Dragička

Pošto je Vučiću propala genocidna ideja sa zamrzavanjem plata i penzija, najavio je hapšenje Koleta, kralja šećera, ali i Hamovića i Lazarevića, koji su kraljevi svega i svačega.

Nije li, bre, Srbi moji, malo blesavo da ministar vojni odlučuje o svemu i svačemu, a ministar policije samo o poplavama i briselskim prevarama? Nije, valjda, u Srbiji zavladala neka plišana Vučićeva vojna diktatura? Da se razumemo: nemam ništa protiv vojnih pučeva, jer demokratija je, još od Sokrata, čista smejurija u kojoj, recimo, Platonov glas važi kao i glas nekog majmuna. Uostalom, vojne diktature su, onomad u Frankovoj Španiji, pa i Grčkoj u vreme vladavine pukovnika, dale dobre rezultate, a gde su danas Španija i Grčka kada ih je uzela pod svoje Evropska unija? Ali, bojim se da bi plišana vojna diktatura Aleksandra Vučića, koja bi upravljala po diktatu Gvida Vestervelea, po Srbiju bila katastrofalna, a ishod bi bio nula. To jest, dve nule. Nego, otvorio sam, prošlog četvrtka, izložbu, Leonardovom unuku.

Tako sebe predstavlja belopalanački slikar Dragoljub Ilić, zvani Dragička. Varoš se o Dragičku grubo ogrešila. Dobro, ustupili su mu hol Doma kulture, ali mu niko od zvanica nije došao! A kada biste u Dragičkinom ateljeu videli njegov portret Leonarda da Vinčija, kosa bi vam se digla na glavi, a koža naježila! Taj prodorni, jurodivi Leonardov pogled se ne zaboravlja. Takvog Leonarda viđao sam samo još na slikama Olje Ivanjicki koja je, takođe, tvrdila da je Leonardovo dete. A kad, već, pominjem besmrtnu Olju, ne mogu da ne kažem da me na nju neodoljivo podseća Dragičkina supruga!?

K. G. Jung, moj guru iz Švice, smeška se, pa kaže: Dakle, to što Dragičkina supruga liči na Olju Ivanjicki, nesumnjivo govori da je Dragička Leonardov unuk! Dobro, možda, ne baš unuk, ali čukunčukununuk, svakako! Jer, ako je ruski akademik Aleksandar Fomenko dokazao da između cezara Tiberija i Leonarda da Vinčija ima, tek, dvesta-trista godina, zašto onda, od Leonardovih do naših dana, ne bi stajalo, takođe, svega dvesta godina!? Tako je Dragičkina baba mogla da mu prenese porodičnu priču da je Leonardo poreklom iz Vinče, sa Dunava na koga se naslanja ova nesrećna istočna Srbija...
U, taj, čas, tiruli, tiruli, pišti morbidni. Zove Bilja, sva radosna: Kaži, dragička! Saška je položila prijemni u Filološkoj gimnaziji! U to ime sa Dragičkom pijemo vino.

A Nikolino vino mi ponestaje, pa sa mačorom Mickom, uveče, za uspavljivanje pijemo mleko. Kad, eto, u prvi san dolazi moja Crna da kaže: Ah, kako je Leonardo voleo Dunav, zavičaj svojih predaka! Kao venecijanski špijun krstario je brodom duž Male Azije, sve do Crnog mora, osmatrajući turska utvrđenja i skicirao, na licu mesta, svoje ratne mašine. Hoću reći, za Leonarda bi moralo da se nađe mesto u Vučićevom kabinetu! Treba li reći da bi, sa Leonardom da Vinčijem, ova plišana Vučićeva diktatura dobila na ozbiljnosti.