Šta će biti posle

Foto: AFP

Moji prijatelji iz Sahare, nema naše slobode/ Ujedinimo se ili ćemo nestati / Nijedna duša neće ostati živa u pustinji. Ovako su o Maliju pevali prošlogodišnji dobitnici Gremi nagrade, čuvena tuareška grupa Tinariven. Ovog januara, međutim, po njih su došli pripadnici Ansar Dine, polili su benzinom instrumente i zapalili ih, a članovima grupe poručili da će im odseći prste ako ih uhvate. Gitarista Abdalah Ag Lamida nije uspeo da pobegne, odveden je i ne zna se šta je sa njim.

Nestalih je u Maliju sve više, raste i broj izbeglica, samo od aprila prošle godine prema podacima UN u susedne zemlje izbeglo je oko 145.000 ljudi. Od početka ove godine, za manje od mesec dana, broj raseljenih dostigao je 30.000.

Francuska, uz pomoć snaga afričkih država, nastavlja ofanzivu započetu prošle nedelje, osvajajući prilično uspešno grad za gradom i potiskujući snage koje su zauzele sever zemlje. Uprkos tome što su primorani na povlačenje i što već uveliko napuštaju teritoriju Malija, islamisti poručuju da će se osvetiti i da se neće zaustaviti na otmici koju su izveli u Alžiru. (vidi okvir)

BESPOMOĆNOST
Vlada u Bamaku već dugo nema kontrolu nad severnim delom zemlje. Prošlog aprila je grupa oficira, nezadovoljna nesposobnošću države da se obračuna sa pobunjenicima, izvela državni udar, ali je to samo pomoglo snagama na severu. Vladine trupe isterane su sa te teritorije i proglašena je nezavisna država Azavad (kako Tuarezi nazivaju pustinjsko područje u kojem žive). To je trebalo da bude pobeda Tuarega, nomadskog naroda koji decenijama, još od šezdesetih godina i sticanja nezavisnosti Malija, zahteva sopstvenu nezavisnu državu. Plavi narod, kako ih nazivaju jer im indigo kojim boje odeću čini kožu plavom, teško nalazi zajednički jezik sa vladom Malija, koju optužuju za diskriminaciju i favorizovanje crnačkog stanovništva.

Nacionalni pokret za oslobođenje Azavada (MNLA) dobio je novu snagu posle rata u Libiji. Mnogi Tuarezi borili su se uz Gadafijeve snage, da bi se zatim vratili u Mali i sa sobom doneli prilične količine oružja. Tako se ispostavilo da je Azavad postao bolje naoružan od regularne malijske vojske; bolje organizovan i spremniji za borbu. U rekordno kratkom roku, za nekoliko nedelja, pobunjenici su uspeli da potisnu vladine snage sa severa i uspostave svoju vladavinu. Ali to je bio tek početak nevolja za Mali, a kako će se ubrzo ispostaviti i za Tuarege. Jer, islamističke grupe, uglavnom povezane sa Al kaidom, odavno su na toj teritoriji našle svoje utočište; mnoge od njih tamo opstaju zahvaljujući otkupima od otmica, a severni Mali pokazao se kao sigurno mesto za njihove baze.

Kada su se vladine snage povukle na jug zemlje, na red je došao sukob islamista i sekularne MNLA. Okršaji su bili žestoki, ali Tuarezi su poraženi; oni koji nisu bili voljni da se priključe novim snagama, oterani su.
Ansar Dina, islamistička grupa koja je preuzela vlast, osnovana je početkom prošle godine. Radikalni salafisti iskustvo su takođe sticali u Libiji, odakle su se vratili dobro naoružani i odlučni da uspostave svoju vlast u Maliju. Saveznike su našli u sličnim grupama, poput Al kaide islamskog Magreba (AKIM) čije se najvažnije akcije svode na kidnapovanje i otkupe; te Pokreta za jedinstvo i džihad u zapadnoj Africi (Mujao) koji se odvojio od AKIM-a zbog sukoba oko prevlasti. A i oko raspodele plena, koji nije mali: samo jedna grupa zapadnih radnika otetih iz izbegličkog kampa u Alžiru oslobođena je tek kad je isplaćeno 18 miliona dolara.

STRAHOVLADA
Sve u svemu, ubrzo pošto su potisnute vladine trupe, prošlog aprila, svet je obišla vest da su islamisti zauzeli severni Mali i uspostavili šerijat; naredili su zabrađivanje žena, zabranili muziku, krenuli u uništavanje sunitskih grobova i džamija, te mauzoleja u Timbuktuu, gradu proglašenom za svetsku kulturnu baštinu...

Islamisti su ubrzo preuzeli kontrolu nad najvećim mestima regiona i počeli da napreduju ka jugu. Postalo je izvesno da će uskoro biti i u Bamaku. Ovaj scenario naročito je uplašio Francuze. Ne samo da se u opasnosti našlo oko 6.000 francuskih građana koji žive u glavnom gradu Malija, već i čitavih 24.000 koliko ih još ima u susednim zemljama. Za Pariz je takođe bila uznemirujuća i mogućnost da se nemiri preliju u druge zemlje, naročito u Niger, koji je za Francusku glavni snabdevač uranijumom.

Čim je objavljeno da Francuska kreće u ofanzivu, islamski pobunjenici poručili su da smatraju da je objavljen rat islamu i da će odsad njihove mete biti sve ono što može da ugrozi interese Pariza. Ipak, uplašeni pretnjom stvaranja novog Avganistana na pragu Evrope, kako je to okvalifikovao francuski predsednik Fransoa Oland, Francuzi su svojoj vladi pružili punu podršku za akciju. Solidarnost su pokazale i ostale članice EU, a na terenu podršku je pružio EKOVAS (Ekonomska zajednica zapadnoafričkih država) koji je odmah poslao svoje trupe u Mali: oko 3.000 vojnika iz Nigera, Benina, Gane, Senegala, Burkine Faso i Togoa priteklo je u pomoć Francuzima. Vojska Malija, naravno, takođe se priključila, ali bez pomoći sa strane bila bi nemoćna. Uz francuske napade iz vazduha i pomoć EKOVAS-a na terenu, Bamako može da računa da će ostati bezbedan. Pariz je svakako u pravu kada tvrdi da bi, da nije intervenisao, islamisti već osvojili glavni grad, a onda bi bili spremni da krenu i na susedne zemlje; Oland nije propustio da ukaže da bi u tom slučaju bila ugrožena i evropska bezbednost.

Nije sporno da bi napredovanje Ansar Dina i njihovih saveznika dovelo u opasnost i druge afričke zemlje, ali tako veliku zabrinutost Pariza mnogi su povezali sa francuskom kompanijom Areva, koja već eksploatiše uranijum u Nigeru, a veoma je zainteresovana za sličan rudnik u mestu Falea, na jugu Malija.

RIZICI
I dok Francuzi i EKOVAS pozivaju i druge zemlje da ih podrže u akciji protiv islamista, oni koji ne podržavaju intervenciju prognoziraju da će islamisti sada uzmaći, ali da će biti teško potpuno ih poraziti, a još teže sprečiti njihove akcije odmazde. Od predsednika Egipta Muhameda Mursija stigla je poruka da će francuska akcija samo pogoršati situaciju u Africi i stvoriti novo poprište sukoba. To, svakako, nije nemoguće, jer niko nema odgovor na pitanje - gde će otići islamisti koji budu proterani iz Malija?

Za afričke države kriza u Maliju mnogo je više od unutrašnjeg sukoba. Sedam susednih država, koje ionako teško uspevaju da kontrolišu svoje granice, mogu da očekuju prelivanje problema na sopstvenu teritoriju. A one se već nose sa sličnim islamističkim grupama, terorizmom, nestabilnim vladama...

Predlozi da se vlada u Bamaku privoli na pregovore oko zahteva Tuarega stižu malo prekasno, jer je pred naletom novih grupa MNLA gurnuta u stranu, a Ansar Dina nije pouzdan pregovarač. U međuvremenu, francuski vojnici napreduju kroz sever zemlje, privremeni predsednik Malija, Dionkunda Traore, pozdravlja njihov dolazak, a EU je odobrila misiju za obuku i pomoć u reorganizaciji malijske vojske, u čemu će učestvovati 450 evropskih eksperata.

Nije izvesno šta zemlju očekuje po okončanju intervencije, i šta vlada Malija namerava da učini ukoliko sever bude potpuno oslobođen; niti da li je međunarodna zajednica spremna da pruži pomoć bez koje će biti nemoguće stabilizovati ovaj osiromašeni region. Bamako je možda zadovoljan uspešnom vojnom akcijom koja je u toku, ali ono što Mali očekuje posle toga nije tako obećavajuće.

LJuti Norvežani

Norveška, naftni šeik sa severa Evrope - spremna da osujeti teroriste na svojim platformama - dramatično je primila vest o talačkoj krizi na alžirskom gasnom nalazištu, gde je imala 13 svojih državljana. S nezadovoljstvom je primljeno to što je alžirskim vlastima najvažnije bilo da pokažu da teroristi neće uspeti da umaknu. Najpre se mora imati obzira prema životima talaca, smatraju u Oslu. Norveške vlasti su veoma oštro reagovale što unapred nisu konsultovane o vojnoj operaciji: i premijer Jens Stoltenberg, i ministar spoljnih poslova Espen Bart Eide. Ali, započinjanje pregovora (s ekstremistima) moglo je dovesti u iskušenje nove teroriste; Alžir je mogao računati da je pregovaranje skuplje od gubitka ljudskih života, ocenjuje ekspert za talačke krize Jon Kiršten Skogan. A pošto Alžir ne dozvoljava stranim firmama privatne naoružane čuvare, norveški Statoil bi ubuduće trebalo da koristi nove oblike nadzora i saradnje; jedna od mogućnosti su vojske u odnosnim zemljama i trupe NATO, smatra profesor Turbjern Knutsen.
Teroristi će ponovo udariti, alžirske vlasti će opet reagovati brutalno, što se ovde komentariše kao teror protiv terora. Ovog puta su u spiralu smrti uključeni i Norvežani.



Talačka drama u Alžiru

Četiri paklena dana

Strepnje alžirske vlade, koja se protivila francuskoj intervenciji u Maliju, ostvarile su se gotovo istog časa kada je ofanziva na islamiste u susedstvu počela. Alžir, koji još nije zalečio rane od krvavog sukoba sa islamistima 1990, kada je više od 100.000 ljudi izgubilo živote, prvi je platio cenu stranog mešanja u Maliju.

Četvorodnevna agonija, tokom koje su teroristi u postrojenju za eksploataciju gasa In Amenas na jugu zemlje - kojim delimično upravlja i britanski energetski gigant Britiš petroleum - držali preko 800 ljudi, okončana je akcijom u kojoj je život, prema dosad objavljenim podacima, izgubilo 67 ljudi. Alžirski zvaničnici naveli su da su trojica terorista uhapšena, dok je njih 29 ubijeno. Stradalo je i 37 radnika u postrojenju, mnogi od njih strani državljani. Kako je saopštio premijer Abdelmalek Selal, u trenutku upada terorista u postrojenju je bilo 790 Alžiraca i 134 stranca iz 26 zemalja. Što se tiče napadača, objavljeno je da je u grupi koja je u zemlju ušla iz Malija bilo 11 Tunišana, trojica Alžiraca, dvojica Kanađana, dvojica Nigerijaca i jedan iz Mauritanije.

Odgovornost za napad preuzela je tzv. Maskirna brigada, koja je optužila Alžir za zatvaranje granica za izbeglice iz Malija, zatražila oslobađanje islamista iz alžirskih zatvora i obustavu francuske intervencije u Maliju. Napad je, navodno, predstavljao kaznu za Alžir jer je ustupio svoj vazdušni prostor francuskim avionima. Zaprećeno je i da će slični napadi uslediti i u zemljama koje podržavaju vojnu intervenciju u Maliju. Prema navodima policije, vođa ove terorističke grupe, Alžirac Mohamed el-Amin Benšeneb, poginuo je tokom napada alžirskih snaga. Veteran rata u Avganistanu protiv SSSR-a, i donedavno jedan od vođa Al kaide islamskog Magreba u Alžiru, Benšeneb - koji se prošle godine razišao s ovom grupom i osnovao Maskirne brigade - poslednjih deset godina učestvovao je u ubistvima i otmicama u Alžiru i Maliju; smatra se da je zaradio milione dolara od otkupa i već se spekuliše da je otkup možda i bio prvobitni motiv ove akcije.

Alžirska vlada je odbacila vezu sa događajima u Maliju. (Svoju snagu islamističke frakcije pokazuju i redovnim napadima na alžirske vojnike, jer vojska nije u stanju da dovoljno obezbedi 1.400 kilometara dugu granicu sa Malijem.) Ova akcija, smatra se, isplanirana je znatno ranije, a izvesno je da su teroristi imali saučesnika u postrojenju; kako je saopšteno, pomoć im je pružio jedan Nigerijac zaposlen kao vozač. Teroristi su bili dobro organizovani, imali su uniforme alžirske vojske, očigledno i plan postrojenja, a sa sobom su poveli i stručnjake za eksploziv.
Šta god da je bio prvobitni motiv, tek - islamisti su podsetili Alžir na ne tako davnu krvavu prošlost. U tome verovatno leži i objašnjenje za čvrstu odluku vlade da ne pregovara s napadačima i da odmah krene u oslobađanje talaca, akciju kojoj mnogi zameraju da nije u obzir uzela bezbednost zatočenih.

Talačka kriza je, zbog multinacionalnog sastava zaposlenih u postrojenju, izazvala uznemirenje i daleko izvan granica Alžira. Jedno reagovanje iz Francuske dobro ilustruje razmere problema. Ono što me veoma pogađa jeste izraz uzimanje talaca izjavio je francuski ministar odbrane Žan Iv le Dren. Kad je reč o tolikom broju ljudi, mislim da je reč o ratu.