Ševeninško zatvaranje

Pred Narodnom skupštinom je Predlog izmena Zakona o krivičnom postupku prema kome će se trajanje maksimalnog pritvora produžiti sa važeće dve na četiri godine. Neki poslanici, poput Slobodana Pajovića, čak tumače da, teoretski, pritvor može trajati i sedam i po godina. SPO je usvajanje ove izmene čak postavio kao uslov za svoj dalji ostanak u vladi, a motiv je isticanje pritvora za okrivljene u ubistvu članova SPO-a kod Lazarevca 2000. godine. Stranke opozicije, SRS i DS,  prvo su načelno odbile da podrže ove izmene, objašnjavajući da se zakon ne može prilagođavati pojedinačnim slučajevima, ali je DS docnije ipak izmenio svoj prvobitan stav.

Ispostavilo se da pritvorenici nisu “u opasnosti” da im istekne pritvor jer, kako kaže advokat Nikola Barović, pritvor se određuje za svaki slučaj pojedinačno čak i onda kada je reč o jednom istom licu koje je izvršilac više krivičnih dela, a upravo je to naš slučaj.

To znači da Rade Marković, a njegovo ime se konkretno pominjalo, ne bi mogao da se nađe na slobodi čak i ako bi mu istekao pritvor za slučaj “Ibarska magistrala”, pošto mu pritvor za slučaj Ivana Stambolića teče od proleća prošle godine. Stvar je, shodno našim običajima, dobila političku dimenziju iako nije jasno kakav je tačno politički interes iza toga.

U senci je ostala rasprava o humanitarnim aspektima ovakve moguće odluke srpskog parlamenta.

Tako dugo trajanje pritvora bilo bi u suprotnosti sa temeljnim aktima o ljudskim pravima pa tako Konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (čl. 5.3) kaže da “Svako ko je uhapšen ili lišen slobode (...) imaće pravo da mu se sudi u razumnom roku ili da bude pušten na slobodu do suđenja”.

Iako međunarodni dokumenti ne definišu pojam “razumnog roka”, jasno je da period od četiri godine, ili duži, ne bi se mogao smatrati razumnim. Ova odredba je u tesnoj vezi, a na to ukazuje i Nikola Barović, s nečim što pravnici zovu presumpcija nevinosti a laici da niko nije kriv dok se ne dokaže suprotno. Jezikom Konvencije, sasvim prosto, “Svako ko je optužen za krivično delo smatraće se nevinim sve dok se ne dokaže njegova krivica na osnovu zakona” (čl. 6.2).

Naime, ako se pođe od pretpostavke da je okrivljeni nevin i da sud može doneti takvu odluku, ko će mu nadoknaditi godine koje je proveo u pritvoru čekajući suđenje? Četvorogodišnji pritvor zapravo anticipira presudu i kaznu koja će iznositi više nego već “odležani” pritvor. Isti problem sa ljudskim pravima, inače, ima i Haški tribunal, čiji neki zatočenici, poput Momčila Krajišnika, namiruju ovih dana otprilike toliko, četiri godine, čekajući da istekne “razumni rok” za početak suđenja.

Pravi problem, prema Nikoli Baroviću, nije u pritvorskim rokovima, nego u neefikasnosti suda, pošto, kako kaže, slučaj “Ibarske magistrale” se radi četiri do šest sati mesečno, i kao takav može da traje i decenijama, suprotno praksi da se tako kompleksni predmeti rade i po tri dana u nedelji. Pravo na brzo suđenje, ukazuje Barović, imaju ne samo nevini, nego i krivci, kaže, imaju “pravo na izvesnost”. “Najzad, presuda u razumnom roku je ne samo pravo počinioca, nego i pravo oštećenih ili njihovih članova porodica”, završava Barović.