Skrivanje i tragovi

U višenedeljnom periodu iščekivanja šta ima da kaže kao prvooptuženi u ubistvu premijera Zorana Đinđića, nema medija koji se nije bavio tajnom četrnaestomesečnog skrivanja Milorada Lukovića Ulemeka Legije. Sve u nadi da se donekle rasvetli i sama pozadina atentata od 12. marta 2003. godine. Dodatnu napetost u ovom policijsko-medijskom trileru uneo je sam Legija kroz intrigantnu i neverovatnu izjavu da je sve vreme bio u svojoj kući, čime je bedu na vrat navukao policiji, koja u nedostatku validnih podataka o njegovom kretanju i boravištu težište stavlja na ono šta će reći u sudu.

Po dosadašnjim napabirčenim podacima, jer zvaničnih i nespornih nema, sva je prilika da Legija nije stavljao na probu svoju klaustrofobiju u kući u Košutnjaku, već se komotno kretao diljem Evrope i bliže nam bivše Jugoslavije, s naročitim zadržavanjem, izgleda, u Hrvatskoj. Potvrdu o Lukovićevim dobrim pozicijama u svetu, koje potiču još iz vremena njegovog angažovanja u Legiji stranaca, svojevremeno je dao i generalni sekretar Interpola Ronald Nobl, navodeći niz zemalja kroz koje je Legija ostavio trag pre ubistva premijera Đinđića.

Da je Legija boravio u inostranstvu, a ne u svojoj kući, nezvanično se spekulisalo i u vrhu policije i Bezbednosno informativne agencije (BIA), pominju se operativni podaci o njegovom kretanju van zemlje, sa nagoveštajima da mu je poslednje utočište bilo Hrvatska.

NIN je odmah posle Legijine “predaje” pisao o njegovim mnogobrojnim pasošima (običnim, “ekspertskim”, tj. diplomatskim), među kojima je bila i hrvatska putovnica. Nesporno je da ih je imao, ali se ne zna kako ih je dobio. Nije mnogo pomogla ni napomena bivšeg ministra unutrašnjih poslova Dušana Mihajlovića, autorskom tekstu objavljenom u NIN-u, da zna “ko može da izda originalni pasoš stranom državljaninu”.

Razrađujući taj trag, NIN je naišao na čitavo klupko podzemne diplomatije koje se već duže vreme prepliće na relaciji između Srbije i Hrvatske, što potvrđuju i mnogobrojne afere koje su punile stupce štampe. To se prvi put pokazalo u aferi duvanske mafije koju je pokrenuo zagrebački “Nacional”, kada su na površinu isplivali mnogi pitoreskni likovi Lukovićevog kalibra. Tu je i nezaobilazno “legionarsko bratstvo” a njihova dva ključna čoveka su upravo Milorad Luković Ulemek Legija i Ante Gotovina, jedan sa srpske strane granice, a drugi sa hrvatske strane.

U kontekstu transnacionalnog organizovanog kriminala jedan beogradski nedeljnik pravi poseban osvrt na zajedničke poslove bivših pripadnika Legije stranaca, a “izvan svake sumnje” navodi činjenicu da je Legija putovao u “Herceg Bosnu” desetak dana pre i desetak dana posle atentata na premijera Đinđića. Sledi čitava priča o aktivnosti “legionarskog bratstva” u Hrvatskoj, sa podacima verovatno iz štiva koje mnogo podseća na “Belu knjigu” našeg MUP-a. Naravno, tu je i nezaobilazna veza sa bratijom sa ove strane granice.

Hrvatski element u celoj priči se ne može izbeći, naročito posle saznanja o “podzemnoj diplomatiji”, zvaničnim operativnim vezama dve strane - u slučaju Čume, pa i nekih javnih nastupa srpskih političara na HRT-u na temu Legija i atentat.

Elem, ključ koji povezuje sve aktere, nagoveštavajući na neki način i moguću vezu sa atentatom na premijera Đinđića, nalazi se u prelasku granice izvesnog Ivice-Ice Matekovića, bliskog hrvatskoj legionarskoj bratiji, na prelazu Batrovci na autoputu Beograd - Zagreb, ujutro 12. marta 2003. godine. Tu ga dočekuje oficir Jedinice za specijalne operacije MUP-a Srbije (JSO) sa službenim vozilom. Istog dana uveče, isto lice se, preko istog graničnog prelaza, vraća u Hrvatsku.

Kako NIN saznaje, za taj prelazak se znalo već prvih dana posle atentata. Matekovića je čekao pripadnik JSO-a u zelenom džipu “mercedes puh”, sa objašnjenjem da mu je to, navodno, kolega iz Legije stranaca. Zna se čak da je hrvatsko lice, tj. Mateković, tražio da svoj automobil ostavi u blizini graničnog prelaza sa naše strane, kod benzinske pumpe. Uvidom u spisak turističkih propusnica za taj dan na Batrovcima, među tri policijski interesantna imena je i ime Matekovića. Interesantni prelazak granice privlači pažnju načelnika centra BIA u Sremskoj Mitrovici Trbojevića, koji celu stvar prijavljuje i za to biva nagrađen stimulativnom premijom. Istragu vodi Uprava za borbu protiv organizovanog kriminala (UBPOK) kojoj BIA samo dostavlja podatke.

Prilikom utvrđivanja svih detalja vezanih za prelazak Matekovića, dolazi i do izvesnih zabuna. Policajac sa graničnog prelaza je u prvi mah pomešao Matekovića i lice sa foto-robota - Dejana Kuzmanovića, za koga će se kasnije utvrditi da se ni kriv ni dužan našao u celoj priči. Prilikom identifikacije čoveka iz JSO-a u prvom momentu se mislilo da je u pitanju sam Zvezdan Jovanović, ali je kasnije utvrđeno da je to drugi pripadnik JSO-a (NIN zna ime ali za to nema zvaničnu potvrdu). To lice potvrđuje da je sačekalo Matekovića.

U cilju identifikacije tri uočena sumnjiva lica na Batrovcima, od kojih je u Srbiju ušao samo Mateković, preko Interpola se upućuje zvaničan zahtev Hrvatskoj, odakle ubrzo stiže pozitivan odgovor za sva tri lica. Lice koje je ušlo u Srbiju jeste Ivica - Ico Mateković. U datom momentu to je najjači trag u toku istrage.

Međutim, ubrzo se hapsi Zvezdan Jovanović, sa osnovanom sumnjom da je bio izvršilac atentata, što kasnije u pritvoru i priznaje, a cela priča sa graničnog prelaza ide u drugi plan i ostaje nedovoljno razrešena. Kao i još jedan podatak iz tog perioda do kojeg je NIN sada došao - da je puška kojom je prema optužnici izvršen atentat, tog 12. marta, pre podne, “upucavana” na strelištu na Carevoj ćupriji. Kako NIN saznaje, policija je imala taj podatak. Priča je ugašena i tek sada oživljena.

Hrvatske stranputice Još u vreme ubistva Zorana Đinđića u Zagrebu se javno pričalo da su hrvatska i srpska mafija povezane onoliko koliko prosečan stanovnik Zagreba i Beograda to više nikada neće biti. Svi su saznali da je pre Milorada Lukovića Legije opasnim “crvenim beretkama” zapovedao Hrvat iz Dubrovnika Frenki Simatović, a njegov naslednik Legija zapravo se ranije prezivao Ulemek što je ponovo otvorilo teren za bizarne etničke kalkulacije. Ipak, domaći mediji nisu se posebno bavili ni Legijom, ni iznenadnom predajom beogradskom sudu. Ono što se o Miloradu Lukoviću Legiji u Hrvatskoj najbolje zna jeste da se ovde, zahvaljujući prijateljima sličnih biografija, oseća kao kod kuće. Mediji su čak spekulisali da je kratko vreme pre predaje proveo u okolini Stolca, u Hercegovini, a zalazio je i u mesta sa čistim hrvatskim stanovništvom, gde povremeno dolaze i njegovi prijatelji iz ratnih dana, mada s druge strane fronta. Oni su ga navodno i nagovorili na predaju, ističući da je to dobar “tajming” na srpskoj političkoj sceni, inače bi mogao da prođe kao Ante Gotovina koji još nije uspeo politički da unovči sve informacije kojima bi navodno mogao da uceni i Haški sud i domaće političare koji su mu izdavali naređenja. Osim u zapadnoj Hercegovini, Milorad Luković Legija u Hrvatskoj je boravio i prvih ratnih dana, a tamo je i započeo svoju problematičnu vojnu, političku i kriminalnu karijeru. Zajedno sa paravojnim formacijama iz Srbije, ali i onima iz Hrvatske kojima su u vreme opsade Vukovara komandovali lokalni delinkventi, “komandosi” Milorada Lukovića Legije pljačkali su sela oko grada. Lukovićeva “garda” pljačkala je srpske kuće, a hrvatske paravojne “postrojbe” to su činile po hrvatskim kućama kako bi krivica, ako se ikad i dokaže, uvek mogla da se prebaci na neprijatelja suprotne nacionalnosti. Bez obzira na najnovije zaplete oko suđenja jednom od najodgovornijih ljudi za atentat na premijera Zorana Đinđića, Legija je za hrvatsku javnost jedna praktično anonimna ličnost. Opšta je politička procena da je Srbija, zajedno sa čitavim regionom, ubistvom dr Zorana Đinđića ponovo gurnuta u izolaciju i nacionalistički mrak. Milorad Luković Legija ovde, međutim, zbog toga ne snosi nikakvu, pa ni najmorbidniju “slavu” i “popularnost” za ovu činjenicu.

Iz svojevrsne hrvatske Bele knjige saznaćemo da je Mateković blizak dvojici hrvatskih gangstera - Hrvoju Petraču i Dinku Slezaku. Mada su o Petraču svojevremeno neki beogradski mediji pisali kao o “izuzetno inteligentnom i sposobnom tajkunu i čoveku kome policija i tužilaštvo nikako ništa da dokažu već godinama”, ispostaviće se da se radi o kriminalcu iza čijeg se imena i sličnih mu hrvatskih kompanjona krije niz otmica, ucena, prljavih poslova sa oružjem, drogom, kao i legalnih “biznisa” diljem Hrvatske, a naročito u “Herceg Bosni”. Sve slično bratiji u Srbiji, pa i vešto izbegavanje mača pravde. Veze podzemlja sa obe strane granice su toliko bliske da se nameće utisak ne samo o uzajamnoj pomoći u prikrivanju begunaca od zakona, već i o saradnji na “odrađivanju” poslova jednih za druge, što je uočeno još tokom rata.

Sumnje je pojačao zagrebački “Jutarnji list” objavljujući da je dokument Interpola, koji prema pisanju ovog lista potvrđuje umešanost hrvatskih kriminalaca u ubistvo premijera Zorana Đinđića, pronađen u stanu i poslovnim prostorijama Hrvoja Petrača. Interpolov dokument, navodno, pored sumnji da su Petrač, Mateković i još neke osobe pomagali bekstvo izvršiocima atentata na Đinđića, sadrži i savete o njihovoj “operativnoj obradi”. Na sve se dovezuje zagrebački “Vjesnik” koji tvrdi da se radi o dokumentu pod naslovom “Postupanje po zahtevu centralne kancelarije Interpola”, koji je MUP Srbije dostavio MUP-u Hrvatske odmah posle atentata na Zorana Đinđića, a da se u njemu tražilo proveravanje Hrvoja Petrača, Josipa Antića zvanog Zefa i njegovog brata Hrvoja Antića, te Ivana - Ice Matekovića (Petrač i Mateković su u Hrvatskoj optuženi za otmicu sina hrvatskog generala Vladimira Zagorca).

Iako je bivši hrvatski ministar unutrašnjih poslova Ranko Ostojić (bio na toj dužnosti kada je MUP Srbije uputio pomenuti zahtev) izjavio da je “već mnogo puta ukazivao na problem curenja informacija i neodgovarajuće zaštite podataka u MUP-u”, i sa hrvatske i sa srpske strane su usledili demantiji da je bilo kakav poverljivi dokument izašao iz njihovog poseda. U MUP-u Srbije tu priču je teško proveriti jer ne žele o njoj da govore uoči Legijinog pojavljivanja pred sudom, ali nezvanični izvori celu priču o Interpolovom dokumentu demantuju, tvrdeći da je falsifikat i ujdurma hrvatskih obaveštajnih službi.

Indirektno tu verziju će negirati i ministar unutrašnjih poslova Srbije Dragan Jočić u izjavi za Tanjug. Prema informacijama dobijenim preko Interpola, kako kaže Jočić, prvooptuženi za ubistvo premijera Đinđića Milorad Ulemek Legija se krajem aprila ove godine nalazio u delu Švajcarske uz granicu sa Italijom. Pre toga je bilo indicija da se nalazio u mestu Sen Galen, rekao je Jočić, istakavši da su policije više zemalja radile na otkrivanju boravišta i kretanja Ulemeka Legije.

Ostaće nejasno zašto je hrvatski element pre više od godinu dana, odmah posle hapšenja Zvezdana Jovanovića, gurnut u stranu, odnosno zašto baš sada oživljava. U svakoj priči koja se pojavi, bilo da je iz zvaničnih ili nezvaničnih izvora, može se naći neko zrnce istine, uz opasnost da se upadne u konstrukcije koje mogu navesti na pogrešan trag kako bi se prikrio onaj pravi. Često glavni akter tih konstrukcija i nije iz miljea o kojem se najviše govori. Malo je verovatno da će Legija sam otkriti pravu istinu o svom kretanju i jatacima, a sve spekulacije o tome ostaju u domenu nagađanja sa malo činjenica koje su izvan svake sumnje.