Rafinirana osveta

“Na meni su koristili veći korbač”, kaže Lajf Hovelsen. Već dvadeset godina smo prijatelji, a sada prvi put primećujem nešto kao gnev u glasu ovog blagog i smirenog Norvežanina koji je ušao u devetu deceniju života. Lajf je ljubazno ponudio mojoj supruzi Olgici i meni da nam bude vodič kroz Muzej pokreta otpora u Oslu i pred nama su sprave za mučenje koje je koristio Gestapo. Pod nemačkom okupacijom Lajf je pisao za ilegalne antifašističke novine, uhapšen je i brutalno saslušavan. Trebalo je da bude streljan, ali je Nemačka nekoliko dana ranije kapitulirala.

Dok je bio zatočen, Lajf je osetio, moglo bi se čak reći mistično iskusio, kako mu daje snagu hrišćanska vera koju je primio od roditelja. Posle Drugog svetskog rata odlučio je da se posveti borbi za ljudska prava i mir. Tako sam ga i upoznao. Radio sam godinu dana na jednom institutu za sociologiju na Univerzitetu u Kelnu, a Lajf je posećivao nemačke prijatelje s kojima je pružao pomoć i podršku disidentima u Istočnoj Evropi. Čuo je da se ja u člancima i intervjuima zalažem za demokratsku opoziciju u Jugoslaviji i hteo je da me pita šta bi mogao da učini.

Muzej pokreta otpora nalazi se u tvrđavi Akershus, koja je manje veličanstvena od Kalemegdana, ali doteranija, ljupkija - nekada je služila i kao kraljevski dvorac. Dan je sunčan, u obližnjem pristaništu bele se jahte, a kroz kamenu kapiju prolazi mladić u crnoj uniformi s crvenim porubom i sjajnim dugmadima, šeširom s peruškom i sabljom o pojasu. Fotografišem ovog vojnika-igračku za Nikolu i Mariju, sina i ćerku od devet i sedam godina koji su ostali u Beogradu, ali stalno mi je u mislima obližnji brežuljak, koji nam je pokazao Lajf, ispred koga su streljani pripadnici pokreta otpora.

Od oslobođenja i kraja Drugog svetskog rata prošlo je gotovo šest decenija i sa sigurnošću se može reći da Vidkun Kvisling, norveški oficir i političar koji je bio šef pronacističke vlade, nikada neće biti rehabilitovan. Norvežanima ne smeta što je on u čitavom svetu sinonim za izdaju i što se njegovo prezime koristi kao naziv za sve saradnike Nemaca u okupiranoj Evropi. Mada nacističke vođe nisu smatrale skandinavske narode za nižu rasu i nisu pravile planove da ih pretvore u kmetove i robove, ili da ih masovno deportuju iza Urala (a to su bile sudbine namenjene većini slovenskih naroda, uključujući i Srbe), Norvežani ne smatraju da je to ikakvo opravdanje za kolaboraciju. Jer bila im je oduzeta sloboda i trebalo je da u Hitlerovom “novom poretku” u Evropi budu potčinjeni Nemcima. I to je dovoljno.

Nacisti su više hiljada Jugoslovena, uglavnom Srba, doveli u koncentracione logore u Norveškoj. Mnogo “interniraca” poumiralo je dok su za nemačku vojsku gradili put na severu Norveške. Godine 1955. snimljen je u norveško-jugoslovenskoj koprodukciji film “Krvavi put”, čiji su glavni junaci Janko i Kjetil, mladi Jugosloven koji beži i Norvežanin koji mu pomaže. Ali, Kjetilov sin se pridružio nacistima i hoće da uhvati Janka i preda ga Nemcima. Dok pokušava da razoruža sina, Kjetil ga ubija, a Janko uspeva da dođe do neutralne Švedske i slobode.

Autor scenarija za film bio je poznati pisac Sigurd Evensmo. Na večeri u rezidenciji našeg ambasadora Vide Ognjenović, upoznajem njegovog sina Ivara koji radi u jednoj dobrotvornoj organizaciji. Pokazuje mi knjigu uspomena svoga oca u kojoj je i fotografija iz jednog beogradskog razgovora s mojim ocem - za nekoliko godina koje su protekle između tog susreta i snimanja filma, Milovan Đilas će preći put od ministra do disidenta. Ivar Evensmo zatim ustaje i kratko govori pred oko trideset zvanica - diplomata i političara, umetnika i naučnika. Sumnjičav sam kad god se govori o prijateljstvu između dva naroda - zar prava prijateljstva nisu retka i između pojedinaca? - a pogotovo ako su toliko udaljeni jedan od drugog i tako malo znaju jedan o drugom kao Srbi i Norvežani. Ipak, u okupiranoj Norveškoj je tako lako uspostavljano međusobno poverenje između naših interniraca i lokalnog stanovništva da kod Srba i Norvežana možda zaista postoji prirodna naklonost jednih prema drugima.

Olgica i ja smo početkom maja doputovali u Oslo, jer su mene pozvali Norveški institut za međunarodne odnose i Kulturni centar ambasade Srbije i Crne Gore da održim predavanje po mom izboru. Govorio sam o Srbima i Evropi. Kroz sažeto tumačenje glavnih tema srpske istorije pokušavao sam da uzdrmam predrasude mojih slušalaca i da pokažem kako je pogrešno svoditi srpsku istoriju na antiliberalni nacionalizam, koji je samo jedan njen element. Istovremeno sam se trudio da izbegnem nacionalni romantizam i da dam uravnoteženu sliku. Dok sam, na primer, objašnjavao kako se u Srbiji u devetnaestom veku vodila uporna borba za vladavinu zakona, slobodnu štampu i parlamentarnu vladu, upozoravao sam i da su autokratski režimi često uspevali da je zaustave, kao i da se kod širokih društvenih slojeva oduševljenje za promene lako pretvaralo u strah od njih.

Stradanja malih balkanskih naroda bila su velika, spremnost velikih sila da im pomognu bila je mala. Srbija se trudila da dobije pomoć od njih, a da ne postane zavisna - i jedan i drugi napor često su bili uzaludni. Postavio sam slušaocima retoričko pitanje: Ne bi li Srbima, u njihovoj borbi protiv osvajača, Evropa kroz istoriju mnogo više pomagala da smo katolici ili protestanti, ili da pripadamo romanskim ili germanskim ili anglosaksonskim narodima? Postavio sam i pitanje koje zahteva stvarni odgovor, a koji ni sam ne znam: Da li su velike srpske žrtve za oslobođenje i ujedinjenje Južnih Slovena bile opravdane, posebno ako se uzme u obzir da nije jasno koliko su uopšte drugi južnoslovenski narodi želeli priključenje Srbiji?

Sukob Jugoslavije sa Staljinovim Sovjetskim Savezom otvorio je vrata liberalizaciji, ali ona nikada nije otišla dalje od ograničavanja represije. Tito je bio glavni u sprečavanju svakog kretanja ka stvarnoj demokratiji i u Jugoslaviji nije bilo ni građanskih ni političkih sloboda. Pošto je jugoslovenska nezavisnost od Sovjetskog Saveza bila za Zapad dar s neba, Amerika i njeni saveznici su posle 1948. davali bezrezervnu podršku Titovoj diktaturi, a gotovo nikakvu onima koji se zalažu za demokratske reforme. Bila je to velika greška, kako moralna, tako i politička. Istakao sam kao tužan paradoks da se tek od 1987, kada je Slobodan Milošević postao vođa Srbije, zapadni predstavnici redovno sastaju sa srpskom demokratskom opozicijom.

Savremeni Zapad još više greši. Na Kosovu NATO snage malo čine u obuzdavanju albanskih ekstremista koji ruše srpske crkve, manastire i istorijske spomenike i proteruju srpsko i drugo stanovništvo. Rušenje i proterivanje je dostiglo vrhunac upravo ovog proleća. Dok govori kako se bori protiv srpskog nacionalizma, današnja Evropa samo pokazuje da je slepa za vrednosti srpske istorije i pravoslavne vere, za srpsku kulturu i tradiciju. Evropa mora da otvori oči. Jer, ne radi se samo o tome da će Srbi biti duhovno osiromašeni, već će se Evropa, umesto da proširi svoje kulturne i istorijske horizonte, još više podati svojoj površnosti, materijalizmu i preteranom pragmatizmu. A oni su, ovo je moje duboko uverenje, velika opasnost za evropsku demokratiju.

Time sam završio svoje predavanje. Ali čemu uopšte ova moja objašnjavanja, pokazivanja i isticanja, pitanja i upozoravanja? Koga u Oslu zanimaju srpsko-evropski odnosi kroz istoriju? Zašto bi jedan Norvežanin čitav sat slušao o nekom malom i dalekom narodu? Dok sam u aprilu u Beogradu pripremao predavanje, stalno su me uznemiravale ovakve sumnje. Pokazale su se, međutim, kao potpuno neosnovane. U naš Kulturni centar i na Norveški institut (predavanje sam održao dva puta) došlo je ukupno oko devedeset ljudi, mnogo više nego što sam očekivao. Ne samo što su slušali s velikom pažnjom, već su postavljali pitanja i o temama van mog predavanja i nastavljali diskusiju, kako sa mnom, tako i međusobno, kada smo već izašli iz sale. A kasnije sam saznao da su mašine za fotokopiranje i Internet bili zaposleni i posle mog povratka u Beograd.

Doista je tačno da je na Zapadu devedestih godina vođena medijska kampanja protiv Srba (a ne samo protiv Miloševića, Šešelja, Karadžića i drugih vođa umešanih u građanski rat), pa čak nije sasvim pogrešno ni reći da su zapadni mediji “demonizovali” Srbe. I još uvek su žive zla volja i rđave namere, radovanje kada nam se nešto loše dogodi i sumnjičavost kada učinimo nešto dobro. Ali ako nas obruč nepodnošljivosti i odbojnosti i dalje okružuje, ne znači da je on neprobojan. Zato treba komentarisati, tumačiti, kritikovati. Govorenje i pisanje nije gubljenje vremena, a ćutati znači popustiti pred osećanjem progonjenosti i opredeliti se za duhovnu lenjost.

Niko ne veruje u moć reči više od pisaca, a ipak su retki oni pisci koji svojski pomažu drugima da se izraze. Takva je, međutim, Vida Ognjenović, koja je najzaslužnija za veoma uspešan rad našeg Kulturnog centra. Uspela je da joj sva vrata budu otvorena i da je svako zna - šefovi u norveškom Ministarstvu spoljnih poslova, njene kolege ambasadori, poslovni ljudi, novinari, ali i direktor Opere, profesor južnoslovenskih jezika, upravnica Ibzenovog centra.

Ponekad mi se činilo da je ona prekor Norvežanima za sve ružne stvari koje su devedesetih godina govorili, pisali i na kraju poverovali o nama. Kao članovi NATO-a čija je vlada podržala bombardovanje Srbije 1999, zemlje s kojom su uvek bili u prijateljskim odnosima, Norvežani mora da nesvesno priželjkuju za srpskog ambasadora neku neotesanu muškarčinu, s izrazom lica koji bi bio mešavina gluposti i sadizma, i koji je što češće neobrijan i pripit. On bi bio potvrda svih njihovih predrasuda i opravdanje njihove politike. Ali, mada niko nije očekivao da Srbi budu dovitljivi, smislili su rafiniranu osvetu. U Oslo je stigla žena koja je nagrađivani književnik, profesor dramskih umetnosti, poliglota i uz to se otmeno odeva. Tako Vida Ognjenović samim svojim prisustvom izaziva kod Norvežana grižu savesti i tera ih da preispitaju natovski deo svoje duše. I da nešto učine radi obnavljanja dobrih odnosa.

Majski je dan kojim bi bili ushićeni i mediteranski narodi, i park Vigelandovih skulptura, gotovo kilometar dugačak, pun je posetilaca. Mnogi se sunčaju na travnjacima, ispod dve stotine skulptura od bronze, granita i kovanog gvožđa. Gustav Vigeland je posvetio veći deo svog života stvaranju ovog parka kojim slavi čoveka u svim njegovim vidovima - dok radi i igra se, kao ljubavnika i ljubavnicu, roditelja i dete, tužnog, razdraganog, ljutitog. Na uzvišenju, Olgica i ja obilazimo Monolit, sedamnaest metara visok granitni stub na kome je reljef s ljudskim figurama raznih doba koje se prepliću i kao da hoće da uzlete.

Olgica je očarana Vigelandovim majstorstvom. Doista, njegove skulpture su izražajne, pune poleta, moćne. Ali, zar nisu takođe i glomazne, bez ravnoteže, i nisu li njihove poruke uprošćene i prejake? Te figure kao da imaju previše životne snage, a premalo individualnosti. One su zavojevači koji su pobedili, a ljudi koji sede i leže na travi njihovi su zarobljenici. Ili, možda, ja prosto ne verujem u Život s velikim početnim slovom i ne smatram kako je on prvenstveno borba?

Mislio sam da Norveška ima “kvintet” umetnika svetskog značaja, a sada vidim da je samo “kvartet”. U svetskim istorijama umetnosti “očevima” se nazivaju Henrik Ibzen i Edvard Munk. Oni su doista začeli modernu dramu i ekspresionizam u slikarstvu, ali Knut Hamsun, omiljeni pisac Tomasa Mana, Gorkog, Žida, Hemingveja, nije manje uticao na književnost u dvadesetom veku. A Edvard Grig, nadahnut norveškom narodnom muzikom, stvarao je romantična, lirična dela koja su toliko prijatna da se zaboravljaju njegovi pionirski poduhvati u impresionističkom korišćenju harmonije i u disonanci.

Odavno je pobuđivala moju maštu pojava ovako velikih umetnika u jednoj maloj zemlji u gotovo isto vreme. Krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka Norveška je imala oko dva miliona stanovnika od kojih su mnogi bili siromašni seljaci i ribari. Zapadnoevropljanima je bila daleka i čudna zemlja, a ostalom svetu nepoznata. Odakle odjednom dva Edvarda, Henrik i Knut? (Do dolaska u Oslo i posete parku, kao što rekoh, uključivao sam i Gustava.) Deo odgovora je u nacionalizmu koji je krenuo dobrim putem. Jer to je doba kada jača norveški nacionalni identitet i 1905. Norveška raskida uniju sa Švedskom. Dela sva četiri umetnika bila su po duhu izrazito norveška a oni opšteprihvaćene nacionalne veličine. Doduše, oko Munka je bilo sudara suprotnih mišljenja, ali uglavnom na početku njegovog stvaralaštva, dok Hamsun, mada oštro osuđivan što je već star u Drugom svetskom ratu podržao Nemačku, ipak nije osporavan kao veliki romansijer.

Norveška je imala mudrosti i sreće da izbegne rat sa Švedskom i mirnim putem postane nezavisna kraljevina, da uspostavi ustavnu monarhiju i parlamentarizam, i da započne stvaranje države socijalnog staranja. Isto tako su i umetnici u vreme njenog nacionalnog preporoda našli snage da stvore dela koja su nacionalno izvorna i sa porukom za čitavo čovečanstvo.

Početkom devedesetih godina otcepile su se od Jugoslavije četiri republike i njihove vođe s ponosom su proglasile nacionalno oslobođenje. Slično se govorilo i u preostale dve. Ali sve je bilo drukčije nego u Norveškoj pre jednog veka. Ka demokratiji i nacionalnoj toleranciji išlo se sporo i umesto da procveta umetnost, u usponu je bio nacionalistički kič.

Aleksa Đilas