Kauboj koga su voleli

Kad poznata ličnost koja je već dobila svoje mesto u istoriji sveta zauvak siđe i sa životne pozornice, svi koji su takvu osobu nekada u životu makar i slučajno sreli, ili samo ovlaš poznavali, obično žure da se time pohvale. U slučaju Ronalda Vilsona Regana (93), koga su nakon smrti mnogi novinski komentatori naprasno proglasili “najpopularnijim američkim predsednikom u DŽDŽ veku”, to je sada naročito došlo do izaražaja.

“Ne samo da sam se tom čoveku oduvek divio, nego sam imao čast da ga i lično upoznam”, saopštio je odmah sadašnji guverner Kalifornije, Arnold Švarceneger.

Naravno, poznato je da je Regan - baš kao i Švarceneger - u visoku politiku ušao kandidujući se najpre za funkciju guvernera Kalifornije. Pobeđivao je dva puta uzastopce i na tom položaju u najbogatijoj američkoj saveznoj državi (gde je stigao iz neke zabiti u Ilinoisu) ostao čitavih osam godina. Mada su i Regan i Švarceneger na toj funkciji startovali kao ubogi amateri u politici, i obojica započinjali prvi mandat sa nasleđenim velikim budžetskim deficitom, razlika među njima, barem na početnim položajima, bila je ogromna: Švarceneger je bio već velika holivudska zvezda kad je rešio da se oproba u politici, a Regan samo glumac skromnih performansi i protagonista nekih sporednih rola u kaubojskim filmovima kada je krenuo u ovu veliku avanturu.

Prema jednoj popularnoj legendi, čuveni producent DŽek Vorner verovao je da je jedini glumac koji je u ono vreme mogao da ima neke šanse u politici, možda čak i da pobedi na izborima za guvernera Kalifornije, bio legendarni ratni heroj - DŽimi Stjuart. “Ronalda Regana možete uvek izabrati za najboljeg prijatelja, ali ne za političara ili guvernera. To nije za njega”, tvrdio je Vorner.

Razlog za takvu skepsu prema Reganovim stvarnim mogućnostima u politici, na samom početku njegove uspešne političke karijere, ležao je nesumnjivo u činjenici da je on među prijateljima i znancima važio za čoveka nevelike inteligencije. Ali, u isto vreme za dobrog patriotu i ideološki ostrašćenog desničara i konzervativca... Demokrati su ga, valjda zato, često potcenjivali i obično zbijali šale na račun njegovih intelektualnih sposobnosti. Karikaturisti su ga - što zbog njegovog osobenog stila u politici, što zbog njegovih ranijih uloga u Holivudu - redovno predstavljali kao agresivnog ali trapavog kauboja. Mada su mu birači - najpre u Kaliforniji, a potom i širom Amerike - bezgranično verovali. Imao je veliku ličnu harizmu i uvek oko sebe širio optimizam.

A, sada neka i autoru ovih redova bude dopušteno i jedno sasvim lično sećanje. Naime, nakon što sam u jednoj prilici, početkom osamdesetih u Los Anđelesu napravio (pod veoma neobičnim okolnostima: najpre u automobilu, na putu za Sakramento, a potom i u jednoj garaži) intervju za NIN sa tadašnjim guvernerom Kalifornije, mladim DŽerijem Braunom, demokratom, naslednikom republikanskog guvernera Ronalda Regana, on mi je ljubazno ponudio da me njegov šofer odveze nazad u hotel.

Čim smo krenuli, ja - znatiželjni novinar - odmah zapitam šofera, jednog vremešnog gospodina: kakav vam je ovaj guverner?

- Nikakav, reče šofer. Bez imalo ustezanja.

- Kako to mislite? - pitam.

- E, moj gospodine. Ja sam čitav život proveo kao šofer u kancelariji guvernera Kalifornije. U prethodna dva mandata vozio sam guvernera Regana. Bio sam njegov lični šofer i telohranitelj. To je bio političar kome nema ravna. Sumnjam da će Kalifornija ikada imati guvernera kao što je bio on... Ali zato će Amerika u njemu svakako imati svog najboljeg predsednika...

- Po čemu vi to zaključujete da je Regan veliki političar? Da će napraviti veliku državničku karijeru?

- Ja, znate, imam oko za te stvari; samo posmatrajte kako se koji političar odnosi prema ljudima koji rade za njega, prema šoferima, ljudima iz obezbeđenja i ostalima i sve će vam biti jasno... Gospodin Regan ume sa ljudima. On je političar velikog formata.

Istina, Regan je nakon dva uzastopna mandata (1966. i 1970) na funkciji guvernera Kalifornije najpre dva puta bezuspešno pokušavao da se domogne republikanske nominacije na izborima za predsednika Amerike. Uspeo je tek u trećem pokušaju i prvi put pobedio na izborima za Belu kuću 1980. godine. Samo godinu dana kasnije bio je - srećom - tek lakše ranjen u atentatu, kada je neki ludak pucao na njega u Vašingtonu. Glatko je pobedio i drugi put, 1984. godine. A, nakon okončanja svog drugog predsedničkog mandata (1989) vratio se u Kaliforniju i - kao što je red - počeo na miru da piše svoje memoare.

Početkom devedesetih objavljeno je da boluje od Alchajmerove bolesti. Ipak, doživeo je lepe godine, i sada se prema zvaničnoj statistici smatra predsednikom koji je imao najduži životni vek u čitavoj američkoj istoriji.

U oficijelnu biografiju bivšeg i sada pokojnog američkog predsednika Regana, na onoj strani na kojoj se beleže državnički uspesi, biće svakako upisana titula “pobednika u ‘hladnom ratu’ protiv komunizma”. Čovek koji je u mladosti, pre nego što se oprobao kao glumac, bio sportski novinar i voditelj nekakvog provincijskog radio programa, i - kažu - spretan komunikator, lepog glasa, ostao je zapamćen po mnogim sočnim demagoškim i populističkim političkim parolama koje je voleo da izbacuje. Recimo, njemu se pripisuje autorstvo sintagme “imperija zla”, kojom je voleo da kvalifikuje komunističke i uopšte totalitarne režime. Ipak, on je, najpre, uspostavio odnose međusobnog poverenja sa tadašnjim liderom SSSR-a, Mihailom Gorbačovim i sa njim zaključio ugovor od velike istorijske važnosti o uklanjanju raketa srednjeg dometa sa nuklearnim bojevim glavama iz Evrope. Reč je, naravno, o procesu koji je započet mnogo ranije, još tokom sedamdesetih, i koji će kroz dug i mukotrpan diplomatski maraton poznat pod imenom “helsinški proces”, otvoriti vrata za stvaranje novog poretka u Evropi, kao zamene za ono što je na starom kontinentu ostalo u nasleđe nakon Drugog svetskog rata. Potom je, kad je već bilo jasno da je i Moskva spremna na ustupke, praćen nemačkim kancelarom Kolom, stao pred Brandenburšku kapiju u Berlinu i uzviknuo: “Gospodine Gorbačov, otvorite ova vrata...”. I, gospodin Gorbačov se odazvao sa druge strane... Posle je sve krenulo tokom koji će iz temelja promeniti svet...

Drugim rečima, to što jedni zovu “pobedom zapada”, ili “slomom komunizma”, i što je bilo krunisano rušenjem Berlinskog zida, imalo je - barem formalno - oblik istorijskog sporazuma Vašingtona i Moskve, Regana i Gorbačova. NJih dvojica su se, naime, saglasila da se istorijske neminovnosti u svakom slučaju moraju poštovati, i da je najveća odgovornost na njima kao liderima vodećih sila da se izbegne razorni sukob, pre svega onaj nuklearni. Zato je i sam Gorbačov sada odao priznanje pokojnom američkom predsedniku Reganu, rekavši: “Ne znam da li bi bili u stanju da postignemo taj sporazum, i da tako odlučno krenemo u njegovo sprovođenje, da je u ono vreme na čelu Amerike bio neko drugi, neko drugačiji.”

Regana, poreklom Irca i katolika, često su - zbog njegovog dobro znanog političkog konzervativizma, i tvrdokornog antikomunizma, i još zbog ponečeg - dovodili u vezu sa papom Jovanom Pavlom Drugim. NJih dvojica su, kažu, jedan prema drugome gajili velike lične simpatije. Konačno, sudbina je učinila da ih, eto, poveže čak i Alchajmerova bolest... Regan je svesrdno pomogao vođu poljskog sindikalnog pokreta “Solidarnost”, Leha Valensu, i mnoge druge onovremene disidente na istoku Evrope. Bio je najenergičniji zaštitnik Izraela od svih američkih predsednika i najveći prijatelj gomile diktatora širom Srednje i Latinske Amerike, koji su sve svoje mutne poslove (droga, oružje...) pokrivali tobožnjom borbom protiv “komunističke opasnosti”...

Iako nije imao neko naročito ekonomsko obrazovanje (baš kao što mu je i opšte obrazovanje bilo dosta skromno), Regan će ostati upamćen i po radikalnoj poreskoj reformi, odnosno oštrom neoliberalnom modelu kresanja poreza i budžetskog deficita, koji će s pravom poneti njegovo ime. Tačnije, deliće ga ravnopravno sa imenom njegove najvernije sledbenice u toj vrsti ekonomske politike, britanske premijerke Margaret Tačer. Reč je o poznatoj recepturi (“reganizam”, “tačerizam”), koja se svodi na radikalno kresanje poreza, da bi se biznisu i privatnoj inicijativi dao novi zamah i tako, indirektno, ponovo napunila državna kasa...

Postoji, međutim i onaj drugi, manje uspešni bilans Reganove politike, o kojem se sada kada mu svi odaju velike počasti, u Americi ne govori baš s ponosom. Regan je, naime, bio onaj američki predsednik koji je i šakom i kapom naoružavao Sadama Huseina. I, koji mu je dao u ruke oružje za masovno uništenje, da bi ga ovaj uputrebio protiv Irana. Mada je Sadam to oružje (bojne otrove) kasnije nemilice koristio i u borbi protiv “unutrašnjeg neprijatelja” u Iraku. Kasnije, Regan će odobriti i neke mutne trgovačke poslove sa Iranom, kome je prodavao rakete u zamenu za puštanje američkih talaca, a onda je taj novac dobijen u ilegalnim operacijama korišćen za tajno finansiranje antikomunističkih “kontraša” u Nikaragvi. Ili za finansiranje tajnih operacija u borbi protiv levičarskih gerilaca u Salvadoru. I drugde širom centralne Amerike.

Regan je nekoliko puta uzastopce bombardovao libijskog lidera Moamera el-Gadafija. I, na kraju mandata (1988) naredio je obaranje jednog iranskog putničkog aviona iznad Persijskog zaliva, kada je stradalo svih 290 putnika!

Ali, u Americi se - barem u ovakvim prilikama - poštuje tradicija i “državni razlog”: o mrtvim predsednicima se, po pravilu, ne govori loše. A, kada još umre bivši predsednik koji je bio iz one stranke koja je i danas na vlasti, onda mu - naravno - sleduju sve počasti.