Amnezija i video-trake

Vrata sudnice broj 1 Specijalnog suda bila su od 14. do 19. aprila zatvorena za javnost. Tako su htela trojica svedoka saradnika u procesu za ubistvo premijera Srbije Zorana Đinđića, Zoran Vukojević Vuk, Miladin Suvajdžić Đura Mutavi i LJubiša Buha Čume.

A svedočenja su tužiocima bila veoma važna, jer su s materijalnim dokazima više nego tanki. Pisali smo o tome: tragovi krvi na “pogrešnom” mestu, meci koji su valjda “isparili” negde u vazduhu, misteriozne rupe od metaka unutar zgrade vlade, neobjašnjene drastične razlike u veličini ulaznih rana kod Zorana Đinđića i njegovog telohranitelja Milana Veruovića, krv na pušci koja takođe nije analizirana, opušci “davidova” koji se iznenada pojavljuju tek pet dana posle ubistva i prvobitnog, temeljnog uviđaja...

E, NIN sada objavljuje ono što javnost mora da zna. Objavljujemo izvode iz svedočenja trojice svedoka saradnika, na osnovu originalnih transkripta iz sudnice broj 1.

Najpre, najvažnije: nijedan od trojice svedoka nije neposredni očevidac događaja o kome svedoči. Čume je 12. marta još u inostranstvu. Vuk u Šilerovoj. On kaže: “Ne znam nijedan detalj o ubistvu premijera.” Đura se tog dana kao bez glave vrti po gradu i ne zna šta se dešava.

Sve što zna, saznao je posredno. Od Mileta Lukovića Kuma, od Dušana Spasojevića, od Ninoslava Konstantinovića, Vladimira Vlade Budale Milisavljevića, braće Miloša i Aleksandra Simovića.

Ali. Kum Luković je upokojen, Konstantinović, Milisavljević i Simovići u bekstvu. Dakle, Đurina je priča neproverljiva.

Pozabavimo se, sada, Čumetom i pozadinom čitave priče. LJubiša Buha je, po sopstvenom priznanju, nevinašce. Ni luk jeo ni luk mirisao. “Pa tad (1995. godina) smo radili registraciju u Belom Manastiru. Koliko je to legalno, ilegalno. To su svi radili.” Đura Mutavi opisuje ga drugačije: “Ja znam ono što mi je Spasojević govorio a to je znači sa kolima i Spasojević je pričao da se bavio sa drogom. (...) Do 2000. godine, do tih promena, Spasojević se konsultovao o svim stvarima sa Čumetom. Čume je imao dobre veze, ja ne znam tačno koje su.”

Da li je Čume imao kontakte s ljudima iz vlasti posle 5. oktobra 2000. godine? Suvajdžić: “On je imao. To mi je pričao Spasojević. Znači isto je bio uključen u događaje oko 5. oktobra ali ja ne znam tačno sa kim je on pričao. Znam da se pričalo da je kum sa ovim Markovićem, s tim što jaja proizvodi, i da tu ima i nekih odnosa sa pok. Zoranom Đinđićem.”

A šta još kaže Čume? “Šešelj je tad dolazio kod mene u lokal. Čak smo igrali šah. Dušan je isto bio dobar sa njim. (...) i tad sam mu davao pare za stranku. I tako.” Zoran Vukojević Vuk: “Pa konkretno Vojislav Šešelj je tražio (od Spasojevića i Legije) da ubiju Đinđića.”

Čume, dalje: “Posle 5. oktobra, ja sam kum Dragoljubu Markoviću. A kod njega je dolazio i Zoran Đinđić.”

Susreti sa Čedomirom Jovanovićem: “Pa kad se slučajno sretnemo kod Dragoljuba Markovića. To je bilo pozdravljanje i priča ovako. Uopšte priča nije bila o politici.”

Najzad, advokat Goran Petronijević pita Buhu da li poznaje gospodina Bebu Popovića? “Poznajem.” Kada ste ga upoznali? “Kod Dragoljuba, par puta.” Kakvi su vaši odnosi? “Pa moji su odnosi sa svima dobri.” To znači i sa njim? “Da. Sa svima.” Da li ste imali zajednički posao? “Ne. Nisam.”

O Spasojeviću i Legiji. Svedok saradnik Suvajdžić: “Oni imaju dobre informatore iz kruga premijera.” Da se izbegnu promišljanja, kaže odmah potom: “Oni su u prvom redu hteli da ubiju Čedomira Jovanovića kao najbližeg premijerovog čoveka.” Pomenuće kasnije i Gorana Svilanovića, Vladimira-Bebu Popovića... Reč je o periodu koji je prethodio atentatu, a sve zbog navodnog “dana D” koji je iz nekog razloga bio zakazan za 15. mart.

Zemunci u obezbeđenju Posle 5. oktobra Zorana Đinđića su obezbeđivala i dva pripadnika zemunskog klana, Zoran Vukojević i Dušan Krsmanović. Vukojević svedoči, a njegove reči potvrdio je i Suvajdžić: “Posle 5. oktobra poslao nas je Legija da ih obezbeđujemo. Znači Đinđića i njegovo obezbeđenje.” Predsednik veća: “Koliko je to trajalo?” Vukojević: “Jedno petnaestak dana. Pošto je tad u tom periodu Marko Milošević nudio 5 miliona da se ubije Đinđić.” Odakle vam te informacije, pita član veća, sudija Milimir Lukić. “Od Dušana Spasojevića i od Legije.” Adv. Veljko Delibašić: “Da li je Dušan Krsmanović radio zajedno sa svedokom u obezbeđenju Zorana Đinđića?” Svedok Vukojević: “Jeste. Bio mi je podređeni. (...) Nosili smo oružje. Ja sam imao dozvolu. Krsmanović nije. Oružje je bilo kod mene. Dušan mi je rekao ako nas slučajno zaustave da će on da završi. Da ga okrenem i da će on da završi.”

O pripremama atentata na premijera LJubiša Buha, kaže, ne zna ništa. Ali, govori i ovo: “Ja sam tu rečenicu čuo.” Rečenica je da Zorana Đinđića treba ubiti. Izgovorio ju je, ne kaže kada, Dušan Spasojević. “Ali to je kod Dušana bilo, on na primer u toku dana pet, šest puta kaže, treba nekog ubiti.” Svejedno, takvu potencijalnu opasnost Čume ne prijavljuje svom i Đinđićevom kumu Dragoljubu Markoviću, čak ni kad je pobegao iz zemlje nekoliko dana pošto je 3. avgusta preživeo atentat. “Ne. Nisam govorio.”

Ali, Čume sva svoja saznanja o Spasojeviću i Legiji, pa i ovu informaciju, prenosi pukovniku Miletu Novakoviću, tadašnjem pomoćniku načelnika Uprave kriminalističke policije MUP-a Srbije.

Čume, naime, svedoči: “Ja sam krenuo da razotkrijem kompletno tu kriminalnu grupu 2002. godine krajem avgusta i početkom septembra. Tada sam zvao i policiju. Zvao sam Mileta Novakovića. (...) Ispričao sam kompletno za celu organizaciju njihovu.” Razgovor Čumeta sa Novakovićem traje tri dana:

“Treći dan Mile Novaković mi je rekao da žali zbog svega, da njemu ne daju sa vrha to da se radi.” Sledi zatim drugi susret: “Posle mesec dana, zove me Mile Novaković i ja ponovo dolazim iz inostranstva. (...) Nalazim se ponovo sa njima. Ponovo sedamo. Kaže Mile evo sad imamo da ih hapsimo. Ja sam tu. Ceo dan su sedeli i čekali su telefonski poziv. Na kraju su im telefonom javili da ne može ništa. (...) Oni bi ga hapsili odmah ali ne mogu gore vlasti da se slože.” Treći Čumetov susret sa Novakovićem: “Ja odem u inostranstvo ponovo. Zove me posle 20 dana Mile Novaković i kaže vreme je da ih hapsimo. Ja ponovo dolazim iz inostranstva. To je sve 2002. godine. Treći put dolazim. (...) Odemo gore u MUP. Sedeli smo jedno 4 sata. Čekali su zeleno svetlo da mogu da ih hapse da ja odmah tu budem. Ponovo im nisu dali zeleno svetlo. (...) Ja sam otišao ponovo u inostranstvo.”

I, najzad, četvrti susret, u Slovačkoj: “Izjavu sam davao dva dana i tri noći. Trebalo je tada da krenemo za Beograd. Javljeno im je ponovo da ne može da se krene da sačekaju 5, 6 dana. U međuvremenu je ubijen premijer.” Čume 19. marta stiže u Beograd.

Još na nekoliko mesta u svom svedočenju Čume govori: “Oni iz političkih razloga nisu njih mogli da hapse. (...) Vrh politike. Tako je meni preneto. Političari ne mogu da se slože.” Ko vam je to rekao? “Mile Novaković.”

Ko iz političkog vrha nije dozvoljavao hapšenje vođa zemunskog klana? Ko je, uopšte, tada to mogao da zabrani? Zašto nije dozvoljavao hapšenje? I zašto se čekalo ubistvo premijera da bi za Zemuncima bila raspisana potera? Zar je država ubistvom Zorana Đinđića odjednom postala jača, pa je tek onda smogla snage da se obračuna sa Spasojevićem i Zemuncima, Legijom i beretkama?!

NIN je u prošlom broju objavio da je policija već 21. februara znala da je Đura Mutavi bio čovek koji je kupio Bagzijev kamion. Prepoznao ga sa fotografije prodavac kamiona. Policija je, dakle, tu fotografiju Đure Mutavog imala i pre 12. marta. Pa zašto se, onda, Đurina fotografija nije odmah pojavila na poternici ubistva premijera, kada je na poternici već bilo njegovo ime? A to mu je omogućilo da u nekoliko narednih dana šeta po Beogradu i Vojvodini i potpomaže skrivanje državnih neprijatelja. Sam je tako posvedočio.

Puška iz koje je navodno ubijen premijer i ranjen njegov telohranitelj. Đura Mutavi: “U vezi puške on (Spasojević) rekao je da je Legija uzeo tu pušku iz JSO-a i da ta puška mora da se vrati tamo na mesto i da ta puška ne može da se uništi, da mora da se zakopa.” Zadatak da zakopa pušku dobija Ninoslav Konstantinović. On odlazi sam da to učini. Gde? “Preko puta tih garaža (u Milentija Popovića ulici, kod “Sava centra”) ima jedno gradilište, pa da li tu da zakopa, ili tu negde oko hale ‘Limes’, jer su tu isto gradilišta okolo. Znači, tu negde na ta dva mesta da zakopa, jer nije imao gde drugo.”

Ovo je, dakle, informacija na osnovu koje policija bez problema pronalazi pušku, onaj “hekler i koh”. Đurina informacija je krajnje precizna, nema šta. Zato i treba da poverujemo da se sve to zaista tako i dogodilo. Važi. Ili da ipak postavimo pitanje: Ko je, uopšte, policiju doveo do puške, i to bez istražnog sudije koji stiže tek pošto je puška pronađena? Konstantinović je, da podsetimo, u bekstvu, a Đura Mutavi je jasno demonstrirao koliko zna o mestu na kome je zakopana.

Čeda Jovanović je, u Skupštini Srbije prošlog leta priznao dva odlaska u Šilerovu, oba puta zbog pobune “crvenih beretki” u novembru 2001. godine. Čume je na istom tragu: “Ja sam odlazio u Šilerovu. (...) čuo sam da je bio Čeda, ali ja nisam video. (...) Ja mislim jednina (broj dolazaka). Jednom. (...) Ja mislim da je to bilo u vezi sa pobunom ‘crvenih beretki’.”

Ali, pitanje je koliko se možemo osloniti na Čumetovo pamćenje, jer pamćenje mu je, što se kaže, selektivno. Odlično ga služi kad je reč o događajima od pre pet-šest godina, izdaje ga posle zime 2000. godine: “Ne sećam se”, odgovara na pitanje da li je išao u Vladu Republike Srbije. “Ne sećam se”, na pitanje da li mu je Spasojević pričao ko ga je posećivao u zatvoru posle otmice Miškovića. “Ne sećam se”, na pitanje da li je Čedomir Jovanović spominjao Dušana Spasojevića. “Ne mogu da se setim”. Da li je posle 5. oktobra odlazio na Institut bezbednosti. “Ja se ne sećam”. Da li je sa Jovanovićem odlazio na spomenuti institut BIA. Najzad: “Ne mogu da se setim”, odgovara Čume na pitanje da li je Čedomir Jovanović dolazio kod njega u lokal.

Čume se, dakle, seća, ili zna za jedan odlazak u Šilerovu, u vreme pobune JSO-a. Novembar 2001. i Đura će: “Dolazio je, ja znam. (...) Vidite, meni je poznato da su oni imali kontakt dok su imali kontakte da su imali kontakte, ali ja o tome ne mogu puno da pričam, jer ne znam.” A razišli su se, nastavio je Đura Mutavi, posle Spasojevićevog izlaska iz zatvora, u kome je bio zbog otmice Miroslava Miškovića. U septembru 2001. pre pobune JSO-a. Pa kada je, to, Čeda odlazio u Šilerovu, i koliko puta? Ili to uopšte nije vežno? Jer, Zemunci su ionako hteli da ga ubiju, ali je Đinđić, eto, ispao lakša meta.

No, svedočio je i Zoran Vukojević Vuk, šef obezbeđenja u Šilerovoj: “Rekao sam dolazio je Šešelj, Čedomir Jovanović, Mikelić, Milanović, i ne mogu da se setim ko sve. (...) Dolazio je ovaj iz ‘Simpa’ Tomić, ne znam ti neki iz ‘Zekstre’ su se nešto svađali, ne znam sad nazive tih firmi.” Advokat Nenad Vukasović ga pita koliko je puta Čedomir Jovanović dolazio. Odgovor: “Ne znam. Otprilike oko 5 do 6 puta je dolazio. Ne mogu tačno da se setim.”

No, rekao je ovaj svedok, Zoran Vukojević, i sledeće: “Postojale su kamere koje su služile za obezbeđenje i kamere unutar objekta. Bili su uređaji svi. (...) Sve je snimano. Znači, sve je snimano. (...) Da ostali su tragovi. To je bilo u Šilerovoj. Pa 12. je bilo.” Kaseta kasnije u Šilerovoj više nije bilo. Ali, to ne znači da ih uopšte nema, na nekom drugom mestu. i da se u zgodnom momentu neće pojaviti. Štampa, uostalom, uveliko najavljuje. Ili to, samo, izmišljaju oni mongoloidni tabloidi?

Ako išta, jedno je ovde izvesno: svim ovim pričama koren je u 5. oktobru 2000. godine, i paktu s đavolom koji je tada načinjen u ime svrgavanja Slobodana Miloševića. To je, da podsetimo, onaj koga će kasnije hapsiti i Dušan Spasojević i Mile Luković Kum.

Kako je, dakle, ovaj pakt napravljen? Prema Vukojevićevoj interpretaciji, Zoran Đinđić je preko svog kuma Dragoljuba Markovića, Surčinca, vlasnika “Krmivo produkta”, stupio u kontakt sa Čumetom. Ovaj ga povezuje sa Spasojevićem, koji ga dovodi do Legije. Ostalo je istorija.

A o 5. oktobru, neko laže.

Suvajdžić, naime, kaže pod zakletvom da su 5. oktobra svi bili kod Čumeta u Kotobanji. Čume pak, isto pod zakletvom, govori da su 5. oktobra svi bili kod Skupštine, na demonstracijama.

Kotobanja, naravno, nije blizu Skupštine. A zašto je neko od dvojice kolega po saradnji i zakletvi da neće lagati slagao? Sud neka oceni.

Sud će da oceni i koliku dokaznu snagu imaju celokupna svedočenja Zorana Vukojevića, Miladina Suvajdžića i LJubiše Buhe. Da li svedočenja do kraja otkrivaju zaveru za ubistvo premijera Srbije, u hroničnom pomanjkanju materijalnih tragova?