Čekajući savest

Svake sekunde u laboratorijama širom sveta umru najmanje 33 životinje kao žrtve ogleda koji se nad njima vrše. Nekada su u pitanju ozbiljne studije koje donose ozbiljne naučne rezultate, a nekada ispitivanja koja bi bez problema mogla da se zamene alternativnim metodama. Recimo, pokazalo se da ne postoji nijedan medicinski, a da ne govorimo o etičkom razlogu, zbog kog bi se zečevima, nedelju dana u kontinuitetu, u oči ukapavale toksične materije (Drajz test) da bi se ustanovilo šta bi u kozmetičkim proizvodima moglo da iritira kožu. Sasvim je moguće od ljudskih ćelija kože, veštački uzgojenih u laboratorijama, napraviti adekvatan model za proveru, umesto da se životinje izlažu užasnim bolovima, infekciji, grčevima, krvarenju iz očiju i usta...

Na kojoj kontradikciji su zasnovani ogledi na životinjama možda najbolje svedoče reči profesora Čarlsa R. Magela: Upitajte one koji vrše eksperimente na životinjama zašto to čine i odgovoriće vam: Zato što su životinje poput nas. Upitajte ih kako to da je moralno u redu eksperimentisati na životinjama i odgovoriće: Zato što životinje nisu poput nas`. Ali i pored široko rasprostranjenog stava da su životinje tu da bi nam služile, a da mi kao nadmoćna rasa imamo prava da im radimo šta god hoćemo, EU je došla do zaključka da neka etička pravila moraju da postoje. Konkretno, životinje se od marta ove godine više ne mogu koristiti radi ispitivanja kozmetičkih proizvoda, a već davno je zabranjeno da se koriste u nastavi, posebno u osnovnim i srednjim školama. Naravno, i dalje se mogu koristiti za testiranje lekova, pri prevenciji bolesti, u naučne svrhe... ali ne i za testiranje oružja i ratne opreme, radijacije, bez anestezije... I svakako ne bez kontrole. Zbog toga je kao obaveza uvedeno 3 R pravilo koje podrazumeva da se životinja ne može koristiti ako postoji alternativa ili da se mora koristiti što manji broj životinja koje moraju biti izložene najmanjoj mogućoj patnji. Kako, objašnjava prof. dr Zoran Todorović, predsednik Bioetičkog društva i Etičkog saveta pri Ministarstvu poljoprivrede: Etičke komisije su dužne da razmotre sve moguće alternative i ustanove da li je moguće smanjiti broj životinja, smanjiti patnju, ne raditi na višim životinjskim vrstama ako je moguće na nižim. Na crvu se može mnogo toga uraditi, a on nema razvijen nervni sistem da bi bio izložen patnji kakvu trpe pacovi ili majmuni. Postoje eksperimenti u kojima se može uzeti jedna ćelija, deo tkiva ili se može raditi na osnovu kompjuterskog modela.

PRAVILA
Htelane htela Srbija je bila prinuđena da se ovom povinuje jer se pojavilo kao uslov za ulazak u EU, ali i kao uslov za bilo kakav plasman naših proizvoda na evropskom tržištu. Donet je Zakon o dobrobiti životinja, a godinu dana kasnije 2011. i Pravilnik kojim se cela oblast reguliše. Na osnovu njega je izrečena obaveza da se u Registar upišu sve institucije koje se bave držanjem i odgajanjem životinja, kao i sve institucije koje se bave ogledima. A ogledi više ne mogu da se vrše bez kontrole, jer je za svaki potrebno rešenje koje izdaje ministar zadužen za poslove veterine i koji donosi na osnovu stava Etičke komisije.

Naravno, građanima se baš i nije svidela ideja da brinemo o nekim miševima kad je sedam miliona ljudi gladno (najčešći komentar koji je propratio donošenje zakona), ali ne samo zato što su na drugom stupnju svesti od onih koji se, gle čuda, bore za prava životinja i demonstriraju širom sveta, već i zato što im vlast nije predočila da će ostati i dalje gladni ako se ne povinuju pravilima igre. Recimo, farmaceutske kompanije su povukle laboratorije iz afričkih zemalja u kojim se testovi vrše na životinjama i traže jeftiniju varijantu u Evropi, a mi bismo i te kako mogli da budemo pogodni kada bismo poštovali pravila. U suprotnom, sve će otići u Hrvatsku, koja ih poštuje.

Dobro, doneli smo zakon i... Pa, uglavnom smo ga samo doneli jer se tri godine nakon njegovog usvajanja još uvek ne zna koliko oglednih životinja ima, u kakvim uslovima žive, kako se reprodukuju, kakvi eksperimenti se na njima vrše, kako se transportuju i kako završavaju život kada se eksperiment završi. Od četrdesetak institucija koje se bave ogledima do sada se u Registar upisalo, prema poslednjim podacima, sedam dok su još tri u proceduri.

Na pitanje da li se zakon može tako eskivirati i da li postoji veterinarska inspekcija koja bi mogla da stane na put institucijama koje su odlučile da ostanu ispod radara, prof. Todorović kaže: Mi šaljemo zahtev za registraciju na razne adrese i uopšte ne dobijamo odgovor. Veterinarski fakultet u Beogradu nam dugo nije odgovorio, ali smo onda imali sastanak i na njemu je neko važniji od mene rekao da će imati posledice ako nastave tako, pa su doneli odluku da uđu u proceduru. Moramo da sačekamo da svi postanu svesni da postoji odlučnost da se neće odustati i da svi postanu dovoljno informisani. Potrebno je raditi strpljivo jer još uvek imate starije istraživače koji tvrde da ništa nije potrebno, ni obuka, ni etička komponenta. Neki će to reći javno, a neki će samo nastaviti da rade.

Predsednica udruženja Feniks, koje ima status posmatrača u Evropskoj koaliciji za zabranu eksperimenata na životinjama, Milica Ranković kaže: Pravilnik je pre dve godine stupio na snagu i do sada su svi morali da budu registrovani, jer se sada zna po čemu se i kako radi. Inspekcija uopšte ne radi po tom pitanju, a ja ne znam da li je i jedan inspektor obučen. Možda i jeste, ali ne idu po institucijama koje se bave ogledima. Ne idu čak ni u one koje nisu registrovane, a po zakonu su morale da budu. Meni je u Etičkom savetu rečeno da nemaju način da nateraju inspekciju, u šta verujem, već računaju na njihovu savest. A dok mi čekamo njihovu savest registrovalo se najviše 10.



ETIKA
I to nije sve. Umesto da postoji pritisak na neregistrovane, Etički savet trpi pritisak od onih koje su se registrovale. Uz par izuzetaka, većina naučnika je kivna što mora nekom da polaže račune šta će raditi i kako će tretirati životinje. Jedan od njih nam kaže: Mi koji smo registrovani smo u daleko nepovoljnijoj poziciji. Moramo unapred da odlučujemo koliko ćemo životinja upotrebiti, a uvek nešto može da krene po zlu, moramo da popunjavamo papirologiju, da čekamo odobrenja etičke komisije i nadležnog ministarstva, da gubimo vreme za koje neregistrovani mogu da rade bez ikakvih ograničenja. Takođe ne vidim kako motivisati naučnike da pređu na 3 R, a ne stimulisati ih novčano. U Hrvatskoj su svi za to dobili novac, a mi ni za epruvetu nemamo.

Predsednik udruženja Orka Elvir Burazerović, kome možemo da zahvalimo što su opiti na životinjama izbačeni iz škola, se slaže sa činjenicom da nam je nauka u jadnom stanju i dodaje: Tačno je da u ovom trenutku nemamo sredstva da se životinje zamene, ali ne vidim kakve veze imaju materijalni troškovi sa humanošću. Naučnici su obavezni da nam objasne šta rade, kako, koje će rezultate dobiti i da li mogu da ih dobiju i na neki drugi način. Nekada je svako mogao da uhvati bilo koju životinju i da joj radi šta hoće, danas svi moraju da budu registrovani i da umeju da isplaniraju sopstveni ogled. Ni u jednom referentnom naučnom časopisu nećete moći da objavite rezultate, šta god da otkrijete, ukoliko ste to radili bez odobrenja etičke komisije.

Nažalost, naši naučnici toga nisu svesni. Iz anonimnih izvora saznajemo da mnogi rade eksperimente bez dozvole, a tek kada ga završe podnose zahtev za njegovo odobrenje da bi imali papir. Nedavno je Etički savet odbio eksperiment u kome je trebalo seći kičmenu moždinu životinjama da bi se probali lekovi jer predlagač nije umeo da obrazloži kako će te životinje negovati nakon povređivanja. A šta ako je i takav eksperiment već urađen, a rezultati (možda su bitni za sve paralizovane) ostane izvan medicine, jer se nisu poštovala pravila?