti raspored, prioritete za pojedine gradove u skladu sa tradicijom, uslovima, klimom... Zašto bi Kraljevo moralo da ima i košarku i odbojku i rukomet i fudbal? Društvo bi, u skladu sa kriterijumima i rezultatima, trebalo da finansira najkvalitetnije sportove u jednoj sredini a ostali bi morali da se izbore - rezultatima, masovnošću, kvalitetom - da dođu na listu za ozbiljno finansiranje iz državne kase.