Izlazak iz kaveza

Foto AFP Savo Prelević

Možda bi sve bilo drugačije da je vladika Petar Petrović NJegoš bio homoseksualac. Vjerujem da bi odnos Crnogoraca prema tome danas bio nešto drugačiji, izjavio je jednom prilikom crnogorski književnik Ognjen Spahić, govoreći o problemu homofobije u ovoj državi. Demonstracijom sile, koju je više stotina građana ispoljilo prema nekoliko desetina pripadnika seksualnih manjina u Budvi minule sedmice, na tamošnjem zvaničnom prvom prajdu, dokazalo je nažalost da je taj problem još dublji no u Srbiji recimo, koja se sa ovom primorskom zemljom iz sastava SFRJ poslednja rastala. Sem građana koji su javno negodovali i brojnih huligana koji su demolirali delove grada i gađali povorku, prevoznici su odbili da voze do Budve, članovi parade su po završetku skupa bili evakuisani brodovima do Svetog Stefana odakle su prevoženi dalje, a kao post festum čitavoj drami, lokalni sveštenik je osveštao trg na kome je bila održana povorka srama.

Čini se, ipak, da je tako burnu reakciju pre svega isprovocirala činjenica da je LGBT manjina u Crnoj Gori prvi put time postala javno vidljiva, pa makar je činilo svega pedesetak građana, opredeljenih i deklarisanih kao drukčiji. Prvi put, u zemlji čiji je prošli ministar za ljudska i manjinska prava, ne tako davno, izjavljivao da tako nešto ne postoji u Crnoj Gori...
Kako zapravo izgleda biti seksualna manjina u jednom izrazito ukorenjenom homofobičnom društvu? Kako se i da li se neke stvari mogu promeniti?



AKTIVIZAM
Kada upoznate rukovodioce Foruma Progres iz Podgorice koji su organizovali budvanski Sea Side Pride, rekli biste da je u pitanju jedna vesela skupina, koja posvećeno radi na sopstvenoj vidljivosti. Zdravko Cimbaljević recimo, kao izvršni direktor Progresa, kojeg je celokupna javnost prošle nedelje upoznala kao borbenog branioca prava seksualnih manjina, izrazito je draga i pametna osoba koja pred sobom ima jasno zacrtane ciljeve što bezbolniju inkluziju LGBT zajednice. Ipak, nakon parade, zatekli smo ga skrivenog u njegovom domu u Podgorici. Bilo mu je sugerisano da ostane u četiri zida do daljeg, dok se strasti ne stišaju i dok ne krene u Vankuver, gde trenutno kao grand maršal zastupa svoju zemlju i region na tamošnjoj paradi, kojoj će prisustvovati milion ljudi.

NJegova priča kao zastupnika prava seksualnih manjina počinje krajem 2010. godine, jednim nemilim incidentom, kada ga je, ispred zgrade u kojoj je živeo u Podgorici, napao komšija, dok je šetao psa.
Čovjek je izašao iz auta i počeo je da me psuje, priseća se danas Zdravko. Nisam ga poznavao, tako da sam mislio da je čovjek pogriješio a onda, kako sam obratio pažnju šta govori, vidio sam zbog čega me je u stvari napao. Govorio je da treba da me ubije, da ne treba da postojim i tada sam shvatio da on nekako zna moju seksualnu orijentaciju. Ugrabio je priliku kada je bila noć i napao me je. Moja porodica je bila zbunjena. Mislili su da me je napao zbog psa. Tada sam shvatio da je to trenutak kada im moram otkriti neke stvari...

Kao prvi javno deklarisani homoseksualac u Crnoj Gori, Zdravko Cimbaljević se u startu suočio sa poteškoćama življenja, najpre u porodici gde ga se otac odrekao i sa kojim do danas nije u kontaktu, a potom i sa društvom u kome živi, koje ga je prošle nedelje i javno linčovalo, preteći mu neprestano putem društvenih mreža. NJegov javni aktivizam, međutim, bio je ujedno i odgovor na nedostatak bezbednosti, koju je prestao da oseća kao javno deklarisani homoseksualac.

Rekao sam sebi ako baš svi moraju da znaju da sam gej, onda mogu da pokrenem i neki LGBT pokret, kaže danas Zdravko. NJegovo udruženje nastaje zahvaljujući dugogodišnjem zalaganju nevladine organizacije Juventas, koja godinama radi sa seksualno marginalizovanom populacijom po pitanju zdravlja, položaja, diskriminacije... Među aktivistima, kao koordinator na programu zaštite ljudskih prava, tada je pri Juventasu radio i Danijel Kalezić, danas predsednik Upravnog odbora Queer Montenegro, druge jednako uspešne organizacije koja se bavi seksualnim manjinama i koja trenutno priprema Paradu ponosa, najavljenu za 27. oktobar u Podgorici. Baš kao i Cimbaljević, i Kalezić je aktivista pun entuzijazma, energije i spremnosti za odbranu LGBT prava. Queer Montenegro je osnovan u oktobru prošle godine, kada su se, kako kaže, stekli uslovi za tako nešto i zasad broji 48 članova. Ipak, Kalezić ističe i Juventas kao neraskidivu kariku u borbi protiv homofobije u crnogorskom društvu. `Juventas` ima savjetovalište za LGBT osobe, koje je prošle godine brojalo više od 1.700 posjeta, što je ogroman broj!, kaže Kalezić. Pritom, `Juventas` je inicirao i prvi plan za borbu protiv homofobije, koji je Vlada usvojila poslije više godina lobiranja.

A da je pritisak u početku bio izrazito snažan, tvrdi i Cimbaljević, kome je bilo potrebno čak dva meseca da registruje svoje udruženje. Usledilo je čuđenje javnosti otkud sada homoseksualci u Crnoj Gori, ali kako se zajednica sve više i više oglašavala, neke stvari su počele prirodno da se menjaju... Zdravko Cimbaljević je tako preuzeo na sebe ulogu svojevrsnog LGBT zastupnika, prenosivši javnosti iskustva življenja, diskriminisanosti i odbačenosti zbog drukčijeg seksualnog opredeljenja.

Crnogorsko društvo je isprva doživelo šok, a kako se sve više pričalo o tome, narod je postajao sve osvešćeniji da su seksualne manjine spremne da izađu iz ormara.
Bilo je bitno da ljudi shvate da su LGBT osobe rođene i da žive u Crnoj Gori, a ne da su uvezene sa Zapada, reći će Cimbaljević, čije Udruženje recimo sada broji više od 300 članova.
Koliko zapravo ima ljudi drukčijeg seksualnog opredeljenja u Crnoj Gori danas?



BORBA
Na to pitanje niko ne može da da tačnu procenu, prvenstveno zbog sveprisutne bojazni da svaki pojedinac može biti osuđen, odbačen, napadnut ili ubijen. Ali, ukoliko se uzme svetski standard, po kome je u svakoj zemlji od osam do 10 pa negde čak i 12 odsto od ukupnog broja stanovništva homoseksualno, dolazimo do cifre od 60.000 ljudi, koliko bi, kako kaže Zdravko Cimbaljević, prema istraživanjima koje su obavili u Crnoj Gori moglo da se deklariše kao LGBT.

Imamo brojne kontakte sa ljudima iz različitih krajeva zemlje. Mnogi od njih traže sklonište, jer više nemaju gde da žive. Takvo sklonište je oformio `Progres` krajem 2011. godine za sve seksualne manjine koje imaju konflikt sa svojom porodicom, za one koji su izbačeni iz svojih kuća i koji traže smještaj i hranu dok se dalje situacija u porodici ne stabilizuje ili prosto dok se malo ne socijalizuju. Mi im nudimo psiho-socijalnu pomoć, čak i njihovim roditeljima, i u mnogim situacijama uspijevamo da ih vratimo kući, kaže Cimbaljević dodajući da je sklonište počelo sa radom kao donacija Holandske ambasade iz Beograda, potom od decembra 2012. finansirala ga je isključivo LGBT zajednica koja je davala donacije, a od sad se delimično finansira od Saveta Evrope...

Sklonište je ujedno i zaštita od nasilja nad LGBT populacijom, kojeg je poslednjih godina bilo na stotine... Samo u prošloj godini imamo više od 100 slučajeva prijetnji LGBT osobama, kao i napada. Mi smo prijavili policiji oko 50 slučajeva, koji su procesuirani, ali problem je u tome što na desetine napada ostaju zabilježeni kod nas i nigdje više, jer pojedinci ne žele da se to ikako sazna, jer ako odu na sud za to će saznati njihova porodica... Kada sama žrtva ne želi da ide dalje, to je mnogo otežavajuća okolnost, kaže Cimbaljević.

NJegov kolega iz Progresa Stevan Milivojević, kao dvadesetdvogodišnji biseksualac, potvrđuje da aktivizam te vrste u Crnoj Gori nosi dozu napetosti, ali da samo deklarisanje i prihvatanje javnosti ima izuzetaka. Kada govorimo o coming out procesu, to je vjerovatno najstresniji trenutak u životima LGBT osoba. On predstavlja oslobođenje, izlazak iz kaveza zatočeništva i mreže laži kojim se okružujemo kako bismo izbjegli reći i pokazati da smo drugačiji, po tako naivnoj osnovi kao što je seksualna različitost ili rodni identitet. Ja sam imao sreće, roditelji su prihvatili i podržavaju, ali kako u većini slučajeva nije tako, neophodno je dati im vremena i pokazati kako niste ništa drugačiji od onog što ste bili prije nego što ste im rekli. Društvo me je takođe prihvatilo, i sa njima imam prisniji odnos nego ikada. Oni koji su bili malo konzervativniji vremenom su shvatili da seksualna ili rodna različitost predstavljaju samo jedan dio nečije ličnosti, i da to nije validan razlog za odbacivanje i mržnju. Ponos mora postojati, jer ukoliko se stidimo onoga što smo, ne možemo ništa postići, kaže Milivojević.



VIDLJIVOST
Ipak, naši sagovornici se slažu da nepostojanje javne scene znatno otežava život seksualnim manjinama. Mi još uvijek nemamo klubova, niti javnih mjesta za LGBT zajednicu. Imamo možda jedno ili maksimum dva gay friendly mjesta u kojem opet ne možete biti skroz otvoreni po tom pitanju, kaže Zdravko Cimbaljević. Većina ljudi živi dvostrukim životom, razmišljajući uvijek unaprijed šta kome treba reći, kako odgovoriti, gdje se pojaviti, na koji način razgovarati, šta izbjegavati... Uvijek je prisutan neki stres, tako da većina živi u sjenci, u nekoj lažnoj ličnosti, gdje moraju zadovoljiti svoju okolinu. Tako mnoge LGBT osobe čak dođu i do udaje i ženidbe kako bi zadovoljili društvo, a onda sebi zakomplikuju život, kao i život partnera ili partnerke sa kojom su, a kasnije i djece...

U svakom slučaju, usled nepostojanja mesta za susretanje, oformljene su naravno brojne društvene stranice na netu koje su skrivene, a koje su veoma posećene, jer je to jedini način na koji se ljudi mogu spojiti. Mi ćemo uskoro otvoriti i prvi socijalni centar u Podgorici, koji će biti namijenjen isključivo LGBT zajednici, gdje će ona, nadamo se, da zaživi. Biće sigurno u početku odbojnosti prema tome, najprije od same LGBT zajednice, jer će biti puni straha. Želimo da se oslobodimo, da više nijesmo u nekoj andergraund atmosferi, nego da budemo kao i svi drugi, dodaje Cimbaljević.

Za Danijela Kalezića odsustvo LGBT scene u Crnoj Gori jedna je od ključnih prepreka bolje vidljivosti same zajednice. Crna Gora jeste primjer ubrzanih pozitivnih pomaka, no ima još puno posla. Mi smo primjer zemlje u kojoj je prvo počelo zalaganje za prava LGBT osoba od strane nevladinih organizacija, a tek onda je počela da se razvija scena u svakom smislu te riječi, što nije bio slučaj u ostalim zemljama. Ali nadamo se da će scena sama doći. Radi se već na kvir umjetnosti. Vidjećete veoma brzo neke početne korake. LJudima treba vremena da se ohrabre i da se otvore. Umjetnicima takođe treba vremena da počnu javno da se bave LGBT umjetnošću i da ne strepe zbog toga. Imamo veoma dobrih umjetnika koji su više nego raspoloženi da se bave kvir umjetnošću i njihov rad će tek da se vidi.

Povorka ponosa, koliko god žuči i negodovanja javnosti još uvek izaziva, zasad ostaje najveći coming out same zajednice i njen veliki uspeh. Paradu u Budvi obezbeđivale su jake policijske snage, i organizatori ističu sjajnu saradnju sa Upravom policije, sa kojom Queer Montenegro detaljno priprema oktobarski prajd. Povorka ponosa u Podgorici biće apsolutno bezbjedna, uverava nas Danijel Kalezić. Biće formirana ozbiljna studija bezbjednosti. Svaki oblik nasilja koji se može pretpostaviti biće sankcionisan. A što se same šetnje tiče... pa mogu da kažem zasad, da će biti zabavno! Ne znam na koji će prajd ličiti, ali će svakako biti poseban. Biće to, prije svega, parada zajednice. Ono što je dobro jeste da se ljudi sami priključuju i da traže da budu dio povorke. Tu će morati da se osjeti poruka da nema ničeg lošeg u tome biti LGBT. LJudi moraju da se ohrabre da izađu iz ormara, da žive svojim životima. To je cilj naše povorke, kaže Kalezić, uz dodatak da se očekuje prisustvo više stotina ljudi.

Citiraću jednog novijeg muzičara: No law is gonna change us, we have to change us, dodaje Stevan Milivojević. I to je u stvari i poenta. Kroz vidljivost i akcije vidljivosti, kao što su prajd šetnje i okupljanja, ali i kroz neposrednu i ličnu komunikaciju sa onima koji su homofobni, najlakše se dopire do ljudi i shvata da mi nismo različiti, već da smo svi jednaki u svojim različitostima. Vrijeme za to će doći, dug je put. Ali mi smo već uveliko napravili prve korake i spremni smo da ponosno hodamo do kraja.
Čuveni mit o crnogorskom ponosu time dobija potpuno novu definiciju. 

Priča lezbijke Anđelije DŽolić

Priznanje prvi korak

Anđelija DŽolić, 30 godina. Lezbijka iz Podgorice. Zvuči lijepo kada se kaže ovako nešto, ali to sigurno ne bih učinila pod pravim imenom. Moja priča kreće ovako: Život, posao, veza... A onda sa 27 godina upoznajem nju, i počinjem da razmišljam više nego što bih smjela. Želim da znam sve o njoj, a plašim se... Mnogo pitanja, bez odgovora. Zašto baš ja? Da li je to bolest?! Do tada nisam nikada ni razmišljala o LGBT osobama, a onda postajem svjesna da sam i ja dio njih. Priznanje sebi je prvi korak i olakšanje.

Mnogo noći bez sna, mnogo suza... i baš jedne takve noći priznajem njoj. A onda kreće malo ljepša priča. I ona je lezbijka. Još jedno olakšanje, kada sa nekim otvoreno mogu da razgovaram na temu seksualnosti. Nastavljam da živim, malo drugačijim životom.
Suočavam se sa činjenicom da više ništa neće biti kao što je bilo. Prepreka je mnogo. Počinjem da primjećujem ljude na koje ranije nisam ni obraćala pažnju. U početku sam imala problem i smatrala da živim lažni život. Ni danas nisam autovana pred porodicom i većinom prijatelja. I mislim da je zbog njih tako i bolje. Smatram da ih na taj način štitim bola, upiranja prstom u njih, stida

U početku sam uglavnom upoznavala djevojke na internetu. Neke od njih sam i upoznala, neke su mi dobre prijateljice. Posljednje tri godine donijele su novine u mom životu. Vezu od skoro dvije godine. Nemogućnost zajedničkog života je i uticala da ta veza više ne traje... Bilo bi mnogo lakše kada ne bi bilo straha. Zašto ne bi bilo normalno da ja volim nju?! Zašto bi to bilo nešto što bi uticalo na moj posao i prijateljstva?! To su pitanja na koja još uvijek tražim odgovor.

Ispovest trans* muškarca

Ne žalim ni za čim

Život trans* osobe u Crnoj Gori ne razlikuje se mnogo od života bilo koje druge osobe. Mi, kao i svi drugi građani ove države, učimo škole, studiramo ili radimo naša svakodnevica nije mnogo različita od drugih. Naravno, postoje segmenti života u kojima nam jeste otežano funkcionisanje. Strah za bezbjednost i nije toliko izražen, koliko strah od neprihvatanja i osude. Ja nemam problem kada je u pitanju druženje i nalaženje partnerke, otvoren sam i iskren prema ljudima u vezi s mojim identitetom. Na taj način se vrši i jasna selekcija u mom društvu.

Porodici sam se autovao prije dvije godine, što nisu prihvatili baš najbolje, ali me nisu odbacili. Uslijedilo je mnogo razgovora, pokušavao sam dugo da im objasnim svoju situaciju, i dalje se trudim. Prihvatanje od strane porodice je dug proces, koji ima svojih uspona i padova, i na kraju će, siguran sam, rezultirati pozitivnim ishodom. Što se tiče društva, izgubio sam neke prijatelje, a neke sam i stekao. Ne žalim ni za čim, čak sam zahvalan jer znam da se nalazim u situaciji u kojoj se jasno vidi ko mi je pravi prijatelj.

Lično nikad nisam doživio nasilje zbog svog rodnog identiteta. Diskriminaciju jesam osjetio, u neprijatnim pogledima, nekim dobacivanjima, imao sam par neprijatnih situacija, ali nijedna nije bila ekstremna. Ja sam naučio da se nosim s tim. Naučio sam i da ništa ne uzimam zdravo za gotovo. Ne mogu reći da sam sretan jer sam se našao na ovom životnom putu, ali znam da me učinio jačom osobom. Do čovjeka je kako će se izboriti sa bilo kojim životnim problemom, pa tako i sa ovim.