Žrtve “cinične strategije”

Majkl Mičer, doskorašnji britanski ministar za životnu sredinu u vladi NJenog Kraljevskog Visočanstva (1997-2003) smatran je za jednog od najkompetentnijih kadrova u vladi Tonija Blera. Posebnu naklonost šire javnosti, Mičer je stekao kritičnim stavom prema vladinoj politici vezanoj za komercijalizaciju genetski modifikovanih useva. Tako je pao u nemilost najužeg partijskog rukovodstva laburista (Alister Kembel i družina), partije koja uživa ogromnu finansijsku podršku biotehnološkog sektora. Posle višemesečnog pritiska, Mičer je podneo ostavku na ministarsku funkciju u junu 2003.

Kao i drugi “smenjeni” ministri pre njega (Kler Šort, Beverli Hjuz i Robin Kuk), selidbom u niže ešelone britanskog Parlamenta, Mičer postaje jedan od najžešćih kritičara Blerove vlade. Svetsku javnost zaintrigirao je komentarima o globalnom ratu protiv terorizma kao “političkom mitu koji je propagiran za postizanje svetske hegemonije SAD”. U poslednje vreme, u kritikama onoga što on naziva “cinične strategije” britanske i američke vlade, Mičer je počeo da koristi interesantne podatke vezane za ratove na Balkanu koji su se do sada veoma retko pojavljivali u britanskom političkom mnjenju. Razgovor za NIN počeli smo pitanjem o normalizaciji odnosa Libije i Velike Britanije i “rehabilitovanju imidža” pukovnika Gadafija u svetskim medijima.

- Normalizacija odnosa Velike Britanije i Libije je bazirana na navodnom “pokajanju” pukovnika Gadafija. NJegova prošlost vezana za razvijanje oružja za masovno uništenje i terorizam svrstala ga je među glavne neprijatelje Zapada. Uvidevši šta se dešava u Iraku, on je sada, navodno, shvatio da mu je bolje da se povinuje vrednostima zapadnog sveta. Ja u to ne verujem nijednog momenta. Mislim da je pravi razlog dil dve vlade prouzrokovan uzajamnom potrebom. Gadafi, kao sedmi proizvođač nafte na svetu, već neko vreme grozničavo traži nova tržišta da pospeši svoju ekonomiju. Naša vlada je sa druge strane u veoma nezgodnoj situaciji pošto neminovno ulazi u energetsku krizu, pa joj je poboljšan pristup libijskim izvorima nafte od strateškog značaja. Naravno, može se reći da nema ništa loše u ovakvom dilu kupca i prodavca. Problem je što je ovaj čovek do skoro nazivan međunarodnim parijom, neko koga su Amerikanci godinama pokušavali da eliminišu i koga je naša vlada sa pravom smatrala za neprijatelja. Gadafi veoma dobro razume prirodu vlasti. Nakon rukovanja sa Blerom, on će potpisati ugovore vredne stotine miliona funti sa kompanijama kao što su Shell i BAE. Problem u svemu je očigledan nedostatak morala sa naše strane kad se to, povrh svega, predstavlja kao veliki trijumf u borbi protiv terorizma.

U medijskim nastupima, kao primer duplih standarda i nemoralnosti američke spoljne politike u Iraku i borbi protiv globalnog terorizma, navodite politiku vlade SAD za vreme ratova na području bivše Jugoslavije. Zašto mislite da je poređenje ovih konflikata danas relevantno?

- Na površini ove dve teme nisu povezane. Međutim, kad analizirate učešće Amerikanaca u ratovima na Balkanu i drugim konfliktima širom sveta, onda postaje jasno da oni u stvari nemaju problem da sarađuju sa ‘teroristima’ kada je to u njihovom interesu. Za vreme rata u Bosni, Amerikanci su koristili dobre veze sa mudžahedinima iz Avganistana i proiranskog elementa Hezbolaha, gde su regrutovali veliki broj ljudi u ratu protiv Srba. Takođe, znamo da je Pentagon sarađivao i sa drugim radikalnim islamskim grupama u organizaciji i švercu oružja ka bosanskim muslimanima, što je bilo direktno kršenje embarga UN. Za taj posao su korišćene američke, turske i iranske tajne organizacije, a ceo posao je išao preko Hrvatske i aerodroma u Tuzli, gde su američki ‘herkulesi’ i avioni Iran er isporučivali ove pošiljke. Etničko čišćenje 200 000 Srba iz Krajine izvedeno je u režiji penzionisanih oficira američke vojske u najmu MPRI, plaćeničke kompanije iz Virdžinije sa dobro poznatim vezama sa CIA. Na Kosovu je ovo mešanje Amerikanaca eskaliralo u nešto što je veoma ličilo na njihove aktivnosti u El Salvadoru i svrgavanju tamošnjeg sandinističkog režima. Amerikanci su naoružavali, trenirali i pružali logističku pomoć UČK za koje se znalo da učestvuju u otvorenoj terorističkoj kampanji. Ironično je to što znamo da su u tom poslu Amerikancima pomagali i delovi Bin Ladenove mreže. NJihovi stari partneri sada su postali teroristi.

Da li su vam ove činjenice bile poznate dok ste bili ministar u vladi za vreme NATO bombardovanja Jugoslavije i kakve je mišljenje vladalo među vašim kolegama o navodnim razlozima za vojnu intervenciju?

- Da budem potpuno iskren, za vreme bombardovanja Jugoslavije, kao ministar za životnu sredinu, ja nisam bio upoznat sa ovim činjenicama. U našoj vladi ministri se uglavnom bave temama koje su od isključivog značaja za njihova ministarstva. U takvim situacijama za jednog ministra uglavnom i nije preterano pametno da se meša i dovodi u pitanje procenu ljudi iz Forin ofisa. Naravno, iz ove perspektive sada je jasno da su priče o ‘genocidu’ i stotine hiljada nevinih žrtava bile grubo preuveličane.

Koji su bili osnovni razlozi za spomenutu politiku SAD na Balkanu devedesetih godina?

- Osnovni razlog za takvu politiku SAD na Balkanu je bila njihova želja da uspostave veći stepen geopolitičke kontrole kroz uspostavljanje prijateljski nastrojenih ili, ako hoćete, saradničkih režima. Milošević se u jednom trenutku pojavio kao prepreka tom cilju, moram dodati ne iz nekih moralnih razloga, pa je morao biti uklonjen kao poslednji ostatak komunizma. To Amerika nije uradila zato što su Miloševića smatrali za lošeg čoveka. Među nekoliko razloga koji su prouzrokovali tu potrebu za povišenu geopolitičku kontrolu na Balkanu, nafta je odigrala jednu od ključnih uloga. U tom kontekstu ono što je urađeno na Balkanu prevashodno je imalo za cilj prekid ruskih monopola nad transportnim rutama za naftu i gas u regionu. To je rađeno uporedo sa postavljanjem prozapadnih režima u državama basena Crnog i Kaspijskog mora koje su veoma bogata izvorišta nafte i prirodnih gasova. Od vitalnog strateškog značaja za SAD je uspostavljanje takozvanog Transbalkanskog naftovoda koji je zamišljen kao osnovna ruta za naftu i gas iz centralne Azije ka Zapadu. On ima dve zamišljene rute, iz Crnog do Jadranskog mora preko Bugarske, Makedonije, Kosova i Albanije. Druga ruta vodi preko Srbije do luka na hrvatskom i italijanskom primorju, a treba da prenosi naftu i gas iz jedne rumunske luke na Crnom moru. Naravno, ovo nije bio jedini razlog zašto su se neke stvari odigrale kako jesu na Balkanu, ali je u pripremi dugoročne strategije SAD u regionu ovaj razlog sigurno odigrao veliku ulogu.

Da li to znači da su vojne intervencije u Avganistanu i Iraku na neki način proizvod iste strategije?

- Razlozi su prilično povezani. Intervencije u Avganistanu i Iraku su takođe motivisane geopolitičkim ciljevima i jasnom potrebom za kontrolom preostalih izvora nafte. Pod geopolitičkim ciljevima mislim na uspostavljanje vojnih baza u centralnoj Aziji i na Bliskom istoku. Jedan od razloga za rat u Avganistanu je kontrola nad izvorištima u Kaspijskom basenu. Tamo se talibani polako vraćaju na noge, a Rusija stiče sve više uticaja. Nasilje je prisutno u celoj zemlji i Amerikanci nisu ni blizu uspostavljanja nekog režima koji bi mogao da kontroliše situaciju. Zbrka u kojoj su se našli u Iraku je još gora. Ne verujem da Amerikanci mogu još dugo da podnesu ovakve gubitke kakve su imali do sada. NJihov neuspeh u uspostavljanju ključnih javnih usluga, ogromna nezaposlenost kao i sada već totalni gubitak bilo kakve moralne superiornosti ukazuje na težinu situacije u kojoj se nalaze. Amerikanci u Iraku trenutno imaju oko sto četrdeset hiljada trupa. Po nekim procenama, taj broj bi trebalo da se svede na nominalnih deset do dvadeset hiljada što bi predstavljalo prihvatljivo rešenje za Iračane. Međutim, trenutna situacija nikako ne dozvoljava povlačenje jer bi postojala realna opasanost da izgube kontrolu nad izvorima nafte. Zato je realno očekivati pomeranje roka za povlačenje američkih trupa iz Iraka koje je obećano za 30. jun.

Na početku našeg razgovora ukazali ste na energetsku krizu koja, po vašem mišljenju, neminovno dolazi. Koje su razmere te krize i zašto ona ima takav uticaj na spoljnopolitičku strategiju najvećih svetskih sila?

- Svet se trenutno nalazi na nečemu što nazivamo prelomna tačka kada su energetici u pitanju. Globalna proizvodnja nafte, i u nešto manjoj meri prirodnog gasa, trenutno je dosegla vrhunac. Ono što sada nastupa je faza opadanja globalne proizvodnje. U početku će ta stopa biti veoma blaga da bi kasnije počela da se povećava. Problem je u tome što u isto vreme globalna potražnja raste ogromnom brzinom, primarno zbog naglog ekonomskog razvitka hibridnih ekonomija kao što je Kina. To će prouzrokovati dramatično povećanje pritiska na potražnju nafte na globalnom tržištu u sledećih deset, petnaest godina. Pošto se Zapad nije na vreme okrenuo alternativnim, to jest obnovljivim izvorima energije kao što su vetar, solarna energija i bio-masa, potreba za kontrolisanjem glavnih izvora nafte, pitanje je od vitalnog strateškog značaja. Tu prevashodno mislim na Saudijsku Arabiju i Irak kao i na basen oko Kaspijskog mora. Barem u sledećih deset godina ovi regioni će biti pod nekakvom vojnom kontrolom SAD. Povećanjem pritiska na potražnju treba očekivati i sve veći angažman SAD u Zapadnoj Africi kao i uporedo traženje novih izvora.

Kakav bi uticaj promena vlasti u Americi imala na ovu strategiju?

- LJudi misle da je trenutna spoljna politika SAD na Bliskom istoku u najvećoj meri motivisana nekim direktnim interesima Buša i male grupe neokonzervativaca čija je povezanost sa naftnom industrijom dobro poznata. Nažalost, situacija je mnogo kompleksnija. Ukoliko Keri pobedi na izborima u septembru, američka strategija na Bliskom istoku će se promeniti, ali sasvim malo. Da bi se SAD i ostale vodeće sile preusmerile ka alternativnim izvorima energije, potrebno je uspostavljanje i usaglašavanje jedne dugoročne vizije u celom svetu koje mora poći od SAD. Takođe, potrebno je i strahovito puno novca. Kad bi se takva odluka danas i donela, a tome nismo ni blizu, bilo bi potrebno najmanje deset do petnaest godina da se naše ekonomije preusmere u tom pravcu. Zato se plašim da će ovo pitanje nastaviti da dominira američkom spoljnom politikom bez obzira na to ko tamo bude vladao. Ono što je meni neshvatljivo je da su Amerikanci i ostale vodeće sile spremni da plate tako veliku cenu za nešto što je bazirano na veoma kratkoročnoj strategiji. Čak i kada bi se sve odigralo po najboljem mogućem scenariju za SAD, činjenica je da će do 2015. globalne naftne rezerve biti skoro iscrpljene pa ćemo onda biti primorani da se okrenemo alternativama. Platiti toliku cenu u ljudskim životima kao i potpunom demonizacijom svoje zemlje zbog nečega što će tako kratko trajati, meni je potpuno neshvatljivo.

Šta bi SAD i vodeće sile trebalo odmah da preduzmu kako bi donekle ublažile šok predstojeće energetske krize?

- Ono što je potrebno da se uradi po pitanju energetika je dobro poznato i u tom pogledu postoji opšta saglasnost među svetskim ekspertima. SAD kao ubedljivo najveći potrošač mora da povede više računa o upotrebi energije. To znači da mnogo više potencira efikasnost u upotrebi energije. Pored toga postoje i drugi mehanizmi kao što su upotreba poreskog sistema za davanje jasnog signala industriji i potrošačima da koriste manje goriva. Tu se prevashodno misli na ljude koji voze automobile. Ove mere se moraju primeniti kako bi se stvorili uslovi za uporedno preusmeravanje ka izvorima energije koji se mogu višekratno puniti. To bi trebalo da predstavlja osnovu za novu, dugoročniju globalnu strategiju. Ukoliko ne počnemo odmah da se ozbiljno bavimo ovim pitanjima plašim se da će nas veoma brzo zadesiti najveći civilizacijski problem u skorijoj istoriji čije posledice ne možemo u potpunosti da sagledamo.