Tajna Angeline moći u Srbiji

Foto Reuters

Putevi velikog uspona Nemačke i ništa manjeg pada bivše Jugoslavije su se na neki čudan način ukrstili u dva navrata. Na početku rata Nemačka je bila prva evropska zemlja (19. decembra 1991) koja je priznala Hrvatsku i tako stavila do znanja da je ponovo velika, moćna evropska zemlja koja može da donosi odluke bez konsultacija sa Vašingtonom, Parizom ili Londonom. Na kraju tog dvodecenijskog rastakanja bivše države, Nemačka se pojavljuje kao nesporni evropski lider koji u rukama drži ključeve Evrope ili Kosova, ali i ekonomskog razvoja koji bi pomogao da se zacele traume iz prošlosti. Zato se i poseta delegacije Vlade Srbije, predvođene prvim potpredsednikom Vlade Aleksandrom Vučićem, opisuje kao najvažnija spoljnopolitička aktivnost Srbije u ovoj godini iako u njoj neće ni na jednoj strani biti ni predsednika, niti premijera. Možda ona neće biti presudna ili prelomna, ali je sasvim verovatno da će biti prvi korak ka stvaranju sasvim nove politike na Balkanu. U toj novoj politici je uglavnom jasna politika Nemačke, koja je u brojnim analizama opisivana kao stabilan protivnik i pouzdan saveznik, ali nije jasno kako će u to partnerstvo ući Srbija koja je kroz istoriju imala veoma retke prilike da upozna čari nemačkog savezništva. Brojni sagovornici uvereni su da bi Nemačka bila najbolji oslonac na putu ka EU, čak i kada bi Beograd mogao da bira između velikih zapadnih partnera. A ne može da bira.

PARTNERI
Bivši ambasador u Berlinu Ognjen Pribićević ocenjuje da je specifičnost nemačke spoljne politike u tome što je ona duboko ukotvljena u EU i NATO, ali istovremeno od svih zapadnih zemalja ulaže velike napore da uspostavi što bolje odnose sa novim ekonomskim silama kao što su Rusija, Kina, Indija, Brazil. Za razliku od SAD ili Velike Britanije, koji su svoju industriju iseljavali ili uništavali, Nemačka je i danas visoko industrijalizovana zemlja i najveći izvoznik na svetu. NJen izvoz je negde oko hiljadu milijardi evra, što je 30 puta više od ukupnog društvenog proizvoda Srbije, i zato je čitava spoljna politika uglavnom u službi njihove ekonomije. Na pitanje da li su Nemci pouzdaniji partneri od nekih drugih zemalja, Pribićević odgovara da sve velike zemlje gledaju svoje nacionalne interese i drže do partnerstva sa manjim zemljama dok su u skladu sa tim interesima. Oni su sada posebno zainteresovani za Balkan, jer su postali najodgovornija zemlja u EU, ali i zato što, uz Rusiju, imaju najviše ekonomskih, političkih i bezbednosnih razloga da se angažuju.

Neuobičajeno bogatu diplomatsku razmenu Beograda i Berlina nastaviće već 28. februara direktor nemačkog ministarstva spoljnih poslova za Balkan Nikolas Lamsdorf, dok će sredinom marta u Srbiju doći delegacija vladajućih stranaka CDU-CSU Bundestaga kako bi dodatno utvrdila posvećenost Srbije na evropskom putu. Poslednja provera za datum mogla bi da se desi 11. aprila, kada će u Beograd doći zajednička delegacija nemačkog i francuskog parlamenta. Tako bogata aktivnost bi trebalo da donese neke dobre vesti Srbiji, naročito što u njoj posebnu ulogu igra Bundestag, koji se procenjuje kao važna stanica na putu do famoznog datuma. Sama činjenica da je konačna odluka o datumu ostavljena za 28. jun, Vidovdan, bila je sasvim dovoljna da se u Beogradu ponovo pokrene točak istorije, velikih simbola, malih znakova, koji se kreću od Kosova polja, mitinga na Gazimestanu, izručenja Miloševića, povratka starih snaga na vlast (prošlog 28. juna je Dačić dobio mandat da sastavi novu vladu) do početka evropskog puta bez povratka. Ako Srbija ne dobije datum, kao gora opcija se pominje da se napiše veoma pozitivan izveštaj o Srbiji i da nalog za pripremu pregovora, ali bi datum bio naknadno dodeljen.

DIPLOMATIJA
Od diplomatskih izvora se može čuti da je Aleksandar Vučić još dok je bio u opoziciji uspeo da uspostavi dobre, lične odnose sa savetnikom Angele Merkel za spoljnu politiku i bezbednost Kristofom Hojsgenom, koji bi mogao imati presudni uticaj na odluku o dobijanju datuma. Dodatni ugled u Berlinu je Vučić stekao prilično jednostavno - obećavao je samo ono što je mogao da ispuni. Zanimljivo je da su, nekoliko meseci pre dobijanja kandidature, odnosi Beograda i Berlina bili na ivici otvorene konfrontacije, ali je onda čudesni Miki Rakić preuzeo diplomatsku palicu i u direktnim kontaktima sa pomenutim Hojsgenom uspeo da sanira ozbiljnu štetu u odnosima dveju zemalja. To je urađeno tako dobro da je šef nemačke diplomatije Gvido Vestervele otputovao u Bukurešt kako bi u poslednji čas uklonio opasnost da Rumunija blokira odluku o dodeljivanju statusa kandidata. Taj potez najčešće se koristi kao poseban kvalitet dogovora sa Nemcima, koji umeju da brutalno i otvoreno mnogo traže, ali zato poštuju svaki dogovor. Za razliku od Amerikanaca ili Engleza, koji su srpske vlasti pritiskali do ivice, ali bi zatim rekli da nikako ne mogu da utiču na tvrdoglave Holanđane koji su bar dve godine bili glavna prepreka na putu ka Briselu. Nemci najviše vole da čuju reč da, nije im drago ali će možda razumeti ako im neko otvoreno kaže da nešto ne može, ali nikako neće razumeti onoga ko im kaže da, misli ne, a ponaša se kao jedno veliko možda, ocenjuje srpski diplomata, koji je zahtevao anonimnost.

Prošla vlada Srbije dočekana je sa velikim zadovoljstvom u Berlinu, ali je taj entuzijazam počeo da se topi istom brzinom kojom su rasle pretenzije marketinškog trusta mozgova u Beogradu, okupljenih oko predsednika Tadića. Oni su bili uvereni da je sasvim moguće da se evropskim zvaničnicima priča kako je srpska vlada svesna kosovske nezavisnosti ili realnosti, da se ostatku hemisfere plasira ideja o podeli Kosova, a domaćoj javnosti obećanja da Srbija nikada neće preći crvenu liniju, tj. priznati nezavisno Kosovo.



GREŠKE
Od nemačkih diplomatskih izvora se može čuti da su u Berlinu bili zgranuti kada je jedan Tadićev savetnik otišao u tajnu posetu Parizu kako bi francuskim sagovornicima predočio da bi Srbija cenila ako Francuska ne bi zajedno sa Nemačkom vršila pritisak na Beograd oko izbora na Kosovu. Jedan od glavnih prekršaja, Boris Tadić je učinio kada nije poslušao Angelu Merkel koja mu je lično saopštila, tokom njegove posete Berlinu, da Srbija ne bi trebalo da podnosi kandidaturu za EU dok Sporazum o asocijaciji i stabilizaciji ne stupi na snagu. Prema beleškama iz Vikiliksa, u kojima se prenosi procena berlinskih zvaničnika da bi, u slučaju da Srbija ipak podnese kandidaturu, stav Evropske komisije morao da bude negativan. Na osnovu saveta velikog prijatelja prošle vlade Karla Bilta i procene da bi takva vest zvučala sjajno na televizijama, Srbija je podnela kandidaturu za EU krajem 2009. godine. A kandidat je postala u martu 2012. godine. Iz depeša Vikiliksa saznaje se da su nemački zvaničnici, takođe, negodovali što srpski lideri šire utisak da bi Srbija mogla da postane članica za 3-4 godine, iako je za to potrebno najmanje 10 godina. Predstavnici nove vlade su ili pažljivo čitali Vikiliks ili slušali sagovornike iz EU, pa se još niko nije usudio da govori kako bi mogli da postanemo članica za koju godinu, jer je to dug proces koji će trajati bar deceniju.

Ta diplomatska igranka završena je kada je Angela Merkel odlučila da i srpskoj javnosti, u Beogradu, saopšti ono što je više puta saopšteno predstavnicima vlasti, ali izgleda nisu dobro čuli. Tom konferencijom za štampu, Merkelova je preuzela ulogu velikog stečajnog upravnika na Balkanu, a istovremeno razbila inicijativu o podeli Kosova. Londonski Ekonomist je posle te posete pisao da je Merkelova ostavila u šoku i briselske zvaničnike koji su radili na kandidaturi Srbije. Ovo izgleda toliko loše, baš kao što zvuči, rekao je jedan zvaničnik. Dan posle posete Angele Merkel, Boris Tadić nije došao na posao, a nemačko ministarstvo spoljnih poslova je svako od 26 ministarstava članica EU obavestilo šta je Merkelova rekla u Beogradu. Uskoro više niko nije imao dileme koja zemlja ima presudnu ulogu u kosovsko-evropskim dilemama Srbije.

POVERENJE
Nova vlast u Srbiji, iako su godinama govorili na mitinzima sasvim suprotno, imala je najmanje dilema. Jedan od prvih, malih koraka na uspostavljanju poverenja dogodio se 31. oktobra prošle godine kada je srpska žandarmerija uhapsila u Kosovskoj Mitrovici Slavoljuba Jovića, koga su Nemci i Euleks teretili za pokušaj ubistva vojnika Kfora. Kada je nova srpska vlast na severu Kosova uhapsila čoveka, koji je rođeni brat predsednika Srpskog nacionalnog veća, nemački zvaničnici znali su da u Beogradu imaju partnere koji će ispunjavati ono što se budu dogovorili. Desetak dana kasnije u Briselu, premijer Ivica Dačić se sastao s Tačijem, a nova srpska vlada više nije bila na probnom periodu kod nemačkih zvaničnika. Aleksandar Vučić, kao glavni partner u Srbiji, doživeo je da najuticajniji nemački list FAZ (Frankfurter Algemajne cajtung) napiše veoma afirmativan tekst o njegovoj borbi protiv korupcije, iako je isti autor Mihael Martens, odličan poznavalac balkanskih neprilika, nekoliko meseci ranije uradio čuveni intervju sa predsednikom Nikolićem koji je raspalio strasti u Hrvatskoj zbog izjave da je Vukovar srpski grad.

Ako je već jasno da će Srbija u narednim nedeljama i mesecima morati da napravi bolne ustupke posle kojih će Kosovo doći na korak do stolice u UN, nije jasno šta Srbija može da očekuje od velikog blagajnika Evrope. Postoji li u tom neugodnom procesu priznavanja poraza ili kosovske realnosti dovoljno evropske budućnosti za Srbiju?

Analitičar iz Vašingtona Obrad Kesić veruje da je Nemačka 2009. godine odigrala veoma važnu ulogu u odbrani Republike Srpske, jer je političarima iz Banjaluke ali i, izgleda, bosanskim Hrvatima, stavila do znanja da ne moraju da pristanu na Butmirsku inicijativu, kojom su Amerikanci i Britanci želeli da dodatno ojačaju centralnu vlast u BiH. Nemci su tada pripremali Berlinsku inicijativu za BiH, ali su Amerikanci želeli da im pokažu kako su i dalje nesporni lideri na Balkanu. Koliko se sećam, nemačke diplomate su zvaničnicima u Banjaluci i drugim liderima u BiH slali signale da ta inicijativa uopšte ne mora da se prihvati. Nemačka je imala dosta razumevanja za argumente iz RS, ali mi deluje da su, u poslednjih godinu dana, ti odnosi ponovo pogoršani zbog Kosova. Treba se setiti i da je Kristijan Švarc Šiling bio visoki predstavnik za BiH, kojeg su muslimanski lideri ili sarajevski mediji, najviše optuživali zbog pasivnosti i što ne koristi svoja bonska ovlašćenja za disciplinovanje RS kao što je recimo činio Ešdaun.

Od domaćih diplomata koji su ozbiljno pratili odnose u vrhu EU može se čuti da je pre pet, šest godina Nemačka vodila računa o tome da nikada ne bude u manjini i da sve akcije obavlja u saglasnosti, ali je posle izbijanja kriza izgubila strah da lupi šakom o sto i nametne svoje mišljenje čitavoj EU. NJen uticaj je toliko rastao da danas nemali broj članica šalje nacrte svojih budžeta u Berlin pre nego što pošalju svojim parlamentima. Bivši predsednik Evropske komisije Romano Prodi ocenio je ove nedelje da se važne odluke Evropske unije više ne donose u Briselu, nego u Berlinu i Parizu. Glas Evropske komisije je sada veoma blag i kada dođe do zanimljivog predloga ne otvara se diskusija o njemu, već se interes pokaže samo ukoliko se sastanu nemačka kancelarka Angela Merkel i francuski predsednik Fransoa Oland. Moto spoljne politike Angele Merkel glasi - otvorenost je bolja od harmonije Ona veruje da se najviše poštuju oni koji otvoreno iznose svoja mišljenja, pisao je nemački nedeljnik Špigl o spoljnoj politici nemačke kancelarke.

SLAVISTIKA
Razgovarao sam sa stotinama nemačkih intelektualaca ili diplomata o Srbiji i gotovo u svakom razgovoru sam mogao da čujem žaljenje zašto niko u Srbiji ne nauči nešto iz nemačkog iskustva, kako prihvatiti poraz i obnoviti društvo. Znam da se u Srbiji na te paralele ne gleda blagonaklono, ali to je uobičajeno mesto u razgovoru sa Nemcima, kaže za NIN sociolog i diplomata Dušan Bogdanović. On smatra da se Nemačka ne izdvaja samo po svojoj ekonomskoj moći, već po tome što se od evropskih zemalja možda najstudioznije bavi Balkanom. Kada neko priča o odnosima dveju zemalja, obično razmišlja o odseku za Balkan u ministarstvu, ali u Nemačkoj imate čitav niz institucija ili fondacija koji se bave ovim delom Evrope. Kada odete na sajt društva Instituta za Jugoistočnu Evropu videćete listu od 30 instituta ili društava koje su specijalizovani za ovaj deo Evrope, a imaju veliku finansijsku podršku nemačke vlade. Na gotovo svakom od 100 univerziteta u Nemačkoj imate katedre za slavistiku, tako da mi smeta kada vidim da se odnosi Beograda i Berlina svode na jednog čoveka, kao što je savetnik Merkelove Kristof Hojsgen jer smo mi samo kockica u velikom mozaiku njihove spoljne politike, koja je bitna zato što se u Berlinu procenjuje da je važno da se čitav region stabilizuje i da se eliminiše opasnost od bilo kakvih novih potresa.

Berlin i Pariz su svojevremeno minirali američki pokušaj da se Gruzija nakon konflikta sa Rusijom ekspresno primi u NATO, prisećaju se stručnjaci za geopolitiku, naglašavajući da Nemačka, kao glavna evropska zemlje uspeva da održi partnerstvo sa SAD, ali istovremeno ima veoma duboke ekonomske, energetske odnose sa Rusijom uz ambiciju da ima najbolje odnose sa Kinom od svih zapadnih demokratija. Ta specifičnost nemačke spoljne politike može da se objasni odbranom statusa najvećeg izvoznika na svetu, ali ona za Srbiju ima jedno značenje zbog kojeg čak i neki desničari, u potrazi za utehom, misle da je Nemačka najbolji partner iz zapadnog dela hemisfere. Nemačka, za razliku od SAD ili Britanije, neće insistirati na članstvu Srbije u NATO. Ali hoće na tome da Srbija izađe iz Kosova. Sva je prilika da bi u tom slučaju Nemačka insistirala da Srbija dobije datum posle kojeg više neće biti isto na Balkanu.

Gospođa Evropa

Ona je kičma 27 članica EU i žena koja nosi sudbinu evra na svojim ramenima, stoji u obrazloženju Forbsove liste koja je Angelu Merkel proglasila najmoćnijom ženom sveta 2012. NJene političke veštine da vodi EU kroz krizu, a ne gubi popularnost u svojoj zemlji u kojoj sve više jača utisak da ostatak Unije parazitira dok oni privređuju, deluju impresivnije kada se zagrebe karijera ove 59-godišnje kancelarke Nemačke.

Rođena je u Zapadnoj (Hamburg), a odrasla u Istočnoj Nemačkoj (Kuitzov), gde je kao aktivista opozicione omladine FDJ, lako, po ujedinjenju, sa mesta portparola istočnonemačke vlade stigla do stolice u Bundestagu. NJena stranka Demokratski pokret ujedinila se sa Hrišćansko-demokratskom unijom.

U vladi Helmuta Kola, kome je Merkelova bila učenica, postaje ministar omladine i sporta, a potom i ministarka životne sredine i nuklearnih reaktora. Kolova devojčica, kako su je mediji tada zvali, imala je sreću da su njeni politički konkurenti u najpogodnijim trenucima za nju padali u špijunskim i korupcionaškim aferama, uključujući i njenog mentora. Kol i njegov naslednik na čelu CDU Volfgang Šaubel, optuživali su se međusobno za nezakonite donacije, a liderstvo je preuzimala Merkelova.

Kao predsednica stranke od 2000. kritikovala je kancelara Gerharda Šredera za antiamerikanizam i podršku Turskoj i zalagala se za jačanje nemačke privrede. Nakon izbora 2005. koalicija na čelu CDU odnela je tesnu pobedu i Merkelova je postala prva žena na mestu kancelara. Još ubedljiviju pobedu osvojila je na izborima 2009, nakon čega je CDU bila dovoljna koalicija sa liberalima FDP. Možda je bog stvorio liberale samo da nas iskušava, šalila se na poslednjoj konvenciji svoje stranke. A istina je da su u Donjoj Saksoniji, pravom testu za predstojeće opšte izbore, liberali dobili više nego što se očekivalo, a CDU manje. Opoziciona koalicija socijaldemokrata i zelenih je pobedila. Ipak, CDU računa na neverovatnu popularnost svoje predsednice, koju ne umanjuje ni činjenica da je za vreme njene vlade nemačka prvi put u istoriji prodala državne obveznice s negativnim kamatama.

Rođena je kao Angela Dorotea Kasner, u porodici luteranskog sveštenika, a zbog odanosti očevoj želji navodno nije bila disident u DNR. Kancelarka koju simpatizeri zovu Endži, drugi nazivaju još i Gospođa Evropa, Tevtonska Tačerka i Mama, sve zbog njenog strogog odnosa prema rasipanju evropskog budžeta. Nemački mediji tvrde da i u kući koristi štedljive sijalice i povremeno pravi kolače. Doktorirala je fizičku hemiju u Lajpcigu, pod mentorstvom svog sadašnjeg supruga Joakima Sauera. Nema dece, a nosi prezime bivšeg muža Ulriha Merkela.


Investicije i drugo

Danke za doznake

Nemački i srpski zvaničnici su u septembru potpisali memorandum o razumevanju EPS-a i RWE, nemačkog energetskog giganta i tom prilikom Aleksandar Vučić kazao da je za njega rešena stvar ko će graditi TE Nikola Tesla 3 i HE na Moravi. Za slučaj da su se zbog nekoliko pehova njihovih kompanija u Srbiji Nemci uvredili (slučaj Sartid, VAC, RTL), to im je valjda dovoljno da se zainteresuju za ulogu dobrog patrona.

Oko pola miliona naših građana koji u Nemačkoj borave na privremenom radu pošalju 1,66 milijardi evra godišnje. Doznake iz te zemlje u prošloj su godini činile čak 5,8 odsto BDP-a i to je pojedinačno najveća investicija koja je u Srbiju ikada stigla. Ali uticaj Nemačke na srpsku privredu širi je od te bratske pomoći i mada na prvi pogled ne deluje, mnogo veći nego uticaj koji ta zemlja ima na privrede u državama regiona. Sem što je poseti skoro dva miliona nemačkih turista, hrvatska privredna saradnja sa tom zemljom je po svim drugim parametrima manja od srpske. Nemačke kompanije investirale su u poslednjih 12 godina 1,7 milijardi evra u Srbiju i otvorile 400 firmi koje danas zapošljavaju 20.000 ljudi. Ukupna trgovinska razmena iznosi 2,64 milijardi evra. A za natprosečnu pokrivenost uvoza izvozom od čak 66 odsto, zaslužne su upravo domaće, a nemačke kompanije: Simens, Draksklajmer, Hemofarm, IGB, FMC. Kada je Štada preuzela Hemofarm za pola milijarde evra, to je bilo najveće nemačko ulaganje. Slede Henkel, Metro, Meser, Simens, Boš.

Pojedinačno, nemačke su kompanije najviše ulagale u farmaciju, trgovinu, hemijsku, automobilsku i elektronsku industriju. Ali prema podacima NBS, ta zemlja je tek peti investitotor, posle Austrije, Holandije, Grčke i Norveške. Ali u SIEPA podsećaju da je čest slučaj da nemačke kompanije investiraju preko ćerki firmi u Austriji, kao i da je Norveška na 4. mestu isključivo zbog dolaska Telenora, dok su nemačke kompanije ulagale u proizvodne sektore, te da su po broju investitora u vrhu liste, zajedno sa Italijom. Predstavnica PKS u Frankfurtu Milanka Vučić kaže za NIN da svakodnevno dobija upite nemačkih kompanija zainteresovanih za poslovanje u Srbiji. U Frankfurtu predstavništvo ima samo JAT. Privredna saradnja Srbije i Nemačke beleži sve bolje rezultate. Nemačka je prvo izvozno tržište Srbije u okviru EU sa udelom od 11,7 odsto ukupnog srpskog izvoza. Naša zemlja je Nemačkoj prvi partner među državama CEFTA regiona. U prilog tezi o sve boljoj saradnji Vučićeva navodi rezultate ankete koju svake godine sprovodi nemačka komora u Srbiji i koji su u 2012. godini pokazali da bi nas kao investicionu lokaciju ponovo odabralo 91 odsto nemačkih preduzeća koji ovde već posluju.

Srbija je sa Nemačkom potpisala za priliv u vidu doznaka izuzetno važan, bilateralni sporazum o radnoj snazi - takozvani detašman, kojim se reguliše status naših radnika i njihov broj u toj zemlji.
Trgovinska saradnja bila je u usponu do 2008. godine kada je zabeležena rekordna razmena od preko dve milijarde evra. Razmena koja se ne beleži u privrednim statistikama jesu 1,3 milijarde evra bilateralne pomoći za reforme i druge potrebe uprave, koje je Srbija od 2000. do danas dobila od Vlade Nemačke. Ta vrsta pomoći ne podrazumeva novac koji u Srbiju stiže iz EU fondova, u čemu Nemačka dodatno učestvuje jednom četvrtinom. Ivan Aleksić, stručnjak za strana ulaganja kaže da interes Nemačke da Srbija što više napreduje u evropskim integracijama može biti samo veći ukoliko u Srbiji ona štiti svoje firme. Ali glavni interes Nemačke u ovom delu sveta je da nadoknadi izgubljeno u procesu globalizacije. Usmerena na svoju privredu, Nemačka je propustila tu trku i veoma joj je stalo da to nadoknadi. Zbog toga je njen cilj da tamo gde ima jeftine radne snage, ostvari korist i što veći uticaj.
Najveća korist za njih bila bi upravo izgradnja energetskih pogona. Kao preduslov tome poručili su da Srbija najpre mora da ojača pravne okvire i postigne makroekonomsku stabilnost.