Granice ambicija

Indonezija je u proteklih nekolika godina postala snažna demokratija sa dinamičnom privredom. Kao najveća i najuticajnija članica Asocijacije zemalja jugoistočne Azije (ASEAN), Indonezija mora da se svojom novom snagom suoči sa izazovima koji su pred njom i njenim regionalnim partnerima, a da u isto vreme izbegne brzopletost u spoljnoj politici.

Indonezija može s punim pravom da se oseća samouvereno. Manje od dve decenije posle azijske finansijske krize iz 1997-98. koja joj je uništila privredu i izazvala društvene i političke potrese koji su se završili padom s vlasti predsednika Suharta posle tridesetogodišnje vladavine, postala je članica G20 sa petnaestim najvišim BDP-om na svetu.

Pritom, Indonezija ima većinsko muslimansko stanovništvo umerenih pogleda a uspela je da reši većinu bezbednosnih problema na unutrašnjem planu, kao što su separatistički pokret u Aćehu i razni veliki komunalni sukobi. Proglašavanjem nezavisnosti Istočnog Timora 2002. okončan je dugogodišnji period nasilja na tom području.

Ali, Indonezija se suočava sa unutrašnjim izazovima. Na primer, reputacija ove zemlje kao modela muslimanske umerenosti nedavno je poljuljana netolerancijom i nasiljem protiv verskih manjina. A posle osam godina vladavine predsednika Susila Bamband Judhojona, zemlja se sprema za izbore iduće godine.

IZAZOVI
Ipak, prvenstvene brige - i ambicije - indonežanskih lidera leže u spoljnopolitičkim odnosima. Teritorijalne pretenzije Kine u Južnom kineskom moru dovele su do podele među zemljama ASEAN-a, što je Indoneziju dovelo u situaciju da mora da balansira između napora da održi stabilne odnose sa Kinom i istovremenog rešavanja podela u regionu.

Od kada je dobila nezavisnost posle Drugog svetskog rata, Indonezija je vodila slobodnu i aktivnu spoljnu politiku, stavljajući prioritet na zaštitu sopstvenih interesa, radije nego da se svrstava uz moćnije zemlje. Takav aktivan pristup, u kome Indonezija preuzima uloga lidera i regionalno i globalno, bio je motivisan podjednako ponudom (raspoloženje domaćeg javnog mnjenja) i potražnjom (međunarodni partneri).

Dve jasne ostavštine u spoljnoj politici govore o očekivanjima stanovništva Indonezije i izborima o kojima je vlada odlučivala. Sukarno, prvi predsednik posle sticanja nezavisnosti, izabrao je konfrontirajući stav i od Indonezije stvorio jednog od lidera Pokreta nesvrstanih. Takva spoljna politika jeste povećala uticaj i moć zemlje, ali je dovela do toga da je ona bila opkoljena neprijateljski nastrojenim zapadnim silama - i do njenog bankrota.

Sukarnov naslednik Suharto je prigrlio pragmatičniju i diskretniju spoljnu politiku čiji je cilj bio stvaranje okruženja u kome zemlja može da se razvija ekonomski. To je značilo da se moraju ulagati napori da se postigne regionalna stabilnost jugoistočne Azije i da se održavaju dobri odnosi sa SAD, Japanom i ključnim evropskim zemljama kako bi Indonezija dobila pristup stranim tržištima, stranim investicijama i tehničkoj pomoći. Suhartov pristup je bio povoljan za ekonomski napredak, ali su njegovi kritičari tvrdili da je to izdaja duha ustava iz 1945. u kome se kaže da Indonezija treba da igra aktivnu ulogu u naporima da se ostvari mir u svetu.

Nastojeći da pomiri suprot-stavljene zahteve za idealizmom i pragmatizmom, Indonezija je još jednom zauzela aktivniji odnos u spoljnoj politici. Ali ostati na tom kursu nije bilo lako. Iako neki analitičari tvrde da je Indonezija prerasla ASEAN i da treba da krene svojim putem nezavisno od drugih, vlada je ostala čvrsta u stavu da je ASEAN ključna tačka njene spoljne politike.

Takav stav je manje motivisan osećanjem nesigurnosti, a više uverenjem da zemlje članice ASEAN-a mogu da oblikuju regionalni poredak i krenu u zajedničku budućnost pod svojim uslovima, bez stranog mešanja. Zauzimajući stanovište da je ASEAN nezamenljiv u odnosima sa velikim silama, kreatori indonežanske politike veruju da taj blok mora da bude ambiciozniji u pogledu uvođenja kodeksa ponašanja i da treba da pokreće inicijative za stvaranje regionalne arhitekture u istočnoj Aziji.

Imajući to na umu, protivljenje Indonezije stvaranju istočnoazijske zajednice - koju bi činili ASEAN, Kina, Japan i Južna Koreja - ne predstavlja iznenađenje. Umesto toga, Indonezija je dala podršku održavanju inkluzivnijeg istočnoazijskog samita koji bi okupio lidere zemalja ASEAN-a i njihovih osam ključnih partnera - Kinu, SAD, Japan, Indiju, Rusiju, Australiju, Južnu Koreju i Novi Zeland. Indonezija se nada da će uspeti da formira labaviju i raznovrsniju grupaciju u kojoj jedna ili dve sile neće imati dominaciju, čime bi bilo obezbeđeno da ASEAN i dalje ima centralnu ulogu u regionalnom grupisanju.

Nasuprot tome, uloga Indonezije u G20 ostaje ograničena, kao i njen potencijal da bude predstavnik zemalja u razvoju. Za razliku od konfrontacijama sklonijeg BRICS bloka (Brazil, Rusija, Indija, Kina i Južna Afrika), Indonezija se nada da će uspostaviti saradnju između razvijenih i zemalja u razvoju. Ona takođe želi da preuzme lidersku ulogu u strateškim globalnim pitanjima kao što su klimatske promene i međuverski dijalog.

PODOZRIVOST
Indonezija nastavlja da radi i na unapređenju demokratije. Na primer, ona je od 2008. domaćin godišnjeg Demokratskog foruma na Baliju na kome predstavnici etabliranih i demokratija u razvoju razmenjuju iskustva. Takve inicijative naglašavaju globalnu pažnju koja se poklanja Indoneziji kao demokratiji sa muslimanskom većinom u periodu posle arapskog proleća. Mnoge arapske zemlje, naročito Egipat i Tunis, traže savete od Indonezije u pogledu uspostavljanja ravnoteže između islama i politike.

Partneri iz ASEAN-a nisu uvek blagonaklono gledali na takve napore jer su smatrali da je to kršenje pravila o nemešanju članica ASEAN-a u unutrašnje poslove drugih zemalja. Međutim, ti napori su doprineli napretku na važnim poljima. Na primer, indonežanski zvaničnici zagovaraju reformu u Mjanmaru, pomogli su da se okonča granični sukob između Tajlanda i Kambodže i uložili su napore da se demokratija i ljudska prava uvrste u političku i bezbednosnu zajednicu ASEAN.

Uticaj i moć Indonezije je rezultat njene meke snage. Indonežani možda priželjkuju da budu u centru globalne pažnje, ali njihovi prioriteti treba da budu održavanje jakog i stabilnog privrednog rasta, suzbijanje verske netolerancije u zemlji i očuvanje jedinstva ASEAN-a pred sve agresivnijom regionalnom politikom Kine. Indonezija ne bi smela da dozvoli da se njeno samopouzdanje pretvori u spoljnopolitičku arogantnost.

Devi Fortuna Anvar je zamenica predsednika za društvene nauke na Institutu za nauke Indonezije i predsedavajuća Instituta za demokratiju i ljudska prava u centru Habibi