Slava u svetskoj baštini

Istraživači tajnog mnjenja u Srbiji ili statističari porodičnih zaštitnika već su utvrdili da na listi najpopularnijih krsnih slava Đurđevdan zauzima četvrto mesto. Hroničari savremene muzike će reći da je Đurđevdan, pesma nastala u vozu za Jasenovac a pola veka kasnije, nekim čudom postala nezvanična himna romske zajednice, navijača najvećeg fudbalskog kluba u Srbiji ali i najizvođenija melodija u poslednjih nekoliko decenija. Tu se negde i završava priča o rejtinzima svetaca ili crkvenih praznika, a počinje priča o fenomenu slave koja u veselju i bez ikakvih lomova spaja sve delove pokidanog društva. Jer nijedna druga slava ne uspeva da na jedan dan ujedini najsiromašnije romske porodice koje su okretale jagnje na samo metar od tramvajske pruge u Rakovici i dva metra od kuće od plastike, lima i kartona, gospodske porodice na čijim se menijima nalazi pašteta od fazana, desetak vrsta predjela i devet vrsta kolača, stočare sa Stare planine koji se mole Bogu za više kiše i manje poreza, kao i političku elitu koja na slavama dve Demokratske stranke razmatra koliko će se Srbija približiti Evropi. A ove godine je priča o đurđevdanskom jedinstvu otišla znatno dalje - ujedinila je Tursku, Rumuniju, Moldaviju, Makedoniju, Hrvatsku i Srbiju, koje su zajedno predložile da taj praznik Đurđevdan ili Hiderlezi postane deo nematerijalne baštine Uneska.

Za osobe sa jakim nacionalnim nabojem i nešto slabijim obrazovanjem sama vest da Srbija, zajedno sa Turskom, Hrvatskom ili Moldavijom, predlaže Đurđevdan, deluje samo kao još jedna provokacija ili dokaz da se prema svetinjama odnosimo nemarno, ali koreni ovog praznika jesu znatno dublji i dosežu do vremena kada nije bilo ni hrišćanstva niti islama. Etnolog Dušica Živković, koja je predvodila ekspertski tim za nominaciju Đurćevdana, u razgovoru za NIN objašnjava da je nominacija objedinila zemlje različitih kulturnih ili verskih identiteta jer se sam praznik, zvali ga Đurđevdan ili Hiderlezi, proslavlja u svim zemljama na sličan način pošto vuče korene iz prethrišćanskog perioda. Bez obzira na podneblje u kojem se slavi, ovaj praznik prate isti ili slični rituali ili ceremonije, od kupanja u reci, pletenja venčića od bilja, zavetnog žrtvovanja jagnjeta kako bi se proslavio dolazak proleća, a godina bila godina blagostanja i plodnosti. Koreni tih rituala mogu se tražiti još kod rimske boginje stočarstva Pales ili staroslovenskog boga vegetacije i plodnosti Jarila i boginje proleća Vesne, a na samom prostoru Srbije ispod proslave Đurđevdan nalazi se više slojeva staroslovenske i starobalkanske kulture i religije. O tom prožimanju hrišćanskih i prethrišćanskih običaja svedoči i jedan zapis Vuka Karadžića koji kaže da na taj dan u Timoku dovode jagnjad sa svećom među rogovima, ali i današnji običaji, poput Molitve pod Midžorom, koji se održavaju svake godine na Đurđevdan.



PEČAT
Formalni predlagač Đurđevdana je bio Zavičajni muzej iz Knjaževca, dok je ove godine Etnografski muzej u Beogradu u ime Srbije sastavio samostalnu nominaciju krsne slave za nematerijalno nasleđe Uneska. Zanimljivo je da je za sam proces nominacije snimljen zajednički devetominutni film, u kojem je polovina vremena posvećena običajima iz Srbije, a kompoziciju Đurđevdan izvodi Najdžel Kenedi. Turska je pokrenula inicijativu da se praznik Hiderlezi stavi na listu Uneska, ali su naknadno ostale zemlje, meću kojima i Srbija, uz dosta truda i diplomatske veštine uspele da izdejstvuju zajedničku kandidaturu za praznik koji je dobio i svoju hrišćansku dimenziju i tumačenje.

Etnolog Bojan Jovanović objašnjava da je hrišćanstvo preko Svetog Đorđa dalo dodatni pečat staroj tradiciji i običajima, kojima je obeležavan početak nove godine, novog ciklusa vegetacije zbog kojeg i je danas sačuvan Biljni petak, kada se skupljaju lekovito bilje i trave. Značaj Svetog Đorđa ili Đorđa, koji je kao rimski vojnik pogubljen 6. maja 303. godine jer se nije odrekao hrišćanstva, rastao je vekovima, a slika konjanika koji kopljem probada aždahu postala je jedan od najvećih hrišćanskih simbola. Tako je on, kao branitelj hrišćanstva, postao zaštitnik Katalonije ili engleske krune, ali je u našem narodu postao, posle Svetog Nikole, verovatno najomiljeniji zaštitnik porodica i jedna od najznačajnijih krsnih slava, jer se često opisuje kao simbol nove vere koji nas brani od starih paganskih verovanja. Zato je i dobro što se Srbija uključila u taj proces nominacije, da zajedno sa drugim zemljama Đurđevdan uvrstimo u nematerijalnu baštinu Uneska jer je važno da se lokalni karakter nekog opšteprihvaćenog simbola, koji je ovde dobio genius locus ili svoj duh mesta, prepozna i van naših granica, zaključuje Jovanović.

U tom osetljivom prebiranju po običajima, baštini i praznicima, koji lagano prelaze balkanske granice, stalno se postavljaju pitanja zašto su nam komšije nešto prisvojile, preimenovale ili falsifikovale. Pre nekoliko godina je snimljen film o pesmi Ruse kose curo imaš u kojem sagovornici iz gotovo svih balkanskih zemalja sa puno strasti i uverenja pokazuju da je ta pesma nastala u njihovoj zemlji, samo još nisu sigurni kako se zvala devojka kojoj je pesma posvećena, dok su drugi narodi uzeli i pesmu i devojku. Zato se i očekuje da bi Srbija mogla da se naknadno pridruži inicijativama Hrvatske da se za nematerijalnu baštinu Uneska proglasi ojkanje ili gluvo kolo, običaji iz dalmatinskog zaleđa koji su duboko povezani sa srpskim stanovništvom koje je nekada živelo ili još živi na tom području. Mediji su već javljali da bi Srbija, Bosna i Hercegovina i Crna Gora zajedno mogle da pripreme nominaciju za gusle, iako je sličnu inicijativu, za gusleno pevanje, pokrenula i Albanija.



REGISTAR
Zahvaljujući Centru za nematerijalnu baštinu, pod vodstvom sagovornice NIN-a Dušice Živković, Srbija je dobila registar nematerijalnog kulturnog nasleđa u koji je upisano 27 običaja, zanatskih veština, rituala, kulinarskih specijaliteta i ostalih narodnih tekovina. Na listi se nalaze krsna slava, đurđevdanski obred, izrada pirotskog kačkavalja, zlakuse grnčarija, kosovski vez, pirotski ćilim, pevanje uz gusle, sviranje na gajdama, fruli, erski humor, kolo u tri i šest, naivno slikarstvo Slovaka u Vojvodini, lazarice u Sirinićkoj župi, Vukov sabor, mozaičarska škola Mladena Srbinovića.

Na listi zemalja koja su učestvovale u procesu kandidovanja bili su Irak, Iran i Liban, ali su, iz nepoznatih razloga te zemlje povukle svoje kandidature, dok se očekuje da neke zemlje iz regiona naknadno podrže nominaciju Đurđevdana.
Kada se sredinom naredne godine bude znalo da li je popularni praznik sa više imena i tumačenja postao deo svetske baštine, intelektualne elite balkanskih zemalja će verovatno ponovo početi da razmišljaju šta bi to moglo da bude autentična, samo njihova baština koju bi na svetsku listu mogli da predlože samostalno. Ali će se u većini slučajevima ta priča završiti zajedničkim predlogom, u kojem će isti običaj imati različite imena ili tumačenja. A ostatak sveta će već razumeti značenje.

Dušan Kovačević: Moć Svetog Georgija

Za mene je Đurđevdan jedna vrsta narodne slave. Kada to kažem, mislim da je slava koju su prihvatili svi, i oni koji je slave i oni koji im se u tom slavlju pridružuju. Možda je to zbog toga što je praznik posvećen zaštitniku nemoćnih, koji je i najslikaniji lik u istoriji freskoslikarstva. NJegova moć da povezuje različite narode i kulture leži u univerzalnosti dobra u borbi protiv večitog zla. Zato sam i svojevremeno napisao dramu o Svetom Georgiju, našem zaštitniku od svih aždaha i nemani, koje nam se periodično i veoma uredno javljaju, samo u različitim oblicima. Sećam se kako sam, kao dete koje je raslo na selu, gledao kako putem pored kuća prolaze romski muzičari i primaju poklone, kojim su ih darivali ljudi bez obzira na to da li su slavili Đurđevdan ili ne. Ta slika mi je ostala u najlepšem sećanju, jer me je ta slava uvek podsećala na najlepše dane proleća u kojima nije bilo podela među ljudima.