19.05.
2024.
Iva je iz Kruševca otišla u fabriku ribe na Aljasci: Za mesec zaradiš 10.000 dolara, ali još pamtim šta se kolegi desilo
Iva je iz malog mesta u Srbiji otišla da radi na drugi kraj sveta.
Zaokret u pravcu liberalne demokratije doneo je Srbiji, ali i drugim zemljama bivše Jugoslavije, svojevrsno oslobođenje od svih vrednosti koje je komunizam negovao, pa time i antifašizma. Naslednici i pripadnici dva pokreta otpora srpskog naroda u Drugom svetskom ratu praznike kojima se obeležavaju ustanak ili pobeda nad fašizmom danas slave odvojeno. Ne mešaju se sa predstavnicima institucija, koje još uvek stidljivo, ali istina ponovo obeležavaju dane koji sećaju na antifašističku borbu. Tako se u Srbiji danas radno obeležavaju Dan sećanja na žrtve Holokausta, genocida i drugih žrtava fašizma - 22. april i Dan sećanja na srpske žrtve u Drugom svetskom ratu - 21. oktobar. A iznova je od pre nekoliko godina, kada je predsednik Rusije najavio posetu Beogradu na taj dan, počeo da se praznuje i 20. oktobar, Dan oslobođenja Beograda. Međutim, ako je jednopartijski komunizam decenijama sistematski uzurpirao nasleđe antifašističke borbe, režim devedesetih tolerisao to nasleđe paradoksalno rasplamsavajući istovremeni nacionalizam, a opozicija tih godina negirala antifašizam kao nasleđe komunizma, vlasti poslednjih godina uspešno zaobilaze tu problematiku nemoćne da se prema njoj odrede. Ipak, tu civilizacijsku tekovinu uspevaju da instrumentalizuju u svrhu aktuelne politike.
Dan pobede, recimo, neradni praznik, postao je čak i značajniji nego što je bio u komunističkoj eri (koja je vremenom značaj ovog međunarodnog praznika umanjila veličinom sopstvenog majskog praznika - Dana mladosti) tek onda kada je postao paradigma opredeljenja za evropsku budućnost Srbije.
NASLEĐE
Po principu koji je prilikom polaganja venaca na Spomen-groblje oslobodilaca Beograda, u ovo doba prošle godine, najkraće sročio predsednik beogradske skupštine Aleksandar Antić, kazavši: Ovaj datum definiše našu antifašističku prošlost, ali i kao Dan Evrope, našu evropsku budućnost. Čak i ako uvažavamo činjenicu da se istorija čita u određenom aktuelnom kontekstu, sme li to biti dovoljan razlog da se najveće stradanje srpskog naroda osporava ili na različite načine ignoriše punih 70 godina?
Profesor Momčilo Pavlović, direktor Instituta za savremenu istoriju, kaže da je u većinskom delu srpskog naroda postojao antifašizam i da na tu činjenicu Srbi treba da budu ponosni. Pavlović smatra da se antifašističko nasleđe i socijalistička prošlost u Srbiji, koja je danas u stanju opšte konfuzije, još uvek dostojanstveno i dostojno obeležava na svim nivoima i segmentima društva, ali da problem nastaje kada se antifašizam redukuje samo na komuniste, na jedan pokret, na jednog vođu i shvatanje da su u ratu 1941-1945. postojali samo partizani i neprijatelji. U Srbiji je antifašističko raspoloženje i do 1941. postojalo, nezavisno od komunista, a ono je bilo uslovljeno traumatičnim sećanjima na Prvi svetski rat. Postojalo je jako antinemačko raspoloženje, a narod je to jasno iskazao u demonstracijama 27. marta. Ako ste vođe puča mogli da potkupite, narod ipak niste mogli. Ustaničke akcije u Srbiji počele su mnogo pre komunističke akcije. Do kraja oktobra 1941. partizanske i Mihailovićeve snage sarađuju i iz te saradnje stvorena je, kako mnogi ističu, najšira slobodna teritorija u Evropi, čitava zapadna Srbija. Ali iz neprijateljske ofanzive da se uništi ta slobodna teritorija nastali su i najveći nemački zločini u Srbiji. Međusobni sukob koji je pretvoren u surovi građanski rat završen je tek 1945. pobedom partizanskog pokreta, mada ponekad mi se čini da još uvek nije završen. Gotovo da nema zemlje u Evropi, poput naše, koja tako gleda na Drugi svetski rat.
U Vojnom muzeju u Beogradu krilo u kome su pohranjeni predmeti iz Drugog svetskog rata, veliko koliko i prostor namenjen za četrnaest prethodnih vekova srpske istorije, zatvoreno je godinama, jer nadležna ministarstva ne uspevaju da se odrede prema tom nasleđu. Zakonskim izjednačavanjem ravnogorskog pokreta, na primer, Vojni muzej ima dodatni problem da ga otvori za posetioce, jer u njemu nema svedočanstava o tom pokretu. Ni u tom ni u drugim muzejima, nema traga ni o posleratnim stradanjima ljudi, koji su se borili protiv okupatora, a bili Titovi politički protivnici, kada je maršal odlučio da odstupi od svojih prvobitnih ideoloških načela. Najvrednija umetnička dela u Srbiji ne nalaze se u Narodnom muzeju, nego u Palati Srbija, ali su sakrivena od očiju javnosti i potpuno neupotrebljiva za bilo koju drugu namenu, jer su, naprosto, u toj zgradi pohranjena u vreme socijalizma.
ŽRTVE
Srđan Cvetković, sekretar Komisije za tajne grobnice kaže da antikomunizam uništava antifašizam u onoj meri u kojoj je komunizam zloupotrebio fašističku borbu i da je zbog toga nužno da se komunističko nasleđe preispita. Grčka i Poljska imale su dva pokreta otpora i razumljivo prihvataju oba. Zločini koje je počinila KP kroz strukture bezbednosti i zloupotrebe vojske, obračunavajući se sa ideološkim partijskim i klasnim neistomišljenicima, eliminisali su 50.000 ljudi. Na Golom otoku bilo je 16.000, a da su među njima mnogi bili iskreni borci, koji su se borili protiv fašizma. Te žrtve nemaju spomenik. Zato je važno suočavanje sa zločinima, jer su ovi zloupotrebili antifašističku borbu, sistem i legitimisali osvetu. Svaki iskreni antifašista treba da insistira na rasvetljavanju slike o komunističkim zločinima.
Deklarativno, poslednjih godina govori se o potrebi da se antifašistička borba odvoji od tih komunističkih zločina i da tako iznova dobije mesto koje joj pripada. Ali sem što ju je osnovala vlada, komisija za utvrđivanje tih zločina radi volonterski i bez podrške države. Cvetković podseća na to da je postepeno obračun vodio u totalitarizam, a da velika imena nauke poput Hane Arent ne prave razliku između dva totalitarizma - fašističkog i komunističkog. S druge strane, ne mali broj istoričara veruje da je upravo to zamka u kojoj se fašizam relativizuje, a antifašizam minimalizuje. Dr Todor Kuljić piše da se fašizam može trajno održavati u sećanju upozoravanjem na njegove savremene oblike, relativisati poređenjem sa drugim zločinima ili ignorisati, odnosno smatrati nebitnom epizodom u nacionalnoj istoriji.
Istoričari se, ipak, slažu da je proporcionalno broju stanovnika jugoslovenska, a u njenim okvirima ponajpre srpska žrtva bila najveća. Broj stradalih, službeno 1.700.000, najveći je posle broja žrtava Poljske i Sovjetskog Saveza. A nemali udeo tih žrtava činili su civili, koji u Srbiji nemaju više od tri spomenik stradanja. Dok je Evropa kojoj Srbija stremi, odavno prednost dala i u svoje osnove upisala da u sećanju Evropljana zauvek moraju ostati žrtve holokausta, pre nego bilo koja borbena jedinica. Prednost žrtava morala bi da razreši dileme pred kojima su se ovdašnji režimi našli u nemoći da očiste antifašističko nasleđe od komunističke instrumentalizacije.
Momčilo Pavlović smatra da Srbija mora završiti građanski rat započet u vreme okupacije od Nemaca i to istinom. Kreirana prošlost i propaganda pobednika koja je ušla ne samo u čitanke nego i u svest miliona, nije nam osigurala normalnu sadašnjost - ni državni okvir, ni prosperitet, ni stabilnost. Iz toga proističu i svakojaka preispitivanja i prevrednovanja događaja kao i uloge pojedinih ličnosti. Iako mi sami snosimo najveću odgovornost za sopstveni život i naše vreme, ipak danas zbog te prošlosti patimo. U suočavanju sa sopstvenom istorijom suočavamo se često sa lažnom istinom, sa glorifikacijom i proizvedenom istorijom zasnovanom često ne na istorijskim izvorima, nego na iskazima, sećanjima, mitovima, prikrivanjem, nepriznavanjem, omalovažavanjem, s jedne strane, a s druge osporavanjima, minimalizovanjem uloge i antifašističke borbe, pre svega srpskog naroda na prostoru Jugoslavije. Te dve krajnosti u pristupima, koje su samo krajnosti i koje dobijaju nesrazmerno veliki značaj u medijima, stvaraju konfuziju i privid da se u Srbiji osporava antifašistička borba od nekih, a da je drugi kobajagi brane.
ČISTKE
Većini ulica sa partizanskim imenima naziv je odavno promenjen, a u toj čistki i ruski generali su završili neslavno. Ulica Narodnog fronta, jedinstvenog naziva za sve antifašističke frontove u svim zemljama u kojima su oni postojali, u Beogradu je, na primer, preimenovana u Ulicu kraljice Natalije, krajnje efemerne političke ličnosti. Onako kako su dekretom nicali spomenici junacima čija imena nisu budila junačko osećanje u narodu, tako su danas skrajnuti i mnogi koji uistinu zaslužuju sećanje. Po tom modelu zbunjenosti, i izuzetno veliki otpor koji je srpski narod pružio fašizmu ostao je bez javnog prostora u kome bi se nove generacije učile da budu ponosne na civilizacijski doprinos svojih predaka.
Grupa mladih ljudi okupljena u Pokretu za evropsku kulturnu saradnju nedavno je podnela inicijativu Skupštini Beograda da jedan od bulevara na Novom Beogradu ponovo dobije ime maršala Tita. Šta je grupu mladih, u proseku rođenih pred sam raspad zajedničke države, inspirisalo na ovakav poduhvat? Smatrali smo da je pred obeležavanje pola veka Pokreta nesvrstanih, u kome smo igrali važnu ulogu i koji svedoči o značaju koji je ta zemlja imala, neophodno da pored Nasera, Nehrua, Gandija, jedna ulica nosi i Brozovo ime, kaže Vlade Radulović iz tog pokreta. Iz tog vremena ostalo je i nešto čime možemo da se ponosimo, ali važnije je da je u njemu bilo ljudi kojima treba odati priznanje. Osim toga, to je deo naše istorije i minimum korektnosti prema društvu bilo bi da imamo uspomene na to doba.
Pristalice ovih pokreta mahom su toliko stari da nemaju sećanje na Brozovo doba, ali su sa smenama vlasti, sklonim diktaturi nultog časa i revanšizmu, bili izloženi kontradiktornim lekcijama iz istorije. U osnovnoj školi učili su da su četnici bili saradnici okupatora, dok su ih u srednjim školama sačekale lekcije u kojima su uloga u otporu i prostor za biografiju Draže Mihailovića i Josipa Broza izjednačeni.
Istoričari su, dakle, složni da fašizam nikada nije našao uporište u Srbiji i da zajednički imenitelj, čak i njihovih podeljenih mišljenja, može biti 27. mart kao dan ustanka protiv fašizma. Ali tog datuma više nema među praznicima. Srbija ne treba da bude izostavljena iz međunarodnih proslava Dana pobede, i da je makar poblematično da srpske veterane iz Drugog svetskog rata odlikuje ruski predsednik, ali ne i njihova država. Beograd je Ulicu 27. marta davno preimenovao u Ulicu kraljice Marije, supruge Aleksandra i majke Petra Drugog, dovedenog na presto 28. marta. NJena uloga supruge i majke, očigledno je bila važnija od ustanka stotina hiljada Srba protiv fašizma.
