19.05.
2024.
Iva je iz Kruševca otišla u fabriku ribe na Aljasci: Za mesec zaradiš 10.000 dolara, ali još pamtim šta se kolegi desilo
Iva je iz malog mesta u Srbiji otišla da radi na drugi kraj sveta.
Mirko Ilić autor je svih ilustracija uz intervju
Kada krenete iz rodne Bijeljine, završite Školu primenjenih umetnosti u Zagrebu, i kao mlad umetnik pokažete talenat i sposobnost da svoje umeće dobro plasirate neminovno je da uspete. Mirko Ilić (57) je bio najatraktivniji i najprodorniji član strip grupe Novi kvadart koja se pojavila krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih. Prvi je to u NIN-u uočio Bogdan Tirnanić. Danas je ovaj sagovorik NIN-a jedan od najtraženijih ilustratora i karikaturista u vodećim svetskim magazinima i novinama. Od 1986. godine živi i radi u NJujorku.
Krajem proše godine promovisana je značajna knjiga o njemu, tačnije njegova vizuelna biografija koju je sačinio Dejan Kršić, a koja se zove Mirko Ilić: Fist to Face. NJegove karikature zaista i jesu pesnica u lice društvenom zlu.
Dugo se već bavite znacima, simbolima mržnje u zemljama na Balkanu. Da li je to ekspanzija fašizma, izraz nezadovoljstva mladih ljudi, ili?
Zanimaju me znakovi mržnje, ne isključivo iz prostora bivše Jugoslavije, iako se tamo sve više pojavljuju. Ja sam pomogao 2000. godine Stivenu Heleru da objaviknjigu Kukasti krst, simbol bez mogućnosti iskupljenja. U toj knjizi on dokazuje da niko više ne može upotrebljavati svastiku a da nema negativnu konotaciju. U poslednjih desetak godina, počeo sam primećivati,dolazeći na Balkan, naročito u Beograd, ogromnu količinu znakova mržnje,naročito znakove skinhedsa,neofašističke, rasističke organizacije, koji se pojavljuju kao grafiti, na zastavama navijača, po stadionima. Kad bilo ko u svetu gleda na televiziji internacionalne utakmice iz tog dela sveta,možeih videti. Kad sam sa svojim prijateljem Stivom Helerom, jednim od vodećih kritičara dizajna u Americi, pre dve-tri godine posetio Beograd, od aerodroma do hotela u centru grada, on je uočio gomilu znakova skinhedsa. Jedno od prvih pitanja mu je bilo: Šta je ovo? Ovde tolerišu fašizam? Da li je ta ekspanzija fašizma na ovim prostorima izraz nezadovoljstva mladih generacija? Da. Tako je nastao fašizam u Nemačkoj, nezadovoljstvom i nemanjem posla. A to se dešava trenutno u istočnoj Evropi,a i u Grčkoj. Tamo je ogromna ekspanzija desnice i fašizma. Zbog ekonomskog nezadovoljstvapolitičari i religiozne organizacije manipulišu mladima. Usmeravaju ih u pravcima koji im pašu, i umesto da im daju posao, daju im mete.
Često ste govorili da se vlast u drugim zemljama sistematski obračunava sa tim problemom, a da u zemljama Balkana to nije slučaj. Zbog čega?
Skinhedsa, naravno, u Americi ima više nego u Srbiji, ali da bi se grupno pojavili na javnom mestu i nosili svoje oznake i svoje zastave, moraju dobiti dozvolu. To mora biti kontrolisano, što znači da kad dobiju dozvolu da demonstriraju, oni dobiju i policijsko osiguranje, pratnju. I to iz dva razloga, da ih policija može zaštititi od mogućeg napada, i da druge zaštite od mogućnosti njihovog napada. NJima se da određena ruta po kojoj se mogu kretati i demonstrirati i vreme trajanja demonstracija. Sve je kontrolisano. Kad god se članovi takvih grupa uhapse, ne fotografišu se samo njihova lica, nego i tetovaže. Tako se zna kojoj bandi-grupi tačno pripadaju. To se drži u arhivi za buduću identifikaciju.
Ja sam bio na Gej paradi u Beogradu, koja je bila napadnuta od strane 6.000 huligana-navijača. To se ne može desiti u Americi. I definitivno se ne može desiti da radi toga država poklekne i odustane od sledeće Gej parade jer ne mogu kontrolisati te huligane i zaštititi građane. A to bi trebalo da bude osnovni zadatak države, da zaštiti svoje građane. Dakle, postoje samo dva moguća odgovora, ili je država nemoćna da ih zaustavi, ili oni imaju pod kontrolom deo vladajuće strukture, pa ih država ne želi zaustaviti. Ne znam šta je gore.
Šta je, po vašem mišljenju, najveći problem u zemljama nekadašnje Jugoslavije kada je reč o poslu kojim se bavite?
Osnovni problem je što mladi ljudi nemaju nikakvu podršku. Iz škola izlazi veliki broj izuzetno talentovanih mladih ljudi. Međutim, ne može osoba biti dizajner ako nema šta i za koga da dizajnira. Tako da svi ti dizajneri, ili grafički, ili industrijski, ili modni, nemaju industriju koja bi ih podržala i održala, i zbog toga, nažalost, dobar deo onih hrabrijih i talentovanijih odlazi. A u međuvremenu, te sredine još nisu shvatile, i ja to neprestano ponavljam, da je najjeftinije i najlakše prodati sirovo, neobrađeno drvo, tu je najmanja zarada. Ali ako se to drvo oblikuje u stolicu, može da se zaradi mnogo više. A ako se to drvo oblikuje u jako dobro dizajniranu stolicu, količina novca koja se može zaraditi na tom drvetu je neverovatna. U tom slučaju svi zarađuju, država, proizvođač, dizajner, izvoznik.Nažalost, kod vas se još uvek u većini slučajeva prodaju sirovine, a ne pamet i lepota, talenat.To je uvek lakše i brže netalentovanima.
Kada kažete da su na ovim prostorima mediji u službi politike, da li to znači da u razvijenim zemljama Zapada, u SAD, oni to nisu?
Mediji su uvek u službi politike i publike, samo je pitanje balansa. U Americi ima dovoljno medija da ih niko ne može kontrolisati, a da ne govorimo uopšte o internetu. Ja čisto sumnjam da Obama može narediti bilo kojem od medija da napravi bilo šta. Mediji se tu i tamo priklanjaju nekom političaru ali uglavnom nisu pod kontrolom političara. Na teritoriji bivše Jugoslavije neki od političara su čak i vlasnici medija. Ne tako drastično kao Berluskoni u Italiji, ali dosta blizu. Na primer, NJujork tajms ima izuzetno dobar firewall da bi zaustavio bilo koga da uđe u kompjuterski sistem NJujork tajmsa. Oni se ne boje Los Anđeles tajmsa, oni se boje političara, vlasti, koji će ući u njihove arhive i pregledati šta imaju o kome. NJihov strah su političari, oni se štite od njih, domaćih i stranih. Oni se štite od političara i korporacija koje ih podržavaju.
Verujete li u moć karikature, plakata koji mogu da osude aktuelnu vlast? Ima li ikakvih dokaza za to?
Da. Nema svaki plakat toliko uticaja koliko bi dizajneri želeli, ali kad se pametan plakat ili nešto slično desi u pravom trenutku, na pravom mestu, sigurno da uticaj postoji. Čisti primer je plakat za predstavu Fine mrtve devojke, koji je odobren, štampan u Hrvatskoj, za Kazalište Gavela, koji se crkvi nije svideo, i crkva je doslovce preko gradonačelnika u Zagrebu zabranila i verovatno uništila sve te plakate. Dakle, imate instituciju kao crkva, u ovom slučaju katolička, koja postoji hiljadama godina, koja se boji jednog papira. Nije ni čudo, jer nekada davno je Martin Luter jedan takav papir zakucao na vrata katedrale i crkva je imala jedan od najvećih šokova koji im se mogao desiti rascep. A zašto je on to mogao zakucati na vrata katedrale u Nemačkoj? Zato što je njegov sugrađanin, Gutenberg, izmislio štampariju, pa su mogli u isto vreme odštampati dovoljno letaka, zakucati ih i podeliti na dovoljno mesta i prosvetliti, informisati dovoljno ljudi i doprineti rascepu crkve. Taj komad papira je nakon petsto godina postojanja Katoličke crkve, nju rascepio na dva dela, što nije uspelo ni nekim velikim i krvavim ratovima. Dakle papir - pero su ipak moćniji od mača. Nemojmo zaboraviti da je crkva, ne tako davno, mučila i spaljivala ljude radi pisane reči. Jer niti crkva, niti vlast nisu shvatili da jednom kad se misao, ideja, preseli iz glave na papir, ne možete je zaustaviti. Izgleda da im to još uvek nije jasno, inače ne bi bilo ovoliko zabrana: umetnika, izložbi, novina, pisaca, mislilaca.Zato i ubijaju novinare, zar ne?
Postoje li talentovane nacije ili su talentovani samo pojedinci, postoje li sredine koje neguju talentovane ljude i one druge koje svoje talente prepuštaju drugima?
Ne postoje talentovane nacije. Postoje jedino nacionalisti koji misle da su iz specijalno talentovane nacije. Postoje sredine koje više stimulišu talentovane nego druge sredine. Uzmimo jednu od najdemokratskijih zemalja u Evropi: Holandija, ima najveći broj dizajnera po stanovniku, jer ih stimulišu, i podržavaju, jer ih upotrebljavaju, jer im trebaju. Sa dizajnom je čudna stvar što su najuspešnije zemlje u dizajnu i umetnosti, zemlje koje imaju mala bogatstva, koje moraju paziti na svoja prirodna bogatstva jer ih nemaju dovoljno.
Postotak talentovanih u svim zemljama je isti, samo je pitanje kome se da šansa da napreduje, a kome ne. Nažalost, neke sredine, u ovom slučaju bivša Jugoslavija, mnogo više vremena posvećuju manekenima i sportistima, nego što posvećuju nekim drugim aspektima talentovanosti. Dakle fizičkim talentima se posvećuje puno više pažnje nego intelektualnom talentu, a da ne govorimo o tome da ako je neko dobar matematičar, fizičar, ili još apstraktnije, filozof, ta osoba nema nikakve šanse.
Pošto vi pripadate jednom od najvećih i najstarijih magazina u Srbiji, pitanje za vas je kad ste imali matematičara ili fizičara na naslovnoj strani.Ja uporno tvrdim, to je sad već dosadna priča, da je u medijima bivše Jugoslavije lakše završiti na naslovnoj strani ako ukradete deset miliona evra, nego ako ih uspete zaraditi. Valjda mediji misle da se ljudi lakše identifikuju sa ovima što ih kradu, jer je to objektivno lakše izvesti.
Naučnika smo imali pre dva broja na naslovnoj strani, ali kad smo kod NIN-a da li i danas mislite da vam je intervju sa Bogdanom Tirnanićem, kada ste imali 20 godina, otvorio vrata u svet?
Taj intervju u NIN-u je objavljen 11. 6. 1978. Ne znam da li mi je otvorio vrata u svet, jer ne znam koliko je svet u to vreme čitao NIN, a naročito na ćirilici. Međutim, meni je u mojoj glavi otvorio vrata sveta, zato što je neko za koga sam imao izuzetno puno poštovanja u to vreme, nazvao mene i pitao da li bih mu hteo dati intervju. Doputovao je iz Beograda u Zagreb i napravio intervju sa mnom. Zanimljivo je da je i njemu važnost tog intervjua ostala negde u glavi kao što je i meni. Najlepša stvar koja se u tom trenutku desila jeste to što sam ja bio uslovno rečeno klinac, što je NIN ipak bio institucija i što je neko tako uticajan kao on, došao mene intervjuisati i objavio to na dve strane NIN-a pod naslovom Majstorova senka, pri tom je on mislio na Andriju Maurovića. To su neki u to vreme shvatili kao delimično omalovažavanje. Meni je to bilo sasvim u redu, ja sam duboko poštovao Andriju i njegov rad. Biti u senci Andrije Maurovića mi nije bio problem. Veliki ljudi imaju velike senke.
Poslednji put kad sam imao samostalnu izložbu u Beogradu, u Haosu, pre jedno četiri godine, pozvao sam Tirnanića da dođe na otvaranje. Svi su mi rekli da nema šanse da će doći, da on u poslednje vreme ne izlazi, i za pravo malo čudo, on se pojavio na izložbi i potom napisao tekst Lekcija upornostikoji je bio komentar te izložbe, ali i savet roditeljima. Verovatno ovo zvuči malo sentimentalno sa moje strane, ali je lepo da je i on meni, a i ja njemu, dokazao da to što je napisao pre 30 i više godina još uvek vredi, da je bio u pravu, i da je bilo vredno njegovog puta iz Beograda za Zagreb.
