19.05.
2024.
Iva je iz Kruševca otišla u fabriku ribe na Aljasci: Za mesec zaradiš 10.000 dolara, ali još pamtim šta se kolegi desilo
Iva je iz malog mesta u Srbiji otišla da radi na drugi kraj sveta.
U Realu imate mnogo ekstra
pijanista, ali nema ko da im
nosi klavir.
Pele
U knjizi Ne logo, čija je tema kritika moderne reklamokratije, kanadska novinarka Noami Klajn bavi se, pre svega, tumačenjem fenomena brendiranja sveta i njegovim implikacijama na savremeni život. Šta je to brendiranje? Pojedine multinacionalne firme su, bataleći klasične kanale propagande, reklamu u konvencionalnom smislu, svoj proizvodni brend (robna marka) uklopile u svaki urbani pejzaž - čak i po slamovima u pregrađima velikih gradova - te su, tako, posredstvom džinovskih bilborda ili zidnih slikarija, ulice, trgovi, zgrade, katkada i ljudi, postali njihovi (nesvesni) reklamni agenti. Svet je logo.
U brendiranju je bitno da se eliminiše upotrebna funkcija neke stvari (ispijanje kafe, recimo), često i slika samog proizvoda, kako bi logo (zaštitni znak firme) postao ikonička tvorevina po sebi, čiji prepoznatljivi (zapravo nametnuti) vizuelni identitet uključuje ogromno polje do tada potisnutih maštarija čoveka (post)industrijske civilizacije. Logo je, dakle, neka vrsta novog, virtuelnog statusnog simbola koji poništava konkurentsku potencijalnost starih, materijalnih statusnih simbola. Vreme pomame za Rejnoldsovim hemijskim olovkama, koje su mogle da pišu pod vodom i nigde drugde, nepovratno je prošlo. Danas više niko ne kupuje ove ili one sportske patike; svi kupuju nike. Ta mala novčana transakcija, čiji su predmet tobože sportske patike, svakog prosečnog građanina, nekog obućarskog krpu ili šalterskog službenika, čini ravnopravnim sa Karlom Luisom. Ili sa Dejvidom Bekamom.
No, isto koliko je neki logo sinonim za (nepostojeći) uspeh, lek za dušu, toliko je i uspešan čovek logo. Uspeh je najbolja reklamna podloga. Slučaj pomenutog Dejvida Bekama je zgodna ilustracija ove teze. Ona se mogla potvrditi brojnim primerima još u vreme dok je taj plavušan bio član Mančester junajteda. Jer, stanovnici Ostrva trošili su godišnje oko 23 milijarde funti (35 milijardi evra) da bi nosili ili posedovali isto što i njihov sportski idol Bekam. Svaki peti muškarac koji je nosio svetlucavi dragi kamen oko vrata priznao je da ga je kupio tek kada je video da Dejvid ima isti. Poznati lanac tamošnjih robnih kuća “Vulvords” morao je pet puta da obnavlja porudžbinu za jednu vrstu staromodnih lustera koji su koštali nepunih 17 funti, jer su Britanci poludeli za njima kada su videli da Bekamovi imaju isti takav model u svojoj hacijendi. Dejvid je znao kako to da dodatno unovči nastupajući u brojnim reklamnim spotovima. Nije baš morao. Sve što on stavi na sebe, već je reklama. I njegova supruga Viktorija, bivša članica grupe Spajs gerls, postala je takođe logo, čije se značenje menja s vremena na vreme.
Početkom leta 2003. godine, Bekam je iz engleskog Mančestera prešao u španski Real, najslavniji fudbalski klub na svetu. NJegov dolazak u Madrid na potpis ugovora bio je sličan dočeku engleske kraljice. Dres sa brojem 23 uručio mu je lično Alfredo di Stefano, legenda Reala. U Britaniji je, razume se, zavladalo očajanje. Tamošnji pisac i satiričar Mark Simpson kaže da “tako nije bilo od smrti princeze Dajane... Neki navijači su pretili da će izvršiti samoubistvo... Čovek koji je na ramenu imao tetovažu ‘Bekam’ preti da će je odseći”. Otuda se nužno postavlja jedno pitanje: zašto ga je lord Ferguson (menadžer Mančestera) pustio da ode? Verovatno zato što Bekamove usluge nisu više bile neophodno potrebne šampionskom timu iz grada čuvene tekstilne industrije. Kao da je Bekamovo vreme prošlo. Zbogom, Dejvide!
Nesuglasice između dve institucije najvažnije sporedne stvari u Kraljevstvu potrajale su čitave prethodne sezone. Na stranu sada to da je Bekam patio od povreda. Ali, često se događalo da pomalo blazirani Dejvid, koji je bio nominalni kapiten Mančestera, nije u startnoj postavi. Bio je zapravo rezerva. Jednog trenutka je čak došlo do fizičkog sukoba između njega i Fergusona. To je pristalicama kontroverznog fudbalera dalo povod da konstatuju kako Ferguson, koji je svoju plemićku titulu zaslužio trofejima osvojenim sa Mančesterom, nije više onaj stari genijalni strateg, da ga stižu godine, da pomalo gubi reflekse. Neuspesi kluba u sezoni 2003/04. kao da su im dali za pravo. Osim toga, Ferguson je bio predmet detektivske istrage po nalogu najvećeg akcionara kluba, irskog bogataša Megniera. Sumnjalo se da mnogo troši kladeći se na konje. No, Bekama je sukob sa škotskim trenerom prilično ražalostio: “Fergusona sam vrlo cenio i poštovao kao čoveka.”
Bilo je ipak i onih koji su se stavili na stranu slavnog menadžera, pa se u engleskoj sportskoj javnosti prvi put javila sumnja u Bekamovu igračku genijalnost, kao i tvrdnja da on u životu van terena dopušta sebi mnogo više negoli što je na terenu zaslužio. Jer, Dejvid je više nalik razmaženoj rok zvezdi. Priča se kako voli da nosi žensko donje rublje. Voli i tesna bela odela. Ma, on je samo fudbaler, rekao je jedan londonski taksista. Pogrešno. Bekam je od svega najmanje fudbaler.
Nećemo se upuštati u tu raspravu. Nismo mi Englezi. Niti pripadamo nekoj naročitoj fudbalskoj velesili. Ono što nas interesuje jeste rešenje zagonetke zašto ga je, u kontekstu opisanog spora, Real uopšte angažovao? Kraljevskom klubu iz Madrida bilo je, po svemu sudeći, mnogo stalo do tog milionskog transfera. Da bi se ugovor ostvario, Real se najpre morao otarasiti mnogih proslavljenih igrača, najpre vremešnog Jera (čijim je odlaskom, ipak, svoju odbranu sveo na status švajcarskog sira), nesposobnog Mek Manamana, ali i odličnih fudbalera kakvi su Mekelele ili Morijentes. Najzad je otpušten i Del Boske, takođe trofejni trener, inače sklon kolekcionisanju hodajućih legendi. Za vreme njegove trenerske vlasti u Real su došli Figo, Zidan, Ronaldo... Izgleda da je Del Boske (koji je i sam bio igrač Reala u vreme Miljana Miljanića) shvatio kako je dosta toga.
|
Frikombinovanje s Bekamom Da li će engleski fudbaler, ako to bude hteo, moći da naplati “trik” u reklami s njegovim dvojnikom Teško stvoreno ime i prezime najlakše je naplatiti učešćem u reklamama. Naše reklame tako su obogatili Predrag Danilović (čarape), Emir Kusturica (pivo), Dragan Nikolić (kafa), Zdravko Čolić (telefonska mreža), Bata Živojinović (druga kafa), Siniša Mihajlović (drugo pivo), Ceca Ražnatović (treća kafa)... I kao, šlag na ovu tortu velikih zvezda: Dejvid Bekam. Najskuplje lice Evrope iz dresa “Real Madrida” u kome je jesenas gostovao u Beogradu uskočio je u dres koji podseća na majicu engleske reprezentacije, s natpisom “Frikom” i, širom Srbije reklamira sladoled. I to, naš, “Frikomov”(!?). Da tu nešto ne štima, nije bilo teško pretpostaviti. I ubrzo se ispostavilo da kao što ni “Frikom” baš nije sasvim naš (od prošle godine nalazi se u sastavu hrvatskog “Agrokora”, baš kao i najpoznatiji hrvatski proizvođač sladoleda “Ledo”), ni Bekam nije pravi Bekam. Naime, “Bekam” sa naših ulica je Endi Harmer. To je engleski glumac čija je sličnost sa slavnim fudbalerom frapantna. On poslednjih šest godina novac zarađuje isključivo glumeći Dejvida Bekama. Potpuno prati njegov život i svaka Bekamova promena frizure, oblačenja, pirsinga, odmah se vidi i na Harmeru. Prilično se izveštio i u baratanju loptom (redovno uzima časove fudbala) a čak ide dotle da se sve češće u javnosti pojavljuje sa Žil Peni, “dvojnicom” Bekamove supruge Viktorije. Za reklamu “naših” sladoleda izabrala ga je hrvatska agencija “Bruneta i Žinić” koja je u saradnji sa agencijom “Unidž” i realizovala čitavu kampanju. Endi se, shodno tome prvo pojavio u Hrvatskoj, u reklami za “Ledo” a zatim i u Srbiji u reklami za “Frikom”. Marija Čolić, direktor marketinga “Frikoma”, kaže da su ovi sladoledi kao i njihova reklama izazvali veliko interesovanje i pohvale od strane potrošača. Sva prava i obaveze, kako nam je prenela, uredila je hrvatska marketinška agencija. Andrea Šumanovac iz agencije “Unedž” za naš list kaže da u kampanji uopšte nije korišćen lik Dejvida Bekama i da o prevari ne može biti govora jer “reklama prioritetno komunicira glavnu poruku, a to je novi sladoled i poklon uz svaki”. Direktor marketinga “Frikomove” sestrinske firme “Ledo” Davor Šimunić takođe nije voljan da objašnjava “slučaj lažnog Bekama” već kaže da je to poslovna tajna. Hrvatskom listu “Dnevnik” još je rekao i da se s ovim spotom krenulo nakon detaljnih konsultacija sa pravnicima i da je sve potpuno legalno. NIN-ove konsultacije sa pravnicama, pak, govore da ovako nešto ne može da bude legalno a pogotovo legitimno. Vladimir Vodinelić, profesor Pravnog fakulteta u Beogradu, kaže da kod nas još ne postoje posebni propisi koji regulišu reklamiranje ali da je na osnovu opštih propisa jasno da je ovo klasična povreda prava na identitet. “Svako je gospodar svog lika i niko bez vaše saglasnosti ne sme da vam pripisuje nešto što niste uradili. Ako, u ovom slučaju Bekam nije dao saglasnost da se pojavljuje u reklami, on bi po našem zakonodavstvu mogao dobiti zaštitu a samim tim eventualno i nadoknadu.” Profesor Vodinelić još kaže da to što u dnu postera sitnim slovima piše da je to zapravo Harmer, ne menja stvar jer ako prosečan potrošač stiče utisak da je to Bekam, a to je nedvosmisleno tako - ovaj ima pravo na zaštitu svog lika. Inače, predlog novog Zakona o oglašavanju, rađen više od dve godine i prihvaćen od strane Ministarstva trgovine, koji bi uskoro trebalo da se nađe pred poslanicima u parlamentu, ovo jasno sankcioniše i podvodi pod neistinito, upoređujuće i prevarno oglašavanje. “Nije dopušteno aludiranje na drugog, njegovo ime, firmu, zaštitni žig, robu, uslugu ili slično iskorišćavanje renomea drugog na način koji je podesan da izazove zabludu na štetu drugog lica ili primaoca oglasne poruke” (član 12, stav 6). Još jedan član predloga Zakona o oglašavanju je primenjiv u ovom slučaju. To je član 120 koji kaže da “oglasna poruka namenjena deci ne sme da zloupotrebljava nedostatak iskustva ili znanja dece i njihovu lakovernost...” S obzirom na to da su ciljna grupa kojima se obraća reklama za “football” sladolede prvenstveno deca, ovakva prevara je apsolutno etički nedopustiva. S tim se slaže i Vladimir Vodinelić. Vladimir Čeh, predsednik beogradskog ogranka Međunarodne asocijacije za oglašavanje, čudi se što se ozbiljna firma kao što je “Frikom” upustila u ovako nešto. “Povući ovakav potez i na prevaru pokušati pridobiti potrošače a pogotovo decu, katastrofalan je potez sa aspekta poslovne politike jer se, ako ništa drugo, konkurentima daje velika šansa da to koriste.” U svetu, bar onom kome težimo, ovakve stvari su nedopustive. To se posebno odnosi na Ameriku u kojoj se, nakon što je Regan 1983. godine pooštrio Zakon o autorskim pravima čak govori o njihovoj tiraniji. Jer, na primer, imamo slučaj poslastičarnice “Dairdž LJueen” koja odbija da rođendanske torte ukrasi likom Barta Simpsona iz straha da ih kompanija “Fodž” ne tuži. Još drastičniji je primer kompanije “Disnedž”, koja je naterala grupu roditelja iz jednog zabačenog novozelandskog mesta da sa murala dečjeg igrališta uklone svoje amaterske slikarije Plutona i Paje Patka, na koja prava ima jedino ova kompanija. Najbliži našem je slučaj niskobudžetne avio-kompanije EasdžJet koja je bez Bekamove dozvole u svojoj reklami iskoristila jednu njegovu fotografiju. Bekamov advokatski tim je odmah reagovao, fotografija je povučena a kompanija je, po dogovoru, u humanitarne svrhe uplatila 16 hiljada dolara. Ovakvih iskustava naša zemlja, razume se, nema ali se treba podsetiti na slučajeve kada su kojekakvi manekeni paste za zube i sredstva za mršavljanje reklamirali pridodavši svom ili izmišljenom imenu lažnu titulu doktora. Kada su počele da se pominju tužbe za lažno predstavljanje, pojačana je tražnja za dr Momom Jakovljevićem, koji je i maneken a i doktor, pa je ovaj svoju titulu doktora višestruko upotrebljavao. Da li ćemo i u ovoj “Bekam prevari” posegnuti za novom rupom na saksiji ili možda zato neće biti ni potrebe jer Bekam i njegov advokatski tim, moguće je, imaju prečih stvari od isterivanja pravde među Srbima i Hrvatima. GORISLAV PAPIĆ |
Na sve se to priključio i hiroviti Bekam, koji, osim što je sklon povredama (kao i, istini na volju, čudesnim izlečenjima od istih), ima ponašanje koje nije baš preporučljivo za dobru atmosferu u najtrofejnijem klubu Evrope. Mada je, na opšte iznenađenje, u svojoj prvoj (i poslednjoj?) sezoni kao član Reala Bekam pružio nekoliko dobrih partija. U Beogradu je, recimo, protiv Partizana igrao vidno povređen do kraja utakmice - i to kao odbrambeni igrač, onaj koji uspešno dejstvuje i kada je golman savladan. Ali, bez obzira na to, Bekama fudbal kao da više ne interesuje ikako drugačije osim kao čista zabava, kao neobavezna predstava šou-biznisa. NJegova loptačka primanja su astronomska, ali je to ipak sitniš prema onome što Dejvid zarađuje reklamama za ovo ili ono. Ne pravi on pitanje da li je roleks ili nešto drugo. Ni top-menandžment firme koja proizvodi taj skupoceni časovnik ne pravi pitanje. Znaju oni kako do uspeha.
Otuda se svojevremena pompa oko Bekamovog dolaska u Madrid činila prilično neprimerenom sa fudbalske tačke gledišta. Kao da se Real preračunao. Je li? Nemojte se kladiti. Naime, ako celu stvar osmotrimo s druge strane, doći ćemo u napast da, sa dosta dobrih razloga, pomislimo kako višestrukog prvaka Španije i Evrope pridošlica Bekam i nije interesovao kao stvarno fudbalsko pojačanje. Kraljevski klub, zapravo, i nije kupio neophodnog fudbalera. Ima on toga za bacanje.
Jedan primer će biti dovoljan da ovo dokumentuje. Britanski časopis “Total film” je, u svom majskom broju za 2004. godinu, pored specijalnog dodatka o Oskarima (zastarelo!), štampao i knjižicu/prospekt pod nazivom “Kings od Evrope”, čiji je pokrovitelj Simensova mobilna telefonija. Šta je tu imalo da se pročita? Dodatak je posvećen Ligi šampiona 2003/04, sa ličnim kartama svih učesnika ovog prestižnog takmičenja (izuzev Partizana!). Malo je čudno što se knjižica pojavila tada kad se pojavila, u trenutku kad su se već igrale polufinalne utakmice, i kada su neki od favorizovanih timova, poput Milana ili Reala (eliminisanog baš golom svog bivšeg igrača Morijentesa!), ispali iz konkurencije. Ali, ako to ostavimo po strani, suština ovog izdavačkog poduhvata kad mu vreme nije bilo je u njegovoj naslovnoj stranici, na kojoj se, u prvom planu, uz lako uočljivu tetovažu na levoj ruci, nalazi Dejvid Bekam. NJegov tim jeste poražen, nema ga više, ali Bekamova fotografija nije u nikakvoj vezi sa tom tužnom činjenicom. Pretpostavljam da je uprava Reala imala to u vidu. Oni su, dakle, pazarili jedan logo, firmu. Bekam je, naime, kako već rekosmo, robna marka (brend). NJegovo prisustvo podrazumevalo je mnogo toga što i nije u vezi sa fudbalom. Bar ne direktno. Uzgred rečeno, Real je svotu isplaćenu za transfer Bekama refundirao za mesec-dva samo prodajom dresova s njegovim imenom i klupskim brojem.
O čemu se konkretno radi, videlo se i tokom Realove pripremne, egzibicione turneje po zemljama Dalekog istoka. Fudbal se tamo još ne kotira visoko na spisku važnih sporednih stvari. Ali, mada su cene ulaznica bile astronomske, one su, uz nepojamnu gužvu na blagajnama, uz mnoge telesne povrede, prodate nedeljama unapred, da bi, pred same utakmice, na crnoj berzi dostigle vrednost pred kojom je i bujna mašta nemoćna. Otkud? Pa, zbog Bekama. NJegov dolazak imao je dimenzije prve američke turneje Bitlsa. U Japanu, Kini i Hongkongu britanska funta se danas zove Bekam.
Politika (10, 11, 12.4.2004) piše da “tajna uspeha Dejvida Bekama leži u njegovoj naročitoj ‘metroseksualnosti’, koja, pored ostalog, ima moć da se kao požar razbukta u medijima i donosi popularnost koja ni približno ne odgovara realnoj vrednosti. On je zvanično najveći metroseksualac na svetu.” Definiciju metroseksualnosti izveo je, pre deset godina (1994), ovde već pomenuti Mark Simpson, koji kaže da takva osoba “može da bude i heteroseksualac i homoseksualac i biseksualac”. Takve osobe simbolišu apokalipsu seksualnosti. NJihov logo je za reklamere isto što i šećer za muve: “Plešući po notama marketinških agencija i velikih kompanija, doteran i kada spava, Bekam deluje kao junak iz bajke čijoj magičnoj moći je teško odoleti” (Simpson). Engleski satiričar (koji se deklariše kao ultrakonzervativni peder) misli da je vrhunski sport stecište metroseksualaca, da takve višenamenske zvezde, osim što su (poput Bekama) gej ikone, postaju sve više cilj modernog, superkapitalističkog sporta, jer one spontano donose više novca nego trijumf u Ligi šampiona.
Budući da je tome tako, svako ko se priključi uz taj logo postaje i sam ikonički znak (ili bar njegov odraz), pa je Bekamov život stecište raznih, stvarnih ili izmišljenih, seksualnih afera. Svetski tabloidi o tome pišu u nastavcima. Naravno da je takav odnos sa čovekom-logom, hodajućom legendom Bekamom, izbacio u prvi plan prozvod (trade mark) njegove preljubničke avanture, Rebeku Los, 26-godišnju ćerku nekog holandskog diplomate i bivšu asistentkinju (dvosmislen termin) fudbalera Reala, koja je, u najboljem (samo)reklamnom stilu, izjavila kako ne pravi pitanje s kim će uleteti u krevet pošto podjednako voli i muškarce i žene. NJena bliska prijateljica fitnes trener Melani Mekvej, u slobodno vreme inače lezbijka, kaže: “Iste večeri kada smo se upoznale završile smo u krevetu.”
Bdž the njadž, za razliku od mnogih zvezda i zvezdica (čak i sa našeg prostora), koje su tokom poslednjih godina pokušale da ulove Dejvida Bekama, Rebeka Los u poređenju sa Viktorijom Bekam nije ništa naročito, ali jedan blizak prijatelj slavnog fudbalera tvrdi da ga je privuklo njeno obrazovanje i ponašanje. Idi, bogati! Ali, Dejvidu je brzo dosadio sofistikejtid odnos sa asistentkinjom, pa ju je, na nečiji savet, otpustio. Novinari su ipak došli do SMS poruka koje su Dejvid i Rebeka razmenjivali. Jedna njena poruka: “Zamisli me potpuno golu, samo u pamučnoj tangi...” Bekam izgleda voli takav način komuniciranja: gospođica Los odala je kako je Dejvid imao telefonski seks sa slavnom manekenkom Ester Kanjadis.
Jedan list je objavio metodu kojom je Rebeka smuvala soma kapitalca. To je pravi medija plan, univerzalno upotrebljiv u svim marektinškim operacijama. Rebekina kampanja je čista kao suza: prvo dobra priprema, onda dobar rezultat. NJen plan je imao osam tačaka; prvi korak - Počni da muvaš Viktoriju, kako bi ona spustila “gard”; drugi korak - Izvedi Dejvida na piće i pričaj lascivne pričice; treći korak - Izdvoj ga iz društva; četvrti korak - Vrati se sa njim u hotelsku sobu; peti korak - Usvoj Viktorijin stil kad si sa njim...; šesti korak - ...ali ne i sa njom; sedmi korak - Ubaci se u njegovu porodicu. Osmi korak - nosi naziv Žaoka: “Pretvaraj se da nemaš ništa sa činjenicom da je priča o vašoj aferi došla do medija. Potom angažuj PR gurua Maksa Kliforda i obezbedi sebi ugovor po kojem ćeš dobiti 300 000 funti za svoju verziju priče kojom ćeš zadati finalni udarac Viktorijinom i Dejvidovom braku.”
Plan male faćkalice. Neće joj, međutim, biti lako da ubere profit. Jer, Rebeka Los, koju nazivaju podlom senjoritom, potpisala je i ugovor sa TV kućom Skaj 1, prema kojem će, za svoj prvi intervju o aferi sa Bekamom, dobiti oko 500 000 funti. Emisija pod nazivom Rebeka Los: moja priča snimljena je u Španiji; a jedan insajder Skaja je rekao: “Nije joj bilo lako. Namučili smo je zbog toga što je odlučila da otkrije takve stvari tabloidima i zato što je pristala da upadne u medijski cirkus.”
Ako neko, poput Rebeke Los, dobro unovči jedan seksualno-marketinški plan, onda se moglo očekivati da će pozicijski slogan “sa Bekamom u krevetu” postati i omiljena igračka druge osobene reklamne kampanje, u kojoj se manufakturno javlja kao incijalna kapisla čitave industrije. Tako je otkriven slučaj Bekamove ljubavnice Sare Marbek, navodno manekenke iz Sidneja, koju je svaki prolaznik mogao odvesti u krevet za 400 funti, jer je, naime, radila kao kurva visoke klase u agenciji za poslovnu pratnju. Sklona je lezbijskim iskustvima, najbolje u grupnjaku. Vezu sa Bekamom je verovatno izmislila. Jer, “ona je opsednuta slavom i bogatstvom”. Zato je iznela u javnost svoju kurvanjsku priču, dodavši da je dve godine čekala da se Bekam razvede. Ali, kad su kolege počele da zbijaju šale u vezi sa svim tim, Bekam je razlupao svlačionicu. Onda je odveo Viktoriju u švajcarske planine da izglade međusobne nesporazume. Još jedan reklamni pogodak.
To se širi kao zaraza. U danima Realovog gostovanja u Beogradu, telefonska centrala hotela “Hajat” primila je 322 poziva za inače nedostupnog Bekama, koji se nalazio pod posebnim obezbeđenjem iz straha ovdašnje policije kako bi mogao biti meta terorista. Ko je to zvao Bekama? Ženske, razume se. Naročito one koje imaju samo maglovitu predstavu o tome šta je fudbal. Sve su bile odbijene. Jedna je, ipak, uspela. To je Bojana Nikolić, televizijska voditeljka, koja se nije služila telefonom, već je, i pored jakog obezbeđenja, uspela da ga dočeka i ode sa njim do njegovog apartmana, gde je provela puna dva sata bez prisustva kamera. Mora da se tamo odigrala prava romansa. Valjda je bilo i tuširanja. No, gospođica Nikolić odbija da o tome govori - “Neću prodavati svoju intimu sa Bekamom.” Jer, dodaje ona, “za mene je intima najbitnija. Nisam zagovornik tržišne ekonomije i neću se povesti za trendom koji sada vlada u svetu”. Vešto smišljeno, u najboljem (anti)reklamnom smislu. Ali, i antireklama je takođe reklama: odbivši da proda svoju intimu, Bojana je prodala svoj imidž. Niko neće saznati šta se dogodilo iza zatvorenih vrata hotelske sobe, ali svako ko se sa Nikolićevom mimoiđe ulicom reći će svom drugaru: Ej, evo je ona što se mazila sa Bekamom!
Svetski tabloidi idu naruku ovoj mašineriji. Na primer, objavili su vest da je za 77 dana, koliko je proveo u madridskom hotelu “Santa Maura”, Bekam potrošio 432 875 funti. Ima se, može se. Hotel je odmah podigao cene svojih usluga. Ni Bekam nije novinarima ostao dužan: “Sve ću da vas tužim!” Povod ovoj tužbi neće biti vest da je bračni par Bekam kupio u Španiji rezidencijalnu vilu vrednu 6,4 miliona funti, već da se demantuje pisanje štampe o navodnom Dejvidovom razvodu od spajsice Viktorije.
Navijati za Bekamov Real je kao kupovina milke. To je jedan ostvareni san. Kako u fudbalu, tako i u vezi sa svilenim ženskim gaćicama. Ko još raspravlja o sastavu čokolade milka? Da li se to uopšte jede? Ili je to Švajcarska. Htedoh reći - san o visokom položaju u nekoj švajcarskoj banci.
Liga šampiona biće završena za nekoliko dana, sledi letnja pauza i u nacionalnim takmičenjima. Na scenu ponovo izlazi Ana Kurnjikova, igračica tenisa i zvezda duplerica, koja vodi sudski spor sa svojim roditeljima. Da li je i ona metroseksualac? Logo svakako jeste. A reklamna industrija, kako vidimo, upotrebljava različite metode. Ako su različiti.
