Može bolje - mora bolje

Iako u životu, u najvećem broju slučajeva svako zašto ima svoje zato, ipak ima situacija u kojima nema logičnih odgovora na logična pitanja. Jedna od takvih situacija dešava se poslednjih nedelja u Brazilu, zemlji kojoj su mnogo zavideli na ekonomskom bumu i koja je - zajedno sa Kinom, Indijom ili Turskom - isticana kao primer da ni svetska ekonomska kriza ne može ništa zemljama koje vode pametnu ekonomsku politiku. Ali naizgled odjednom, baš nekako u vreme početka Kupa konfederacija, takmičenja koje FIFA organizuje 12 meseci pre Svetskog prvenstva, uvek u zemlji organizatora, u Brazilu su počeli protesti koji ne prestaju i koji zbunjuju ne samo predsednicu Dilmu Rusef i njenu vladu, već i ceo svet koji je do pre neki dan u Brazilu video jednu od zemalja koje daju nadu za izlazak iz krize. U utorak protesti su kulminirali i u okršaju poginulo je šestoro civila i jedan policajac.

Paralelno sa Kupom konfederacija, koji se uprkos protestima ipak igra bez problema na stadionima koji su uglavnom puni - jer Brazilci ljubav prema fudbalu ne zapostavljaju ni u vreme protesta, iako ima prigovora da državi nije bio neophodan ogroman trošak za Mundijal 2014. (i Olimpijadu 2016) - teče, međutim, i neproklamovani kup javnih protesta sa neizvesnim krajem. Nekom koincidencijom, u Turskoj - koja je poslednjih sedmica takođe poprište velikih nemira - istovremeno se održava Svetsko juniorsko prvenstvo sveta. Fudbal u zemljama protesta....

APETITI
Šta se zapravo zbiva u Brazilu? Pitanja je mnogo, odgovora malo i svi su u sferi hipoteza. To što je poskupeo javni prevoz u Sao Paulu mogao je da bude neposredan povod, ali biće da se nešto kuvalo mnogo duže u jednom od onih na prvi pogled nevidljivih socijalno-političkih procesa koji iskipe kad pritisak postane nepodnošljiv.

Zašto Brazil, zašto danas, posle deset godina neprekidnog progresa, sa rezultatima koji su izazivali priznanja sa svih strana? U zemlji je manje siromašnih a više bogatih, ima manje nejednakosti a više demokratije i socijalne pravde. Gotovo da nema nezaposlenosti. Popularnost predsednice Rusef išla je do neverovatnih 75 odsto, da bi sada doživela da joj na otvaranju Kupa konfederacija 80.000 ljudi zviždi.

Ono što zbunjuje analitičare jeste činjenica da na ulicama nisu najsiromašniji, ili bar ne samo oni. Mnogo je pripadnika srednje klase, narasle u proteklih 20 godina ekonomskog buma. Protestuju oni koji do juče nisu mogli da kupe ni elementarne kućne aparate, nezadovoljni su studenti koji do juče nisu mogli da sanjaju o studijama, protiv povećanja cena javnog prevoza bune se oni koji ga i ne koriste jer uglavnom imaju sopstvene automobile. Zašto su nezadovoljni stanovnici favela, tradicionalnih sirotinjskih naselja u velikim gradovima, kada su im prihodi duplirani a dileri droge koji su ih maltretirali stavljeni pod kakvu-takvu kontrolu? Zašto se bune Indijanci kada je 13 odsto ove ogromne zemlje u njihovom vlasništvu?

Neke od odgovora na ova i slična pitanja ponudio je u madridskom Paisu Huan Arijas, dopisnik ovog lista iz Brazila. Arijas (83) nije samo novinar; reč je o čoveku velikog autoriteta, piscu, filozofu i intelektualcu sa zanimljivom prošlošću katoličkog sveštenika koji je, sa dozvolom pape Pavla Šestog, napustio crkvu, ali je ostao vezan za nju preko niza religiozno-filozofskih tema u svojim knjigama. Bio je 14 godina dopisnik Paisa iz Vatikana i jedan od najboljih poznavalaca vatikanskih prilika. Poslednjih godina živi u Brazilu.

Arijas priznaje da je situacija naizgled paradoksalna jer su generatori protesta oni koji do juče nisu imali ništa a danas imaju bar nešto. To nešto, što svakako nije malo, probudilo je želju da se ima još nešto: apetiti rastu, a zemlja ipak nije u mogućnosti, bar ne još, da zadovolji svaku novu potrebu svojih građana. Legitimno je pravo demonstranata da traže bolje javne servise, kvalitetnije škole, bolje zdravstvo, manje birokratije, manje politizacije na univerzitetima i iznad svega manje korupcije... Arijas smatra da u suštini žele zreliju demokratiju, opoziciju sposobnu da kontroliše vlast, te partije koje neće biti, kako je svojevremeno rekao bivši predsednik Luis Injasio Lula da Silva, rudnik za bogaćenje.

Veliki problem ostaje korupcija: ljudi žele da vide na sudovima i u zatvorima one koji kradu koristeći položaj. Jednostavno, zaključuje Arijas, ljudi žele bolji Brazil - i to nije utopija. Na jednom od transparenata sa porukom policiji pisalo je: Ne pucajte u moje snove. Na toj liniji je i izjava mlade fudbalske zvezde Nejmara, novog igrača Barselone koja ga je ovog leta kupila od brazilskog Santosa za 57 miliona evra. On je rekao da želi jedan pravedniji, sigurniji, zdraviji i časniji Brazil. Igraću motivisan ovim protestima. Zajedno smo, dodao je.

Jedan drugi bivši fudbaler Barselone, Rivaldo, napisao je pak da je neopravdano potrošiti tolike pare na renoviranje stadiona (300 miliona evra samo za obnovu čuvene Marakane) i da je za Brazil sramota organizacija Svetskog prvenstva sa toliko nejednakosti i sa toliko gladnih. Rivaldo kaže: Ja sam bio siromašan i osetio sam šta to znači. Moj otac je bio oboren na ulici i umro je zato što ga nisu primili u bolnicu u Resifeu. Na istoj liniji je i bivši reprezentativac Romario, ali ne i kralj fudbala Pele, koji je izjavio kako treba zaboraviti ovu pometnju, i ove proteste. NJegovi brojni oponenti odmah su iskoristili priliku da podsete kako je Pele uvek bio blizu vlasti. Brzo je reagovao i preko socijalnih mreža pokušao da popravi utisak rekavši da je sto odsto za pokret koji traži pravedniji Brazil i da se on lično uvek borio protiv korupcije...



OBEĆANJA
U svakom slučaju, agilna predsednica Rusef razumela je poruku sa ulica gradova širom zemlje. Shvatila je da to što je vraćena cena javnog prevoza u Sao Paulu nije dovoljno i da narod očekuje više, i spremna je da pokuša da nešto promeni. Sastala se sa predstavnicima demonstranata, na redu su sastanci sa 27 guvernera brazilskih država i 26 gradonačelnika najvećih gradova. Ulica nam je rekla da u prvom planu treba da budu građani a ne ekonomska moć... Energija koja stiže sa ulica veća je od bilo kakve prepreke, rekla je i predložila program od pet tačaka. Najvažnija je ideja o ozbiljnoj političkoj reformi kao osnovi za borbu protiv korupcije; predsednica predlaže referendum za promenu Ustava preko Ustavotvorne skupštine. Ostale teme koje želi da otvori su poreski sistem, zdravstvo, transport i obrazovanje.

Prema rezultatima jedne od poslednjih anketa, popularnost Rusefove pala je na jedva deset odsto, ali mnogi analitičari misle da će ona znati i moći da prevaziđe krizu. Sugeriše joj se nekoliko poteza koji bi mogli da poprave njen rejting; između ostalih i da, recimo, podrži inicijativu bivšeg ministra obrazovanja Kristovama Buarkea da deca svih državnih funkcionera moraju da idu u državne škole. Mogla bi i da promeni bar polovinu od svojih 39 ministara, da smanji (veoma visoke) plate državnim funkcionerima, da smanji (takođe vrlo visoke) poreze; mogla bi da se distancira od predsedavajućeg Senata čiju je ostavku zbog korupcije tražilo 1,3 miliona potpisnika peticije...
Čini se da je Rusefova razumela poruku sa ulica brazilskih gradova. Pružila je ruku onima koji su protestovali civilizovano, demokratski, u miru - osudivši istovremeno svako nasilje. U međuvremenu, protesti i dalje traju, fudbal se i dalje igra: život teče.